Александар Б. Лаковић
СТВАРНОСТ У ПРИВИДУ

 

Дејан Алексић: Уради сам

Културни центар Новог Сада, 2021.

 

Уради сам десета је књига стихова, уз два избора, хваљеног и заслужено награђиваног песника Дејана Алексића. Уз то Алексић је и изузетно успешан писац за децу (двадесетак књига драма, поезије и прозе), чија су остварења оправдано пронашла своје место и у обавезној школској лектири. Заједничка одлика оба ова сегмента књижевности огледа се у извесној (и са мером ) стваралачкој захтевности књижевника, и када су одрасли, и када су деца у питању. У оба жанра песник нам поручује да се књижевност никад не завршава само читањем, већ и накнадним домишљањем и тумачењем.

Просторно-временска одредница и ове Алексићеве песничке књиге јесте ово наше овде и сада, изузев неколико песама са песниковог путовања по европским земљама из којих се види мања или виша сличност додељених нам окружења. Дакле, средиште песниковог и нашег окружења недолично је не само за писце, уметнике, филозофе, него и усамљене, духовно и материјално осиромашене, појединце („Најусамљенији човек на свету … Осећа ударе језе низ кичму / И хладноћу у бубрезима. / Грле се у њему елементи / Задужени за ужас и лепоту” – завршни четврти циклус у књизи).

Ипак, треба рећи да и у најновијој песничкој књизи Дејана Алексића, почетак самих песама већином се представља поетским, онтолошким и филозофским темама. Наиме, у таквим позицијама, присутним и у Алексићевим ранијим књигама, песнику се отварају могућности да унутар песме и спутава и разиграва своје сликовите и блиске по значењу асоцијације на нивоу медитација, закључака, претпоставки и слутњи, што је посебан квалитет. Поготово што песник користи заумност и зачудност (Шкловски), па и супротност, као кохезионо средство, и као значењске спојнице својих утишаних асоцијација и економичних слика, чији је резултат надреалност, вишесмисленост бројних рефлексија, које постају зауставно место песме из које се струјом слободних силница и смерова моћно наставља.

Било какви да су сопоти песме, свакодневица у свом сивилу и наговештају депресије и туге или да је реч о детаљима из поетике и рефлексије – сви они скупа, по речима аутора поговора Јелене Ангеловске, ипак су својеврстан „подстицај за метафизичка огледања, мотиве усамљености и пролазности, проблематизовања стваралачког поступка, односа између изговореног и неизговореног, између привида и језика, и даље између језика и смисла”.

„Тражим стварност у привиду” (песма Чудо једне јесени) парадигма је песниковог доживљаја животног окружења. Очигледно је да песник, бунећи се, осећа како је његово и наше окружење – привид и лаж стварности („А привиди начас навуку / Обличја лепих истина” – песма Један клин). У дослуху је и стих-медитација у насловној песми Уради сам: „Наш свет већ је био запао у кварове”. Исто потврђују и дистиси: „Не зна се шта је купљено / Али цео свет је кусур” (песма Мале уличне једночинке, 3) и: „Има нечег ђаволског / У моћи да усрећујеш људе” (песма Недеља међу људима).

И амбијент и емотивни наноси Алексићевих песама усклађени су и са песничким садржајем. Доминирају меланхолија, депресија, усамљеност и отуђеност, што се очитује и из учестале употребе следећих речи: „јесен”, „киша” и „опало лишће”. Чак се на петнаест места у књизи Уради сам појављују управо ови појмови.

Стиховима из почетне песме циклуса Најусамљенији човек на свету: („Мислити о судбини није исто / Што и листати пожутеле хартије”) песник нас, не заборављајући на „митско време производње смисла”, ипак упозорава да повратак у дубоку прошлост није решење, већ немоћно и неконтролисано препуштање свему ономе што нас још више угрожава: „Стари свет је страшило положено / На хрпу огревног дрвета иза сеоске шупе” – (песма Агон); „… свет је био кључаоница / На тешким вратима иза којих је неко сам” – (песма Виђено).

Песник Алексић као могуће „луке спаса” именује речи и поезију: „Поезија је негатив говора / Видљив једино под светлошћу речи … речи светле, сјакте као очи”  (песма Недеља. Ауто-пут. Нора); „Чезнем за песмом / У којој две-три речи / Напипавају хладан драгуљ / У мраку пећине // Док остале / Успављујући змаја / Певуше све што се певало / Откад је света” (песма Ars poetica); књиге „У потпуном мраку / Морао сам да остављам / Отворену књигу крај кревета” (Од тога није бивало светлије) и љубав: „Учини ти се / Реч љубав је управо / Прешла улицу на црвено” (Три варијације на тему лишће, 2), као и веровање у „идеологију надјезика” и у нешто изнад нас: „Поверуј у нешто безимено што те прераста” (Коприве и чичак), али и илузије: „Да би свет био згодно место за самоћу, / Потребно је да постоје илузије” (Најусамљенији човек на свету, 5) – на које угрожени осамљеник има право, поготово кад сви морамо „замишљати усамљеност као јасну егзистенцију” (из циклуса Најусамљенији човек на свету, 6), јер: „Најусамљенијем човеку на свету / Недостаје свет да би поверовао / У себе” (песма Најусамљенији човек на свету, 1).

Надреална ситуираност појединих стихова, обично завршних, присутна је и у најновијој књизи Дејана Алексића и сведочи да се читање његових стихова наставља кроз додатна и накнадна враћања поменутим неочекиваним и непредвидивим медитацијама и закључцима, а они нису довољно разговетни и податни на први мах. То и јесте песникова намера: захтева активног читаоца,  односно биће у којем се песма може слободно продужавати у неколико праваца. Међутим, асоцијације и преношење значења релативно су тиша него у ранијим Алексићевим песничким књигама. До тога је довела извесна промена у његовом песничком изразу, чиме би се избегла евентуална „пометња значењских судара”. Наиме, у књизи Уради сам, нарочито у њена прва три циклуса, песников језик је видно прочишћен. Чист. Непосредан. Без икаквог вишка. Без околишења. Потпуно проходан. Али и медитативан и надреалан. Са мером и осећањем, предвиђеним за д(р)уги живот у неизбежном читаочевом промишљању.