Ружица Комар
ПОЕЗИЈОМ ПРОТИВ АПСУРДА
Бојана Кулиџан Громовић, Небоглед
Бранково коло, Сремски Карловци–Нови Сад, 2021.
Небоглед, насловна лексема књиге Бојане Кулиџан Громовић, сугерише сложена значењска поља јединственог поетског ткања. Иновативном лексиком симбола, мисаоном ширином лапидарног ритма поетских слика егзистира љепота отпором општем апсурду. Цјеловита структура књиге од лапидарних стихова грана рефлексивност о питањима егзистенцијално-есенцијалних облика живота, из прошлог, садашњег у будућем трену.
Освјежавајућа мелодија поетских слика пружа радозналом читаоцу мноштво естетско-катарзичних сензација. Мотивише критичко, одговорно преиспитивање личног и општег одраза у замагљеном огледалу хуманости. Импресивно, искрено, лирски субјекат опсервира о битним дионицама личног и општег живота конкретном стазом из свемирских кругова. Записује стихове устрептале, носталгичне, ироничних тонова, веселе, сјетне. Језиком поезије свељубави трага одговоре кроз слојевите слике разигране мисаоности. Придружује се раскошном, шароликом ритму Бранковог кола са Стражилова. Пјесникиња, по диктату срца, одгонета видљиве и невидљиве знаке из егзистенцијалних кругова, наслућује одговоре из блиских, тајних, свемирских даљина. Тумачи значења црте са почетка и краја котрљања зрна са друма. Одгонета врх и дно човјекових могућих спознаја о себи и другима. Поетске слике еманирају питања, на примјер: „Што то у сржи на окупу васиону држи” (Гете, Фауст). Бојана Кулиџан Громовић је рођена као даровити пјесник, препознат од гимназијских дана и стваралачки усмјераван. Дуги низ година (током и након студија, просвјетног рада) изостаје одговарајуће публиковање њеног стваралаштва. Небоглед, њена прва књига, значајна је и због институционалне подршке Бранковог кола из Сремских Карловаца, промотера вриједности лијепих ријечи.
У структури цјеловите књиге лепезира мисаоност о стваралаштву као моћној сламки спаса против општег апсурда. Мотиви се гранају мелодичним стихом, складним преплитањем значења симбола обликованих у руху језичких знакова. Мисаоност твори лексика раскошних асоцијација у стиховима слободног ритма, разуђених облика пјесама. Јединствена лирска фабула извире из мисаоних нити које спајају стварно и бајковито. Преплићу се језичке нити из полифоне мелодије поетских слика. Сходно драми душе лирског субјекта, поенте у пјесмама су чешће новелистички обрти. Лексеме, појмови из свакодневних животних ситуација (нпр. лутка, граната, вјештица, кухиња) додирују појмове из свемирске, земаљске природе отварајући метафорична значења. Продубљују питања о сложеним суштинама живота са позорнице апсурда коме се опире поезија. Нијансирано лепезирају питања из личне зачуђености о општој људској неизвјесности у небеској, земаљској, свемирској природи. Еманирају мисли о поезији као исцјељењу, о могућем одговору, о повезивању искиданих нити живота, уопште, из вијекова до личног трена. Поезија ублажава општи и интимни бол. Оплемењује, открива непознато, отвара кутије тајни. Откључава истине из апсурдног царства лажи, обмана. Поезија саосјећа за другога и другачијега, пружа могућности за међуљудско уважавање, договарање, споразумијевање. Стога, Поетски пламен не мари да буде пепео. Открива тајне уз Корак у небо, тумачи шта значи Борба за небо, показује збиљу, узроке због чега је Блатњаво небо. Упозорава на свакодневицу Између, у поратној отуђености, обезљуђености, растрзаности. Опомиње због чега Између различитих богомоља изостаје лице племенитости, било којег божанства, и човјека. Језиком о драми душе из поратне стварности пјесникиња залази и у сфере метафизичког, оностраног. Поезија је као сламка свјетлосна која снажно титра кроз слојеве таме, у интими љубави, у круговима свемирских енигми. Стихови варирају тонове усхита и сјете кроз мотиве сјећања, пролазности, младости, љубави, заблуда, правде, слободе, буђења, отрежњења. Пјесма се обликује као истина изворска, која насупрот лажи, неправди, апсурду библијског насиља, афирмише братску љубав, свељубав.
Лакоћом мага ријечи, пјесникиња раскошног сензибилитета и образовања, из личног и општег искуства (почетком деведесетих година прошлог вијека, као четвoрогодишње дијете затечена у избјегличкој колони из родног града) артикулише стихове. У поетским сликама маркира кључеве љепоте, доброте. Одгонета заблуде о градњи и рушењу зидова апсурда. Опсервира о кодовима братског удесног сатирања, о личним, свемирским заблудама са пута слободи, правди, хуманости. Одмотава кругове из повратака „старом ропству” (Изазов ослобађања). Књига Небоглед Бојане Кулиџан Громовић представља богату фреску од тридест и девет пјесама, распоређених у три дијела: Свемири (11), Отета авлија (17) и Жена која снева (11 пјесама). Сви језички знаци као и ови наслови хармонизирају у јединственој поетској мелодији полифоне мисаоности. Књигу отвара пјесма Небоглед у свемире, егзамплар, стихови: (…) „У гарежној соби / оквири прозора љубе небо пропухом. / Обескровљен дом брани се од цвата распуклих граната / гласовима предака”. Посебна поента су лапидарни стихови на крају пјесме Писмо: „Откупљујем прећутаним ријечима / Неизречено”. Обећавају боје из стихова, једне од антологијских пјесама, Сан у ријеци – „Течем кроз зелену ријеку, / Космос се огледа у њој / и чуди се свом одразу /…/ Градим поново мост / напорима душе. / И градићу сваки пут кад / пожелим да се вратим” – и кроје залог опредељености за песничку реч и њена будућа исходишта.