Милијан Деспотовић
КАКО ПЛЕСАТИ ИЗНАД ПОНОРА

 

Петар Матовић: О садашњости и седативима

Културни центар Новог Сада, 2021.

 

Свануло је у сред ноћи!

У ствари, стао ми је сат

Данко Стојнић

 

Кад размишљам о садашњости и седативима, на уму имам књигу песама баш таквог наслова, Петра Матовића[1], објављену у Културном центру Новог Сада 2021. године, која је човековој природи вратила мисао са осећањем а не осећање без мисли. Није време условило људе, људи су то покушавали према времену. Није могуће поправљати оно што је уредила природа, сан на пример – тај неумољиви упозоритељ да наша чињења нису увек исправна. У том смислу Матовић је открио да сан има сечиво, да ли баш секиру („Сан долази секирама”), али је сасвим јасно да он може „да уситни стварност у пиљевину”. Тим се чином долази до племените масе која се корисније може употребити. Сасвим је довољно то, да после сна почнемо мислити о томе што нам је изнутра нас самих казано. Тастатура сна „казује више од гласних жица”. Можда је сан, бар некад, најделотворнији седатив, упркос томе што изазива и кошмаре.

А зар ватра, коју Матовић помиње (Предах) није онај хераклитовски „прејаки смисао”, чији радари подсећају на пепео који је изазивао егзодусе, од физичких до мисаоних, разумевајући некад касно, да „променљивост укуса неког доба” не даје људима за право да умишљају како је све ништа. Оно што је привидно ишчезло, говори само да смо заборавили део себе и то да и „снег може мислити”.

Оболела је првобитна чистота људских душа. Стигли смо у садашњост која тек треба, чини ми се, да пронађе седативе, у уметничком смислу потребне да се изборимо од супротности природног и духовног, да помиримо себе у себи како бисмо избегли баш оно ништа! Симбол тог седатива није у судбини птица, али човек је све више уплашена птица, она из неког закаснелог јата као ове природне селице:

Неко закаснело јато

Експлодирало је у немирним сенкама.

 

Да се овде ради о зен слици било би сасвим јасно да је „закаснело јато” киго за јесен (у хаику), али није. Авет је обележила путеве прогонства човека из сопствене природе са којом није разумео стопљеност, дао се у сулуди посао да је поправља. Заборавио је своје место у„ коначници”, и отуда онај кошмар и немар за сузе девојке која јутром одлази, и „што се не окреће”. Љубав је тај песников „камен у желуцу… заглављено сидро”, које га чини својим упркос дилеми: „Желео бих отићи одавде.” А где, када је све овде дошло. Песник је део тога Све и сви ми склоњени на „дискретна стајалишта”. Вредело је сачекати, ево кроз „непотрошене рефлексије, свиће.” Треба видети небо које се „носи у себи и боје су ту да подсете”.

Стицај је непроменљиво стање, а превиди су могући. Матовић добро уочава да су „циклуси неумитни”. Свог читаоца, у песми Прашник води циклично кроз годишња доба и животне мене са закључком да заиста „стицаји/ ништа не мењају. Ни прашник,/ ни тебе”.

У ову песму уграђен је хаику:

            Угушени цветови (…)

            не говоре ништа о инциденту

            врућине, о паузи кише.

Дакле, и природа има своје аритмије. Али, човек у изложености њима не би требало да је творац нових непотребних, нека им заједнички буде само прашник. Зато, треба стално на уму имати „угушене цветове”, али угушене стицајем околности, не намером.

            Ако се ико прихвати идеје да сачини антологију песама о оцу, не би смео да превиди песму Петра Матовића О оцу, који је добро уочио „да је сваки отац/ светац тек после смрти”. У његовом случају то је губитак оца Србољуба[2], док је он био „у кревецу”; међутим, савременост је донела нешто што је људском бићу страно, наметнуто. Читамо заједно ову песму:

 

            Отац излази на балкон

и пуши над саксијама

петунија. У диму

судара се с мушицама.

Постаје обрис главе

у тим облацима, а већ

знам да је сваки отац

светац тек после смрти.

 

Ову слику памтићу када

будем могао да је кажем

овако, сада сам у кревецу,

са звечкама, и предосећам

колико ће протећи порицања

пре међусобног прихватања,

јер тад се престаје жутити под

сунцем, на фотографијама,

бледети у димовима. Отац ће,

коначно, почети да сазрева,

после себе, са мном.

 

Сликовност је потка поезије Петра Матовића којом он слика осећања и опажања без срџбе, што све указује да се поезији предао озбиљно и одрживо. Његове честице духа помно прате сваки светлосни зрачак и одломак гласа. Не воли он када они утихну јер, и „предмети се муче док ћуте”.

„Поетска евокација прошлих доживљаја – осјећај сједињења с планинским или морским пејзажем – који дјелују попут аналгетика у тјескобној садашњости, подсјећа на романтичарска промишљања о имагинацији и њеној сврси”. ^[3]

Нема код Матовића мисаоног пораза нити предаје, све је обновљиво; „И сећање и тињање.” Тишину је оплеменио, постављајући пред себе нове вредноснике, па „када остане сам, усамљеност бежи”. Треба умети дисати поетиком простора у коме смо затечени, бити на путу естетског а увек одбацити утопијско. „Могуће је, дакле, бити радостан и без повода.” Ипак, барометар ове песничке бриге оптерећују завист и узмицање пред њом.

Али, не треба заборавити да „неко сунце ће увек грејати, негде, некоме.” Песник под овим подразумева унутрашњу светлост која песнике смешта у надвремени простор. Ту је и Петар Матовић који често песничке слике не обликује својим временом, зна он да се од њега „очекује да искорачи из времена, да у сред времена установи будућност вечности”.[4] Оно о чему он пева „поистовећено је са извесним обликом живота за који је карактеристично да опстаје упркос пролазности (…), да му полази за руком да надмаши коначност, али тако што најпре бива баштињен”.[5]^. А значајно је Матовићево место у баштини српске поетике, како опусом објављених књига тако и угледним наградама којима је овенчан. За књигу Из срећне Републике добио је Паунову награду и награду Бранко Миљковић.

Књига О садашњости и седативима, једним је делом настајала у време пандемије вируса ковид:

Број заражених расте. Пишем песме

четвртком и петком, у паузама часова,

у школском депоу књига, стојећи…

Песник се на свој начин опирао пошасти, јер боље седативе није могао ни имати. Повучен у свет језика плодно је живео и садашњост, поучио нас како је могуће ничеански плесати изнад понора.

 

 

[1] Петар Матовић (Титово Ужице, 1978) пише поезију и есеје, објавио је осам књига. Живи у Пожеги.

[2]  У електронском писму од 26. октобра 2021, песник Петар Матовић ми је написао: „Не знам да ли сам песму О оцу посветио свом оцу, или себи као оцу, из угла мог сина. То двојство је оно што ме дубоко интригира. Мој отац, Србољуб Матовић, умро је када сам имао две године. Давно је то било, али и даље боли.”

[3] Бранислав Облучар: „Слобода долази сликама”, из поговора књизи О садашњости и седативима, стр, 71.

[4] Др Драган Проле: „Повратак класичном”, Златна греда, бр. 161/162 (март-април). Нови Сад, 2018, стр. 8.

[5] Исто, стр. 8.