Недељко Богдановић
СЛИКА И СЛОВО РУСОМИРА АРСИЋА
Русомир Д. Арсић: Трагови светлости
Центар за културу, Сврљиг, 2021.
Кратка поетска форма испуњава замисао песника Русомира Д. Арсића да запише (наслови) и опише (стихом) један број сусрета човека и природе, понегде то обојe сетнe бојe личнога искуства, и озрачи контекст из кога све то долази и у шта се све и улива. Паралелно тече и бујица ликовног садржаја, у јачим бојама, као густа форма у којој подједнако као и у језику леже поетски доживљај.
Ова форма поетског стваралашта код њега постоји доста дуго, а појављује се када је Арсић углавном словио (само) као песник за децу, што је он чинио и пером и гласом, јер је као нико пре њега имао сусрете са школском децом. Наиме, у Градини, нишком часопису за уметност, философију и науку, бр. 10, далеке 1972. године Арсић је објавио циклус Друмовање (стр. 116–120). Била је то скоро цела збирка кратких песничких записа (у већини) са једнословним насловима (Говор, Простор, Мајка, Сам, Ватра, Да ми није, Ода јутра, Дан, Тишина, Трава, Ветар, Дрво, Казивање, Даљина, Зора, Висина, Варка, Цвет, У сну, Поглед, Лето, Сећање, Ноћ, Тама, Сан, Човек, Прозор, Село, Шума, Магле, Небо, Круг). Најкраћи запис има један стих: ,,Сама је тама” (Тама), а најдужа десет (Село). У односу на оно што је дотад објављивао (за децу и о деци), овај је циклус деловао као пријатно изненађење.
Тај се облик песмовања касније настављао, повремено обзнањивао у периодици, а онда су уследиле збирке Тренутак пред светом, 1982; Бављење сенком,1988; Као и све друго, 2007; Ватрене капи, 2019. Карактерише их развијенија слика, али у границама назначене поетике: цела песма или запис јесте комбинација конкретних и апстрактних елемената, где се ономе што је видљиво, што даје природа, дограђује смисао откривањем могућности зрачења из додира речи, или из померања њиховог значења. Запис се ширио у правцу есеја, остајући на литерарном подручју (када ствара запис својих импресија на стваралаштво других песника), или померајући се ка мисаоном подручју, када се поетски изазов осмишљава рационалним искуством, и претвара у медитативни запис (Ватрене капи).
Ваља, значи, рећи да ово није прва Арсићева књига ове врсте. Биће истина да он дуго негује тај облик кратке форме у којем се оспољавају валери појма узетог за наслов да се преко језичке слике, скоро по правилу огољене и сабијене, саопшти поетски доживљај.
Русомир Арсић, дакле, сада већ свестран стваралац који је отпочео песмама за децу, коју више никад није напуштао, скупио је своје поситнице, како их понекад (мада неоправдано назове) и сложио у књигу. За наслове је узимао:
– појмове из природе: амбис, вир, вртлог, гнездо, извор, камен, ливада, пећина, стена, шума, ћувик, додајући и оно што је људска рука подесила: башта, њива, угар, забран, пут, пласт, двориште; или створила ради оомогућавања егзистенције: воденица, бунар, свануће;
– појмове из демонологије (ђаво);
– појмове из арсенала појмова људске емоције: жеђ, љубав, радост; придружују им се именице за ознаку манифестација живих бића: запажање, лет;
– Јагње делује усамљено, јер није више представник животињског света који употпуњава природни амбијент, већ библијска жртва која се претвара у светлост. Историјску конотацију имају Бадем (у чијој сенци, односно у колективном сећању, јесте Хајдук Вељко на чијој десној руци сања лепа девојка (Расло ми је бадем дрво, нар. песма.), и Тврђава која гради светлост прошлости (?!).
– Највећу и најконзистентнију групу чине појмови из фитонимије, углавном називи биља, или неки делови јединке: багрем, бадем, бресква, брест, булка, бундева, бршљан, глог, грозд, дрво, дуд, јабука, јела, клас, коприва, кукурек, орах, павит, печурка, репа, сунцокрет.
Кад год се употреби наслов од једне речи, он делује као име, као знак. Тај знак већ носи из традиције народног језика своје значење уз могућности да се оно у сусрету са сваким читаоцем или саговорником допуњава, помера, усложњава, или спецификује. Погледа ли се инвентар искоришћених наслова, скоро да се неће наћи ниједна реч само са једним значењем. Увек има нечега још, што се зна, што знају сви, што зна само песник или његов читалац, али и што се наслућује. У том наслућивању је простор где се може сместити нови смисао, чије је настајање песников задатак. За пример можемо узети било коју реч. Нека то буде, из чисте природе, кукурек. Чим га споменусмо, као да му ту чистоту помутисмо. Најпре, не можемо се отети утиску да га, бар на изговорном плану, изговара реч ,,куку”. Тешко је не спојити с овим неку опасност, невољу… Они који су одрасли на селу знају да ту биљку сматрају отровном, али је користе и као лек: њоме се затрављује бравче кад се ,,огњева”. Постоји поступак кад се мрвица кукурека удене у уво овце па она после пропасе, и опорави се. Тако се догађа да оно што убија може и да оживи. А ако се нешто о томе и прочита, знаће се да трава и отров имају исти корен. А зар не споменусмо да се кукуреком обравче ,,затрави”?! Ето ти, сад! Само фали да и песник нешто дода. И он додаје:
Први отвори
очи брегова
па крене милост
по нама да цвета.
(КУКУРЕК)
Од свега страшног и кукавног он узима само прилику да је кукурек први пролећни цвет по бреговима завичаја и детињства. Песма и мисао као да нису увек у сагласности, али је лепота на страни песме.
Други пример нека буде са социјалне равни, или боље: са социјалног поља, нешто што је дело човекових руку и ума.
Погледом са њива
радује гладне
спремајући нови
засад радости.
(ЏАК)
Историјско-језички контекст упућује на то да је реч „џак” турцизам персијског порекла, а да му претходи свесловенски познати термин „врећа” (која је иначе од кострети). Могло би се нашироко разглабати како се врећа уткала у традицијску културу (да споменемо најкраће форме: Ко хоће веће, изгуби из вреће; Штеди се с врха вреће, а не кад брашно стигне до дна; Народ је као празна врећа = увек може да се из њега нешто ишчука, истресе, па и порез за државу; Празна се врећа лако савија = пренесено ,,гладан стомак утиче да се лако промени мишљење, да се савије кичма, и понос претвори у понизност!”), али с временом стигао је и џак, а врећа се полако губила јер су се губиле козе, па кострет, па мутавџије које су ткале платно за вреће, па…; али се може мислити и савременије: да је сада врло широка технолошка могућност различитог платна, од различитог материјала, па су џакови елегантнији прибор од вреће. Ушао је и он у културу (Мачка у џаку; итд.). Али се ни врећа не да, па чак имамо папирну врећу, а не и папирни џак; имамо и пластичну врећицу, и кесицу, иако је и кеса турцизам… Али све то овде није важно: песник је створио слику на којој се види како се њива прелива у врећу/џак, одакле ће насмејати гладне, и осигурати нове засаде! Зашто је употребио џак а не врећу, то само он зна, а можда му је и то, као и песма, само по себи о само од себе, дошло.
Добар део ових речи део је фонда поетских симбола. Негде их је неко већ користио да би стање своје душе заменио сликом позајмљеног из спољашњег света (неки су у народним песмама, неки у ауторским, неки на везовима и цртежима…). Они су, највећим делом, већ својина духовне културе народа, због чега имају своју снагу, и своју вредност, која се овде не губи, већ допуњава. Мало је овде речи о бундеви, бршљану или багрему, рецимо, а много више је ту човек који осмишљава свој доживљај света и поменути и други појмови служе му само да то пренесе кроз ,,описани” свет из окружења. То у стваралаштву Арсићевом има и свој ликовни одраз, за који се нама намеће утисак неке супротности у односу на песму исказану речима. Јер, док се у песмама исказ згушњава, сузбија, да би се из јачине додира извела искра – у цртежима као да се нека материја распада, шири, попут непрестаног пупљења и пућкања мехурића који чим се претворе у облик поприме боју и почну да зраче. Као да се једно, попут амебе, цепа у непрестаној реакцији попут фисије атома, а онда сваки нови део ступа у некакав љубавни однос са осталим деловима.
На крају, као да је све иста песма и иста слика која саму себе ствара и разара, тражећи путеве да се из песника пресели у читаоца.
Гледано појединачно, запис под насловом је дефиниција или дескрипција појма у поетском доживљају. Насловним појмовима приписује се жива активност преосмишљена у друштвени ангажман. Биљке хоће, могу оне чине, дејствују, а за то му је било потребно неколико нових глагола: врхуни цвет (Бадем), срцем бокори (Коприва), извори милост (Орах), извори време (Сунцокрет), врхуни умом (Трешња). Сви облици конверзације с опеваним појмовима су у множини. Прво лице губи се у скромности.
Као конструктивни елемент слике јавља се реч / појам светлост: Светлост за сутра (Бресква); светости пут / далеко од дна (Бунар); Светлосне капи / раздањују невид (Вир); још светлост гута /зарад нестајања (Глог); Светлости дар / бескраје гради (Љубав); Дроби (је) / светлости ради (Стена); од светла и рода (Сунцокрет); Светлости сласт (Трешња); радује звезде / светлом (Ћувик).
Да би ушли у песму природни ентитети играју човекову игру. Он је господар који детерминише и дефинише. Њему је подарен језик као могућност да опева све чега се дотакне, а цртеж се наметнуо да се дослика оно што језик није могао да изрази.
Већ је истицано да је Арсић у добром делу своја песничког умећа склон парадоксима. То се и у овој књизи наставља. Чести су обрти који су наставак апсурда из једне претходне књиге, кад се што чини супротно од самог чињења: (Врт) бере светлост / која га неће; (Забран) У њему / све је дозвољено / онима / који га не походе; (Шума) У њој смо / оно што нисмо / и што ћемо бити / када је не буде. Више од једне петине његових песама у последњем стиху има неку негацију којом се експлицитно потире неки битан моменат претходне садржине: Лету птица / овде је крај / и корацима / којих нема (истакао Н.Б., Амбис); У њему све је / ко никада што је / у месту на месту / тамо где не треба. (Двориште), итд.
Са сваким читањем као да стичемо сазнање: и мале форме могу бити велики резултат, кад их стваралац од формата оформи.