Јованка Стојчиновић Николић
АКО БИХ ГРАД ЗИДАО…

 

Обрен Ристић: Часни сонети

„Православна реч”, Нови Сад, 2021.

 

Исписујући књигу Часни сонети Обрен Ристић остаје вјеран митолошкој духовној и народној традицији, песничкој посвећености Богу као Творцу свега, започетој у књизи Венац Творцу, која је и овдје нашла своје мјесто уводним циклусом, како би се континуитет започетог, повезујући претке и потомке с данашњицом, наставио. Све је, у поетској Ристићевој визији, заправо дјело Творца, и душа човјекова је у сагласју с Творцем, „за спас лепоте у овоме царству”. Поред циклуса Венац Творцу књигу чине још три тематска круга: Неимарима древним, Инима знаним и Видео сам други свет.

Већ у самом наслову другог циклуса (Неимарима древним), пјесник у првом сонету наговјештава сажетак (свјетлости) који ће се провлачити кроз све остале циклусе, јер „вечност припада светлости Песак и стене вода односи”. Већ је ”перцепцијски дат акценат метафоричко-језичком обликовању пјесама истим „пјесничким поступком”. Аутор због тога изопштава визуелну „физичку” градњу (куле, манастире, цркве, градове, утврде…) и елементе које им приписује: пијесак и воду (сред ријеке), за „дворе и куле камене”. Смјешта их у „цивилизацијску” изградњу, која ће „подупријети земљине Плоче, да живот може да тече мирно и безбрижно, да добије битку на животном плану неимарства. У средишту пјесничког универзума је Стара планина, пуна „бескрајне светлине”, а на другој страни је свијет на Светом Косову, који је од праисторије ту, али стално изложен вјетровима и бурама који долазе из свјетских дубина.

Поставља се питање да ли је укоријењеност Косова довољна да одоли нескривеним силама које стижу са огромних овоземаљских простора у срце, у битак свега што овдје столује, још из друге ере док чувају своја огњишта. Пјесник зна „да крај је почетак изван те сфере”, и да преобликовање себе у себе другог, каквог Господ није дао, не постоји. Зашто је и сада актуелно исто питање: „Бесмо ли гости или домаћини сред олтара?” Нажалост, ова симболика се етапно кроз историју потврђује и постаје годинама опште позната и бива одраз правог стања данашњице. Права мјера је у рукама Творца; као што нема велике и мале смрти тако нема великог и малог народа, него само постоји њихов „духовни и умни ниво”. Посебно извориште надахнућа се јавља у свијету културног и језичког завичајног памћења. Тако у петом сонету циклуса Неимарима древним, призива „дједове наше”, чврсто вјерујући у њихове вјештине у одабиру мјеста када желе „дом да саграде”. С тог мјеста су видици наглашенији, готово дјелују веристички са звјезданим призорима и са њима су у свјетлосној комуникацији одмах „с вечери младе”, јер ујутру су свуд около мали и драги гости, „бубе и мрави”, који без икакве драматургије оживљавају симболику природе. „О томе писати песму у завичају Поћи нежан у гору / Чувствима подлећи у висинама радостан.” (5. сонет, „Тек да наслуте праву меру…”).

Овдје је поезија „сва енергија космоса” и њом просвијетљена, увећана мимо завичајног круга, „од изласка до заласка сунца”. Поезија је за Ристића љубав и љетина коју отац сакупља. Пјесник је средиште те љубави и супстанца пјесме уздигнуте до самог врхунца и „тешког бремена”.

У 7. сонету („Бесконачности у пени зрак по зрак…”), пјесник се у дослуху с природом и уском везом са њом, користи глаголским облицима у којима је и сам патриотски „обојен” уз присуство свјетлости („зрак по зрак”). Пјесник се „песми” у сонетима. У њима: зрије, гњије, згушњава се, распрскава, цвјета, креће, стреми, добија, сагори, отвара се, оглашава се, заодјене… све док се „пут и путовођа” сами не кажу. А гдје би друго него испод Свете Горе, у центар православног монашког живота. Тако ће „путовођа” кренути сигурним путем свјетлости; у саму срж свјетлости и свијести. Тајна је можда у давној прошлости, у утроби Ртња, или у неизбрисивом трагу богате ризнице Старе планине. Дакле, путоказ је ту! Први узлет у висине, десиће се баш одатле, из срца среће коју не треба тражити нигдје до у блиском пјесниковом завичају, коју је на вријеме препознао, баш као и јунак Паола Коеља у роману Алхемичар, или Дис крећући за „плавим знаком”, „као да је песма била срећа моја сва” (Можда спава).

Људско срце куца кроз пјесму, кроз огњишта давних предака заборављеним „под водама, ледом и стенама”. Само је тамо, на истоку, извор, са кога стижу „благе вести” на „часну трпезу”. С друге стране је отпор према свијету који се јавља у пјеснику, јер „свет овај на велики логор личи”. Нажалост, није то само пјесниково субјективно размишљање. Оно има виши овоземаљски ниво, јер све се урушава, а посебно човјек у човјеку, и агонија живљења на планетарном нивоу све више се ближи кулминацији. „Будуће ватре праотаца”, остаће „неимарима древним” као завјет архетипу митологије, и „романтичарском поимању националне обнове”, јер свјетлост и топлина долазе (не случајно) са Лепенског вира. Отуда је и враћање прапочетку као енергетском стању.

У сонете Ристић поред наведених мотива уткива мудрост и љубав: „Толико је љубави са којом се нешто мора чинити Има / У дану овом превише тајни и лепе вечности у нама / Јер ће то моћи само они из векова давних неимара” (11. сонет „Безданим ће темељима…”). Неимари поезије спознају и њену тајну, а прате је јединство „Испод Атоса”, „Божански мир у висинама”, потчињавање „дивљих ветрова”, „изворишта подземних река”, отвореност „космичких врата”… Међутим, у овом свијету драматичности и стихијности, покрећу се нови догађаји, пуни симболике, које не могу зауставити „ни нови сунчев зрак ни сутрашњи варвари”. Управо, када читалац помисли да се мало пишчево перо „зауздава”, поново се јавља неко будуће вријеме, или вријеме новог почетка условљено „сутрашњим варварима”.

Циклус Инима знаним, који у себи обједињује десет пјесама, неке већ раније виђене у часописима, али први пут окупљеним у један циклус у књизи, чува сјећања на драге, „потхрањујући” им коријене и животно пулсирање, углавном личности из области умјетности из регије. То су пјесме посветнице: Срби Игњатовићу, Недељку Богдановићу, Зорану Радмиловићу, Слободану Стојадиновићу, Бранку Миљковићу, Љубомиру Левчеву, Часним оцима… Двије пјесме у овом циклусу (Балада о старопланинском коњу и Заточеник у песми) наизглед нису посветнице, али својом тематиком говоре и више од тога.

Како рече Срба Игњатовић у свом свеобухватном поговору књизи, у пјесми Балада о старопланинском коњу коњ је „симбол дивљине која је нешто друго, природна сила, а у пренесеном, вишем смислу императив опстајања, упркос свему што бићу није наклоњено, што би да га савлада, преиначи и потчини”. То потврђује и пјесничко богатство у којем из „дивљег непокореног ждријепца” захваљујући природи и небеском додиру опстају нетакнуте љековите биљке попут кантариона и ситног растиња, које у овом случају придружују снагу пастуву – Вранцу (у пренесеном значењу), универзално позициониране тренутке опстанка…

Посљедњи циклус Видео сам други свет, са уврштене четири пјесме, заправо је тек наговјештај настанка нове књиге сонета, са новим мотивско-тематским изазовима, о времену сутрашњем и визијом другачије стварности и живота у њој, као посљедице свега што се у природи, а тиме и у човјеку дешава(ло). Основни елементи у пјесмама овог циклуса су: вода, пјесници, путовања, Творац-Бог, вјечност, завичај, сунце (са својим златним прахом)… Вода је рука која спаја, склад цјелине, унутрашње помјерање тијела усклађеног са покретима морских таласа према свјетлости, храна љековитом биљу… Љубав и сунце су бесконачне енергије попут божје… Зато пјесник у сјајно насловљеној пјесми Сијам / Таква ме радост обузима с нескривеним оптимизмом наговјештава своје путовање на „други крај света” у кочији од свјетлости, у дивну магију „свечаног тренутка”, у поезију… У средишту сонета је свјетлост, вјечност, „бескрајно дубока вода”… Зрачак радости у Ријечи, као највеће склониште и прибјежиште за очување куће, направљене од самих филигранских ријечи. Симболично, радујући се онима који долазе, као, на примјер, својим унукама, Ирини и Мили, Ристић снагом и вјером обнавља и подмлађује будући Свијет.