Лазар Букумировић
ЖИВОТ У НЕПУНИХ ПЕТ И ПО МИНУТА
Мирослав Алексић: Арапски капричо
Архипелаг, Београд, 2020.
Шеста по реду песничка збирка Мирослава Алексића своје име добила је по композицији шпанског гитаристе Франсиска Тареге. Насловна песма, смештена нимало случајно управо на крају првог циклуса, разјашњава претпостављену интермедијалну везу поезије и музике. Добро позната подела уметности на временско и просторно постојање књижевног и музичког дела разуме првенствено у временској димензији, у процесуалности и динамичности. Тако је и збирка Арапски капричо заокупљена највише временом и свим његовим облицима.
Поезија, дакле, није статичан феномен. Њена егзистенција условљена је неодређеношћу времена и његовим константним променама: „Како настаје песма?/ Постоји прво нека слутња,/ кажем му,/ не можеш тачно да утврдиш/ где ти се то налази” (Одговор). У виђењу онтологије песме у процесу њеног стварања, Алексић није усамљен у савременом српском песништву. Довољно је сетити се девет истоимених песама Војислава Карановића, Поезија настаје, да би се уочила тенденција ослобађања поезије од било какаве идеје финалности. Песма Архимедова када завршава се читаоцем: „То је био дан који се претворио у песму/ па сам ево, после свега,/ слободан да вам је представим”. Песма се сама створила, односно време се само изменило у песму, док је песник само посредник између њеног превербалног стадијума, пуног неодређености: „Једном сам положио неки испит / … / Можда сам то сањао” и њене привремене форме којом се представља читаоцима. Међутим, такав крај је само привидан, јер је уметност, како је лирски субјекат осећа и разуме, жива. Успевши да преведе протицање Лима у минијатуре Мирослављевог јеванђеља, Григорије Дијак је књигу оживео ван времена, односно време је метаморфизовао у невреме: „и тај звук прожет сунцем и хлорофилом/ преводио у линије и боје/ …/ Потом је жива Књига слушала/ таласе Егеја како ударају у стење Свете горе” (Јагорчевина у снегу).
Неопходно је за разумевање читаве збирке усвојити поделу времена из уводне песме: „Непатворено време тече њиховим венама” (Трактат о времену). Изостављајући прву и последњу песму, збирка је организована у два циклуса, којима одговарају, редом, непатворено и патворено време, „свакодневица и култура“, како је у краћем поговору записао Гојко Божовић, насловљена Огледало и Златне закрпе.
Време првог циклуса је готово сасвим празно, лишено било какве догађајности – „иако ништа моје није остало у њој” (Хотел Румунија). Таква концепција времена у вези је са механичким обављањем најпотребнијих послова и са аутоматизовањем живота: „Био сам на мору и упознао старце / који никада нису били на најближем острву” (Старци). Обезличеност доводи до укидања различитих могућности живљења: „Успут сретнем Пропа / који ми каже да постоји само једна бајка / и да је све остало – домишљање” (Аждаја и царев син). Једина жеља која у њему постоји је жеља за памћењем, за учењем механизама по којима памте „људи, вода, ваздух, предмети, / а тек огледала” (Огледало). Испуњење те жеље је далеко страшније, јер ако памћење не постоји, онда је боље не сазнати „да постоји нешто важније и лепше / од сиромашне стварности” (Огледало). Углавном свестан ефемерности постојања, лирски субјекат говори даље „сваког дана изнова/ крећем у лов на аждају” (Аждаја и царев син). Неподношљиво је болно бити сведок јаловости тих потрага, неоствареног потенцијала живљења: „Изгледа да је живот неисцрпна златна жила, / али, све се неочекивано брзо догађало / … / Чини ми се да нисмо за сто сели како ваља” (Лишће опалих сећања).
Други циклус је у знаку протицања и дешавања: „и слово са словом спаја, / реч са речју,/ одсечену Лазареву главу с телом,/ четрнаести с петнаестим веком” (Златне закрпе). Остављајући лирски сензибилитет по страни, Алексић готово да приповеда кључне догађаје опште, националне и личне историје. Тако се, у овом циклусу време обогаћује и попуњава хеленским, совјетским, америчким, португалским и српским токовима. Управо се у таквој полифонији, сусрету са другим, отвара могућност промене и протока: „не знају шта ми овде радимо/ на њиховом путу за рај“ (Пророчанство). У двадесет песама садашњост се повезује са изабраном традицијом, на тренутке је доживљавајући узвишено до те мере да је њена поетизација сасвим гротескна. Певајући већ испеване песме о Гаврилу Принципу и уништавању косовских цркава, Глуво гламочко и Кидисање на Бога, између осталих, Алексић их, чини се, не проживљава истински, већ као незаобилазне елементе културног канона коме и сам припада.
Ипак, више је песама у којима је несумњиво присутан њихов литерарни потенцијал. Иако тематски слична поменутим, песма Стражевица не упада у замку сакрализације прошлости. Узрок се може пронаћи већ у другом стиху, „и не знам где ми је она соба у којој сам лежао”. Не изоставивши себе из догађаја, лирски субјекат овога пута успева да испева нове стихове у којима се национална и културна баштина не осећају искључиво као прошлост епских размера, већ као свакодневица која је минула, засићена успоменама, спајајући се са садашњним тренутком, макар и на плоту „који је давно насликала Надежда Петровић”.
Поред прошлости и садашњости, не изостаје ни брига за будућности. Последња песма циклуса Доследност скарабеја, износи песимистичан став о судбини човечанства. Одвојивши се од своје божанске природе, човек се везао за технологију и тако изгубио могућност да домисли детаље Проповог сижеа: „а човек се, погледа прикованог за земљу, / равна према гугл мапама”. Равнајући се са „гугл мапама”, човек и цивилизација губе могућност да икада досегну размере претходно опеваних личности, учењака Ибна ал-Хајсама, Сизифа и Стаљина. У временима у којима митови и епови више не постоје, парадоксално је певати управо о митовима и еповима. Човек, толико чврсто укорењен у прошлости, у садашњости чији је императив заборав, може живети једино „из године у годину/ до Страшног Суда” (Ноћ вештица).
Као биће које је нужно условљено својим крајем, „као кугла на стрмој равни / што чезне за најнижом тачком”, „само због тога што сати имају подеоке”, човек престаје да време испуњава собом и „ништа те не дотиче” (Арапски капричо). У опеваној летаргичности губи се и идентитет који се по сваку цену мора повратити. Непомирен са савременошћу, лирски субјекат чини све „да бих угледао себе, / да бих до себе стигао” (Аждаја и царев син). Свестан узалудности покушаја да се стабилан идентитет изгради, он се пита јесте ли заиста „син Лаертов, или Сизифов” (Сизифов син).
Обезличеност доводи до језиве радости препознавања „кад у неком другом, туђем, / угледаш драги лик” (У шетњи). Последња песма, насловљена Последње дете, не доноси никакву утеху. Бог ће „једноставно као Бергман / склонити сказаљке са циферблата, / поништити време” и свему ће „доћи време у исти час”. Другу могућност нуди Апеирон. У часу сажимања свега у једну тачку, „зелени амбис апеирона, / из ког све простиче и у који се све враћа”, не долази до судњег часа, већ је могуће чак и препознавање, додуше уз помоћ туђих, Настасијевићевих, стихова: „По томе ћеш ме познати”. Сама концепција археа, односно хеленске филозофије цикличности нужно је сукобљена хришћанском креационизму и линеарности, самим тим и крају који се често у песмама антиципира.
Бивајући недоследан, Алексић готово резигнирано признаје да о времену ништа не зна и да је о времену било шта и немогуће знати. Оно не памти, али омогућава памћење: „Да би ме време у том простору овековечило” (Старци). У њему не постоји човек, оно постоји у човеку: „Само се у мени заувек настани тренутак” (Лишће опалих сећања). Оно не протиче, пролазе дани и ноћи и човек у њему: „требало је пловити све ове године / а не бити вичан прилагођавању” (Моћ). Оно се подноси без претеране укључености у његове токове, без икакве потребе да се у њему било шта догоди, да се оно засити, али се у последњем часу рађа жеља „да макар још толико гледаш / у ведар дан / и још толико неког да волиш, / колико траје ,Арапски капричо’” (Арапски капричо). У универзалној недовршености, како песме, тако и (можда) времена, и поезије и човека – остаје само потреба за идентификацијом у туђој уметности, ако она икоме припада. Макар то (само)препознавање трајало, ако је веровати интернету, непуних пет и по минута.