Чедомир Штајн
ОДЛЕТЕЋУ СУТРА
ЛИЦА
ГОЛУБ ПРЕЛЕТАЧ – Старији и искусни примерак из рода домаћих голубова. Помало задрт и помало шовиниста. Заправо, голуб који је уронуо у учмалост свакодневице. Иако је био у првим редовима прилагођавања сваком поретку, иако никад није заиста летео, него само прелетао, решио је да се задовољава мрвицама и не трпи било какве промене. Сматра да су голубови виша раса у птичијем свету. Најбољи пријатељ и „ментор у покушају” Голуба Селице. Равнодушан према људима.
ГОЛУБ СЕЛИЦА – Млад и перспективан голуб. Требало би да је пун полета, али и њега свакодневица полако узима под своје. Он жели промене, али је свестан да мора прво почети од себе. Чезне и сањари да одлети. Нека врста голуба-хипстера. Воли читав птичји свет и залаже се за једнакост међу птицама, како оних на небу тако и оних што само лутају по дворишту и поклањају јаја људима. О људима не зна шта да мисли, али кад већ воли све, воли и њих. Најбољи пријатељ Голуба Прелетача.
На балкону последњег спрата једне шестоспратнице стоје (односно чуче, глумци који их играју) Голуб Прелетач и Голуб Селица. Тактови песме ’Ophiumtea’ Ника Кејва као да дочаравају атмосферу. Поглед им је намерен доле, на улаз у зграду. Голуб Прелетач пуши неки пикавац. Овом млађем то смета, али се суздржава од коментара све док Прелетач не почне да кашље.
ПРЕЛЕТАЧ: Гу-гууу, мајко, каква крџа.
СЕЛИЦА: Матори, зашто пушиш када ти толико смета?
ПРЕЛЕТАЧ: Навуко сам се. Некада си брате по парку увек могао да набодеш на кљун мало хлеба, а сада бацају само пикавце. Мада лепо, мајку му… Станеш поред контејнера и уз старе новине и соц од кафе задиваниш, а гугуткице само врцкају. Ма, милина једна… док не побегну од оне банде голуждраваца и напасника који нападују све што нам је свето. Уф! Врапчја посла!
СЕЛИЦА: Чика Голубе, хтео сам нешто да ти кажем…
ПРЕЛЕТАЧ: Стани, сад, чекај… Ево га. (Неко излази из зграде, а Прелетач окреће тртицу да испусти товар на пролазника. Селица равнодушно посматра.) Хајде, мали… Хоћемо на јен’ – два – три… О-па! Га-га… Посред чела, јел си видô?… Шта ти је? Шта си се тако снуждио?
СЕЛИЦА: Јел’ ово био последњи?
ПРЕЛЕТАЧ: Не знам. Можда. Што?
СЕЛИЦА: И више нема никог? То је био овај наш са последњег, шестог спрата? Јесте. Он је. Препознајем му псовке. Сви су отишли. Остаде зграда пуста.
ПРЕЛЕТАЧ: Па шта? Снаћи ћемо се ми и без њега… Снашли смо се и без осталих. Лако je, ја ћу да прелетим до неког старијег хуманоида. Они су нам увек давали. Знаш ови, што их зову пензионери. Добра је то раса људи. А иако не дају… Они стално нешто проветравају, па улетећу им ја у кухињу. Набавићу храну за обојицу. Не бригај се, мали. А и ти би могао мало да допринесеш. Да ишчачкаш чичи мало црвића. Загледао си се у те веганске новине и…
СЕЛИЦА (не слушајући га): Он је вероватно сада отишао у оне нове солитере преко реке.
ПРЕЛЕТАЧ: Ма каква река, обична баруштина… Шта ти је, уосталом? Шта те је спопало? Оклембесио си се ко нека птица смарачица.
СЕЛИЦА: Па о томе сам и хтео да причам са тобом, чика Голубе… Мислим да је време да и ја одем. Данас… Не. Сутра. Да. Одлазим сутра.
ПРЕЛЕТАЧ (забезекнут): Како, молим?! А куда би ти да идеш, мали? И зашто?
СЕЛИЦА: Желим да одем на неке лепе кровове. На неке балконе са мирисним цвећем. Негде, где ће ме ујутру дочекати са осмехом када отворе прозор. Тамо где се чује класична музика ујутру, а ноћу не лете празне флаше. Хоћу да атерирам по парковима да бих се играо са свеколиким птичјим родом, а не да се отимам за храну. Можда баш тамо, у те солитере преко реке… Кладим се да су тамо сви представници птичјег рода једнаки међу собом… А зашто не би и ти, чика Голубе, пошао са мном?
(Пауза)
ПРЕЛЕТАЧ: Ма шта причаш? Да одеш… Или још горе… Ја да одем. Па где је боље него овде, у нашем кварту. Добро. Признајем. Некада смо били мало више поштовани. Преносили смо вирусе са поносом. Сећам се… Мени било досадно… Ја се спустим у парк, а тамо гомила разнородних хуманоида. А ја се из зајебанције направим мртав, а оно се сви разбеже уз врисак… Га-га-га… Усеру се ко грлице… Га-га-га… Ко грлице, разумеш…
(Прелетачу опада ентузијзам. Селици се прича не свиђа, али ћути.)
А сада… Сви носе неке маске. На нас не обраћају пажњу… Јебени шиш-миши… (После кратке паузе се тргне)
Ал биће боље, мали, сигурно. Ево, још мало. Брее… Ви млади уопште немате стрпљења. Заборави на ту причу и седи где си… Ниси ти ни ласта ни рода.
СЕЛИЦА (у својим мислима, уздише): Нисам. Оне се враћају. Ја нећу. Гууух… Не желим да ме ико више назове летећим пацовом. Ти, чика Голубе, настави да прелећеш, док потпуно не изгубиш своје достојанство. Ја не желим да будем сведок томе.
ПРЕЛЕТАЧ (разгневљен): Срам те било. Јел те то Совош плаћа да причаш такве лажи? Да није било мене да те спасем из напуштеног гнезда, скупљали би твоје жуманце по асфалту. Нека. То ми је хвала…
СЕЛИЦА: Извини, матори, али… Знам чему ми служе крила. Одлећем.
ПРЕЛЕТАЧ: Ма иди… Баш ме брига… Преко баре. Пу!
СЕЛИЦА: Преко реке… Сутра.
ПРЕЛЕТАЧ: Иди одмах. Таква омладина као ти нам и не треба. Шта чекаш? Крени!
(Пауза. Ћуте. Прелетач схвата да губи јединог пријатеља и покушава да преокрене ствар.)
Извини. Неки пут се тако изнервирам. Обећавам… Нећу више говорити ствари које… То… те… политички некоректне ствари. Знаш ли ти, голубићу мој, да је ова зграда некада имала само један балкон? Само један, кажем ти – шест спратова, а један балкон. Не сећам се тачно на ком је спрату био… Али, нисмо се гурали, неее, био је огромааан. А онда су ову мучену зграду почели да надограђују, преграђују, руше, па поново зидају и све тако у круг. И тако је сваки спрат постао стан, а сваки стан добио по балкон. Ал то није то, јер видиш људи више нису знали у ком стану живе, па тако ни који је чији балкон, ко је станар а ко подстанар… Тек кад су почели да каче веш и простиру пешкире са разним мотивима, ствари су се некако довеле у ред, а ја сам прелетавши са једног на други спрат полако проналазио своје место… Мислим, мени је и лако било, али сироти папагај је добијао метлом кад год проговори погрешним дијалектом.
СЕЛИЦА: Какав папагај? Зар није папагај тропска животиња?
ПРЕЛЕТАЧ: Како молим?
СЕЛИЦА: Па, оно знаш… Јужна Америка, Аустралија, мало Африка и то.
ПРЕЛЕТАЧ: Шта ли тебе уче у тој школи?! Не, ово је био наш, домаћи папагај. Хоћу рећи, добро… Био је. Ено му покољење сад у том солитеру што се назире кроз маглу преко баре. И не зна да говори како треба… Само мумла. И ти би тамо да идеш?
СЕЛИЦА: А што не бих? Шта треба?… Да седим овде као и ти и прелећем са спрата на спрат чекајући неког да се врати да бих мало испросио које зрно кукуруза… или да забадам кљун у контејнере да набодем мрвицу корице хлеба… Или, не дај Боже, црва или глисту… Не, хвала. Пре бих…
ПРЕЛЕТАЧ: Шта? Господин би ражани хлеб? Киноу? Голицу? Гоџи бобице… Веге ћуфтице?
СЕЛИЦА: Пре бих да постанем папагај, и то не домаћи! Или лабуд, или рајска птица, или паун… А што не бих био паун?
ПРЕЛЕТАЧ: Па, добро „Пауновићу”… Зашто онда не кренеш већ једном.
СЕЛИЦА: И хоћу.
ПРЕЛЕТАЧ: Хајде! Одмах!
СЕЛИЦА: Крећем!
ПРЕЛЕТАЧ: Чекај…
СЕЛИЦА: Шта је?
ПРЕЛЕТАЧ (после кратке паузе): Па, рекао си да ћеш сутра. (Ћуте. Дужа пауза)
Зар стварно хоћеш да ме напустиш због мале кризе идентитета?!
СЕЛИЦА: Рекао сам ти. Не напуштам тебе, матори, него ову проклету зграду. Већ сам ти рекао да пођеш са мном. И немам кризу идентитета. Већ… сломљено срце.
ПРЕЛЕТАЧ: Шта кажеш?
СЕЛИЦА: Заправо… Заљубио сам се. У Грлицу.
ПРЕЛЕТАЧ: У грлицу? Ау, гу гуу… Па зар ниси могао да нађеш неку од наше феле. Па толико гугутки само чека на расплодног голуба као што си ти… А ти… Грлица.
СЕЛИЦА: Зар је битна боја перја? Зашто си такав расиста? Зар ћемо опет испочетка?
ПРЕЛЕТАЧ: Извини, поправићу се. Од овог тренутка. Обећавам.
СЕЛИЦА: Уосталом, она је сада преко реке… У оним зградама. Отишла је са једним кочоперним пауном, и ја…
ПРЕЛЕТАЧ: Грлица и паун?… Па сад стварнооо… Кокошка једна! Ок… Извини, мали. Нећу.
СЕЛИЦА: Зато желим да одем тамо, да се снађем. Да се интегришем у неки голубарник. Да јој покажем да имам перспективу… Да је ставим под крило када пада киша. Да једе из мојих уста. И да прихватимо јаје кукавице, ако већ не жели своја… Не желим да прелећем, чика Голубе, желим да полећем.
(Пауза. Голубови ћуте)
ПРЕЛЕТАЧ: Мали… То је преко пута.
СЕЛИЦА: Тако близу…
ПРЕЛЕТАЧ: Одмах преко реке.
СЕЛИЦА: Преко баре.
ПРЕЛЕТАЧ: На дохват крила.
СЕЛИЦА: Тако далеко…
ПРЕЛЕТАЧ: И тако ново…
СЕЛИЦА: И тако далеко.
(Пауза. Голубови ћуте. Затим, уочавају да доле млади брачни пар хуманоида улази у зграду.)
СЕЛИЦА: Чика Голубе?
ПРЕЛЕТАЧ: Кажи, мали…
СЕЛИЦА: Хоћемо на је’н – два – три…
ПРЕЛЕТАЧ: Хоћемо, сине.
(Голубови окрећу своје задњице да избаце „товар”. Док се чују старе добре препознатљиве псовке, враћају се у првобитни положај и задовољно трепћу…)
КРАЈ