Невена Карановић
ЈЕДИНСТВЕНА ПРИЛИКА

 

Рад мотора се појачавао, авион је почео да се креће пистом, а разнобојна светла промицала су све брже кроз мале овалне прозоре. Такорећи неприметно, Боинг 737 се одлепио од тла и узлетео. Вероватно сам се замислила, јер нисам приметила кад ми је само неколико минута после полетања пришла стјуардеса.
– Да ли сте ви докторка Љубица? – упитала ме је љубазно.
– Да, ја сам…?
– Копилот је замолио да пређете у бизнис класу.
– Да није у питању нека грешка? Који копилот? – питала сам је, као да познајем иједног.
– Капетан Миодраг Станић, први официр лета.
– Стварно нема потребе за премештањем, овде сам с колегиницом – рекла сам и махинално руком показала на Јелену од које се нисам одвајала последња три дана.
– Може и колегиница да пређе с вама, има довољно места – била је упорна стјуардеса.

Упитно сам погледала Јелену, која је слегла раменима, као да каже: „Зашто да не?”

***
Три минута касније седеле смо заваљене у широка кожна седишта полупразне бизнис класе. Кад нам је стјуардеса донела две чаше белог вина само смо се осмехивале, али чим се одмакла, рамена су нам се затресла од пригушеног, али незадрживог смеха.
– Не разумем шта се дешава – рекла сам збуњено Јелени.
– Шта те брига, опусти се. Нек нам се данас деси макар нешто лепо.
– У праву си, Јецо – изговорила сам помирљиво, а затим театрално подигла чашу у правцу пилотске кабине и полугласно наздравила – Живео копилот Станић, ко год он био!
– Није ли тај Станић неки твој пацијент?
– Не верујем. Знаш да слабо памтим имена, али пилота бих се свакако сетила. Додуше, пре две године сам код ујака упознала човека који ми се представио као пилот ЈАТ-а. Могао би бити он, али не знам да ли бих га сада препознала.
– Ево опет стјуардесе, иде ка нама. Само да знаш, ја нећу више да пијем.
– Нећу ни ја, довољно је било…
– Докторка, копилот је замолио да пређете у кокпит – рекла је.
– Кокпит?! Мислите на пилотску кабину? Хвала вам, али не бих да остављам колегиницу – нећкала сам се, помало неубедљиво.
– Може и колегиница да пређе с вама, има довољно места – поновила је стјуардеса идентичну реченицу као десетак минута раније.

Погледала сам Јелену, већ црвену у лицу од смеха и неколико гутљаја вина. Ишчекујући мој одговор, као да ми је опет очима говорила: „Зашто да не?”
– Хајдемо, онда, ионако никад нисам била у кокпиту! – рекла сам полетно и с призвуком дечје знатижеље.

Устале смо и пошле за стјуардесом.

***
У пилотским столицама помало клаустрофобичне кабине седела су двојица фит момака у белим кошуљама с еполетама.
– Добро вече! – рекле смо Јелена и ја у глас.
– Добро вече, докторке! Добродошле у наш небески рај! – пожелео нам је добродошлицу Станић, чијег лика сам се сетила чим се окренуо ка нама.
– Баш сам се питала ко је „особа икс” која нам је омогућила ово удобно и несвакидашње путовање. Упознали смо се код Новице, зар не?
– Тако је. Препознао сам ваше име на списку путника и рекох, хајде да вас угостимо. Ово је мој колега, капетан Рајковић.

Капетан се окренуо и поздравио нас одсечним одмахивањем десне шаке с чела, онако како поздрављају официри, а нас две смо селе где нам је речено, на помоћна седишта иза пилота.
– Да ли су ова места резервисана за „слепе путнике”? – покушавала сам да се нашалим.
– Не, никада нема таквих. Она су предвиђена за инжењере лета, који нису више у стандардном саставу посаде, бар не на европским летовима. Шта да се ради, економска криза није заобишла ни авио компаније…

Станићева прича о рестрикцијама посаде и летова није ми држала пажњу. Моје мисли је магнетски одвлачио поглед кроз широке прозоре кабине. Била је ноћ и златна линија хоризонта прецизно је раздвајала небо од земље. Рељеф се није разазнавао, већ је изгледало као да лебдимо над црним платном прошараним сјајним тачкама уличне расвете градова и села. Те тачке спајале су се и гранале, опцртавајући улице и тргове, приказујући њихове мапе као паукове мреже или било које друге мреже чији се кракови сустичу у блиставим центрима. По тамноплавом небу без иједног облака пулсирало је небројено звезда. Чинило ми се да су ми на дохват руке.
– Приближавамо се Новом Саду – тргао је ме глас капетана Рајковића. – Докторко Љубице, пружа вам се јединствена прилика да возите путнички авион! Хајде да заменимо места…
– Да возим авион?! – поновила сам запрепашћено и не верујући шта чујем. – Нисмо ваљда у „Скривеној камери”? Рајковићу, да ли нас ви то снимате?
– Разговор у кокпиту се увек снима, од полетања до слетања.
– Побогу, зашто ми онда нудите да управљам авионом?
– Не брините, докторка, – наставио је Рајковић мирнијим тоном – снимак разговора се аутоматски брише, чим слетимо; о њему не остаје никакав траг. Ако, пак, не успемо да слетимо, онда ће нам бити све једно шта слушају они који истражују пад авиона, је ли тако Станићу? – рекао је вицкасто, али и с намером да нас мало заплаши, на шта су се обојица усиљено и гласно насмејала.

Станић је осетио моје узнемирење и пожурио да дода:
– Немате разлоге за бригу, Љубице, све време је укључен аутоматски пилот.
– Ви сте неозбиљни, господо! – рекла сам прилично резигнирано, на шта је еуфорично расположење нагло спласнуло и сви смо заћутали.

***
Ауто-пилот је сигурно управљао авионом. Кроз ветробран кабине већ су се назирала светла Београда кад је Рајковић, помало патетичним гласом, прекинуо тишину:
– Ееее, лепо мени каже моја жена: „Кога све не возиш… председнике, министре, естрадне звезде, докторе, а један скенер ниси у стању да ми закажеш”.
– Шта је с вашом женом, нешто озбиљно? – упитала сам спонтано.
– Често има главобоље, па јој је доктор саветовао да уради скенер. Али до скенера никако да дође.
– Дајте ми своју визиткарту, покушаћу да јој закажем термин – рекла сам му напуштајући кабину.

До изласка с аеродрома Јелена и ја нисмо проговориле ни реч. Ипак, док смо на улици чекале такси, из мене је спонтано излетело:
– Требало је да искористим јединствену прилику и провозам тај авион. Шта мислиш, Јецо?