Бошко Ломовић
НЕПОЗНАТИ ДОБРИЦА

 

Добрица Ерић: Чардак између четири јабуке

Графопринт, Горњи Милановац, 2021.

 

На почетку збирке лирске прозе Чардак између четири јабуке стоји напомена: „Ову, своју последњу књигу, лично је приредио аутор”. Приредио, али је није дочекао – одштампана је две године по Добричином одласку. Појавила се као прва књига у новој библиотеци горњомилановачког издавача, названој Ex corde poesis. У њој је безмало стотину лирских записа у девет одељака и двадесетак препознатљивих песникових цртежа-вињета. Затичемо Добрицу Ерића каквог познавали нисмо, ни налик „гружанском славују”: болно носталгичног, беспомоћно сетног хроничара људских судбина, предела и предмета у завичају. Ови записи поседују све уресе Ерићеве поезије, зато се читају са истом знатижељом и снажним доживљајем као и његове песме.

Добрица на каквог смо навикли и каквог у сећању чувамо: тек изронио из румене гружанске зоре или испливао из топлог сутона, са шареном торбицом о рамену, са прегрштима песама у глави које сеје око себе попут пшеничног семења из шаке ратара. Окружен децом и одраслима, знатижељних да проговори само њему подареним гласом. Да песмом наслика жуборе Груже, усцветале шљиве, рику калипољских бикова, сељачке славе и здравице. Да завичајно, од Јешевца до Рудника и од Кнића до Тополе, попне на универзални пиједестал, како је то чинио у приповеткама и романима Исак Башевис Сингер. Памтимо га насмејаног творитеља доброг расположења где год би се појавио, рекли бисмо – срећника који и другима срећу дарује. Добрица је волео матерњи говор и ћирилицу, волео је Србију, све њено од искона до данас. Знао је, кад год је то затребало, запушити уста свакоме ко би се дрзнуо да то омаловажава и угрожава. Није пропуштао да „алама и вранама” које су се, вековима, на Србију обрушавале, Пркосном песмом каже ко су и шта су, и да се, упркос томе што „све ми забранисте у рођеној кући”, настави „да певам и да се смејем, умирући / а то се вама више не догађа / ни кад свадбујете / ни кад вам се рађа!” Такав Добрица је, при сусрету са безбројним слушаоцима, рецитовао дуже од пола столећа, штампан у бар стотину књига и стотинама хиљада примерака.

Један другачији Добрица је у збирци лирске прозе Чардак између четири јабуке. Као да га гледамо: сâм у соби на спрату свога чардака у Доњој Црнући, поред пута Крагујевац – Горњи Милановац, уноси оловком записе, другачије од свега што на свет издаје, и не помишља да их ико осим њега чита, бар не за његова живота. Чини то у доба у којем се животна линија, досегавши зенит, суновраћа брже и извесније него док се ка зениту успињала. Са њом се суновраћа све оно што се у његовој поезији славило и узносило: људи, предели, ствари, живот. Највећи део збирке је requiem за много идиличнога што је било па нестало, као што су старе поточаре које су сад „споља коров, унутра паучина”, јер „срце ове воденице престало је да куца још пре десет година” (Тешки ланац трага); буја жал за „зимом мога детињства” на коју га подсети промрзла сеница којој отвара прозор а она „пада мртва на мој писаћи сточић на коме већ дуго лежи недовршена песма о зими” (Четврти сусрет са сеницом).

Мајка и отац су каријатиде сељачке идиле и њене свете жртве. Горком химном песник слави радиност мајке која „нема кад да болује” и која „неће умрети, јер нема ко да је одмени у животу” (Радна недеља моје мајке Раде). Слућени скори растанак са родитељима буди осећај неузвраћене љубави: „Чиме још могу да обрадујем моје уморне родитеље?”. Ни песмама, јер „не могу да одмене њине руке и ноге”; ни гајењем стоке, јер „чаири су нам разграђени”; ни да воћке калеми, јер „ко зна да ли ће дочекати први род”; ни унучадима расутим по свету, јер „покидао се ланац којима се срца везују за ово дрвеће и ова брда” (Ланци). У последњој, најдужој лирској руковети (Брдо којег нема) на папир ће излити сав чемер, који деценијама носи, као живу рану, за прерано отишлим старијим братом Добривојем: „…сваког дана доживим понеко ново немање, али оно потраје кратко, заболи, па умине, као да га није ни било, а ово рано немање траје, оно не престаје и не зараста, оно расте”. Догоревају и последњи пламичци знаних и тајних сеоских љубави (Последња кућица шаше) које је у песмама опéвао. Пред песниковим очима круни се живот, а његови пророчки видици иду до универзалних сфера: чудно му што суседи вечерају и разговарају о сутрашњем дану „без трунке бриге што ово зрнце, које се зове Земља, може ноћас нестати у страшном мравињаку Свемира” (Вече у друштву дрвећа). И тако, смењују се јава и полусан, непреболи о ономе што пролази и о ономе што ће доћи никако га не напуштају, а он их записује у својој соби, у чардаку међу јабукама. Да себи одушка пружи, или да се још теже рани.

Узлетео је Добрица, концем марта 2019, у небо међу варнице које се „роје испод чекића” ковача Крсте, „излећу кроз димњак и ките небески свод” (Варнице). Књига се завршава надахнутим поговором Љубивоја Ршумовића Цар свитаца, текстом који је, неколико дана по Добричином упокојењу, објављен у културном додатку Политике. Ршумовић замишља Царевину звану Вилина долина у којој је Добрица Цар свитаца, а „становништво је махом песничко (…) у којој сваки становник има титулу Ерић”. Следи списак имена и презимена двадесет шесторо песникове браће и сестара по перу, а уз свако и титула Ерић. Диван текст, али написан пре појаве Чардака између четири јабуке. Недостаје у њему добар део песника каквим нам се, најзад, открио у првој постхумно објављеној књизи.