Марија М. Булатовић
ОБЕЗГЛАВЉЕНО ГЛАВОБОЉНО ТЕЛО
Марко Томаш: Скратимо причу за главу
ЛОМ, Београд, 2020.
Озбиљни људи упропастит ће свијет[1].
Бављење књижевношћу и естетиком током рата, логора, умирања, пандемије и других дубоко кризних тренутака за човечанство често се налазило на нишану јавног укуса, иако су управо у временима кризе настајала истинска уметничка дела и студије док је јавност адорновски осуђивала варваризам писања песме након испољавања суштинског зла. С друге стране, управо уметност, какву год форму присвојила, визуелну, аудитивну, језичку, можда највише у доба кризе остварује своју фармакопејску улогу – поставши вакцина која нам ничеански брани да се разболимо од свакодневне истине. „Откако знам за себе увек је нека криза”, речи су којима је Марко Томаш (1978) лакрдијашким маниром започео свој „поетски кабаре” 18. јула 2021. године у просторијама Културног центра Град, односно представљање своје „пандемијске” збирке Skratimo priču za glavu[2] као једног у низу догађаја које организује Booking платформа представљајући књижевну домаћу и регионалну продукцију.
ДВА ПАРАДОКСА
У Томашевој збирци Скратимо причу за главу постоје два парадокса. Први је да праве приче заправо и нема, већ је реч о исечцима који наликују фрагментима једне велике поеме. Та поема у неку руку подсећа на медитације Десничиног Ивана Галеба и његово пролеће. Песничко „ја” Томашеве збирке уистину налик је реконвалесценту који се уједно и опоравља од живота и припрема за њега. Попут елиотовског пацијента који пада у наркозу попут вечери саме, доживљајно „ја” збирке често не селектује своје импресије и осећања, већ их диктира у налету тока свести:
Нисам овладао техникама опуштања,
имам своје тајне, јагоде умачем у шећер,
неоптерећен сам формама унутрашње равнотеже,
сједим правилно и с цигаретом у устима пишем аутопортрет,
не требам источњачку мудрост
нити подлијежем западном смислу за практично,
знојим се у другачијим положајима,
нитко ме није разбаштинио нити учинио богатим.
[…]
Нисам испао кроз прозор
и немам мождани удар
осим ако ови симптоми
не указују на супротно.
(ДАНАС НИСАМ КУЋИ И НИСУ МИ СВЕ НА БРОЈУ)
Збирку отвара песма Имитација у атмосфери просторије задимљене дуваном као пролегомена досаде и осећаја подражавања идеје самог себе. Збирка је подељена на целине (Недовољно далеки Сјевер, Пјесме за врло доконе, Наше вријеме, Недостаје ми Sonja Henie, Руб живаца, Сутра, било који дан, Нова мапа, Скратимо причу за главу и Соба која се распада) које мапирају биће, премда једна од целина садржи само једну песму („Руб живаца”). Песме су писане слободним стихом и римом те наликују поетској прози.
Други парадокс лежи у томе што иако наслућујемо „причу”, она не само да није скраћена за главу, већ је и оптерећена сопственим главобољама проузрокованим осећањима узалудности и радости живота, илузорношћу и лепотом љубави („Љубав мора ван и јесен / треба протјерати из календара.”), чудима свакодневнице („Чудима треба пружити / шансу да се догоде / Неактивираних је чуда под земљом / више него мина…”) и незаобилазном чамотињом коју треба одживети, лимитираношћу бића („Не напуштам ову собу / украшену комадима неба/ који гледају на моју узалудност.”), најпре просторним (јер све све дешава у распадајућој соби), а потом и суштинским, онтолошким. Поетски наратив који читалац може исконструисати, сакупљајући пригоду по пригоду, премда обезглављен, има своје – главобољно тело. Свођење на апсурд које се овде уочава поетски је поступак изразито чест у Томашевој поезији. Наиме, највише нас може болети оно што немамо, односно нешто што је нематеријално и нематеријализовано („Недостају ми многи / које никада нисам упознао.”).
ЕСТЕТСКО ПОДЕШАВАЊЕ НА ЛЕТЊЕ ВРЕМЕ
Иако песма као језичко уметничко дело не може имати стварно олфакторно својство, за збирку Скратимо причу за главу могли бисмо рећи да успева да створи олфакторни ефекат и то надасве – лета. Дакле, не само да се стиче утисак како је доживљајно „ја” просторно ограничено, чини се да је та ограниченост и временска – биће је превасходно естетски подешено на летње време:
[…]
Далеко сам
од пијачних тезги изнад Неретве
и овдје ме нитко не познаје
нити зна да мојим дјетињством
царује вјечно љето.
Шетам по тржници.
Обучен сам у модру кошуљу
чији пјев нитко не разумије.
(ЛЕТЊА КОШУЉА)
Мирис земље након топлог летњег пљуска (Озон), распукнуто воће на тлу („Узбуђује нас мирис / воћа распукнутог / на ужареном тлу”), грејпфрутасти месец („…у живот се враћа онај дјечак / који је трчао кроз равницу / не би ли до краја љетне ноћи / стигао на велики/ грејпфрутасти мјесец.”) само су неке од песничких виталистичких слика и форми сазревања. То су меснате слике, пуне, текстурне, дубоко чулне – фундаменталне за поезију као род. Уосталом, такве метафоре, слике плодности јесу суштински чежњиве и оптимистичке, неоромантичке, чак и еротске, упркос преплету меланхоличног и често саркастичног тона збирке који, интересантно, „ја” упућује себи заривајући, како етимологија сарказма налаже, властите зубе у своје месо.
ЛИТЕРАРНА ХИЈАЗМА
Постоји у Томашевој поезији извесна хијазма животне чамотиње која има свој неумољиви распоред и витализма живота који се искри у својој пунини и текстури властитог ткива. Та хијазма метафорички се очитује, на пример, кроз слику сочних и опорих маслина, чежњи које се деле попут благданског колача:
[…]
Љето је и трешње већ прошле
неопажено.
Све брзо прође
сезона трешања и младост
и паркови брзо постану
задње адресе
када их засаде лешевима.
[…]
(ПАРКОВИ И НАСАДИ)
Литерарна хијазма која се запажа у Томашевој најновијој збирци песма чини се не успева да умакне извесном идеолошко-политичком, пролетерском контексту који се сенчи у Томашевом лирском изразу, можда најупечатљивије у збирци Тридесет девети мај (ЛОМ, 2018). Револуција („записати нешто о твојој отмјености / која ме упропастила уа револуцију у језику”), побуна („То је сва моја побуна, та окрутно смјешна савјест.”), осујећена жеља за изменом поретка која не јењава у спрези са свакодневним, животним и обичним јесу засигурно поетски пунктуми који одликују збирку Скратимо причу за главу и уопште Томашев поетски опус.
[…]
Kада након кратке љетне кише замирише земља
и у мени изненада угасну велики планови
изгледат ћу као ђаво у јефтином одијелу
скројеном за средовјечне дјечаке
и ту скромну пригоду
у којој ћу одлутати према пјесми
ако игђе зачујем пјесму
или неки други облик просвједа
против химни које сам пјевао
у име једне древне заблуде
која нам је сломила срца
и покренула војске губитника.
(ОЗОН)
Када се чини да су речи „револуција”, „протест”, „побуна” у поезији, од Мајаковског па на овамо, постале архаизми и анахронизми, Томаш ипак, меланхолично, резигнирано и дирљиво пева о њима. Томашева збирка позива на уплив у лавиринт свести која се преиспитује у залету своје доколице и досаде нудећи нам притом и банализовано размућену супстанцију сопства. На концу (приче), чини се да је у овој литерарној хијазми, пролетерски сенченој, укљештен читалац којем једино преостаје – да „ухвати” причу за реп и подузме се читања.
[1] Последњи стих из песме „Смрт Пппассолинија” из збирке Скратимо причу за главу.
[2] Штампана латиничним писмом.