Кристијан Екер
KИРГИСТАН

 

ПИЈАЦА У БИШКЕКУ И ЗУБИ АМЕРИКАНКЕ

Ошка пијаца у Бишкеку, главном граду Киргистана, налази се на раскрсници између два важна пута: један води ка јужним четвртима града и ка високим планинама Тјен-Шана – чији врхови затварају поглед из града ка југу – а други ка западу, ка градовима Кара-Балти, Таразу и Ташкенту. Пијаца се простире са својим тезгама и преко простора између раскрснице, стиже чак до пруге Бишкек–Ташкент и до реке Ал-Арча, која је лети потпуно исушена, и са моста приказује онима који је прелазе и који журе на пијацу све своје најинтимније срамоте: гомиле пластичних флаша, разбацане гуме и различите делове аутомобила, остатке веш-машина, шарене комаде памука који су се уплели у гране малих и ретких грмова и који вијоре на ветру. Око пијаце гурају се аутомобили који претичу једни друге без икаквог поштовања саобраћајних правила. Пешаци су веома вешти у прелажењу улице без трагичних последица, обилазе кола кад морају да се зауставе због прегустог саобраћаја – на крају, стижу увек сигурни на другу страну, као бродоломници који веома добро познају море и знају како да стигну до обале.
Планине на југу, високе по пет хиљада метара, полако нестају у магли и у смогу који већ од раног јутра опколе и гуше Бишкек. Лети, велика влажност се споји са аутомобилским гасовима и на даљини, у мешавини смога и магле, остају видљиви само снежни врхови планина, који стоје метафизички, као да су небески одрази неког другог, далеког света. После подне, због кондензације, на врховима се створе бели облаци, који се полако шире, постану сиви па црни, спуштају се брзо са неба и гутају планине. Прекидају ту црнину само електрични, плавкасти струјни удари муња, које су толико далеко да се не чује грмљавина; облаци веома ретко стижу до града, иако се људи надају да ће да ублаже врућину, и нестају полако, предвече, кад се снага муња истроши. Већ увече небо је скроз плаво и ноћ сакрије планине. Зими, сива завеса спушта се на град: највећи део кућа и даље има грејање на угаљ, а последица тога је да је Бишкек стално у смогу и да је често најзагађенији град на свету. Загађеност може да се види и у облику густе, сивоцрне магле која је свеприсутна. Током хладне сезоне, кад ваздушни притисак пада, ветрови чисте ваздух града а полако долазе облаци са запада и доносе снежне олује и у равницу. Са снегом, Бишкек добија исту боју као околне планине и тешко је разликовати границу између снежних врхова на југу, равница на северу и неба: све се стапа у једну монотону, опсесивну белину.
На улазу у пијацу, која је делимично покривена лименим кровом, продаје се свашта: нелегалне тезге никну свуда на тротоару око праве пијаце. На њима се могу наћи одећа и обућа из Кине, стари совјетски предмети, па чак и музички инструменти. Можда да би привукао муштерије, један човек свира старе руске песме хармоником: има плавозелене бадемасте очи, што је прави рарирет у овом поднебљу, пошто Киргистанци имају сви тамне очи. Гледа пролазнике који журе ка улазу пијаце и наставља да свира: слушају га колеге које, око њега, седе на тротоару и пију црни чај.
На легалној пијаци, тезге пуцају од робе: поврће је распоређено у великим пирамидама, исто као лоптице овчјег сира које више личе на слаткише од шећера него на сир. Неке тезге су пуне шарених зачина: бибер, шафран, куркума… Симфонија мириса шири се по пијаци и понекад мази а понекад удара нос посетилаца, нарочито где се продаје месо: велики бутови јагњетине и телетине висе на гвозденим кукама иако је данас веома топло, а око њих се без престанка мотају муве и осе.
Међу тезгама се шетају двоје америчких туриста: он има дугу браду и смеђу мајицу, носи кратке панталоне и сандале. Она има белу хаљину која се шири од струка надоле; ивице хаљине одано прате њене покрете и, кад хода, изгледа као да плеше. Имају око 25 година. Он слика сваки угао пијаце, сваку теглу, а продавачице пристају да се сликају у нади да ће они после да купују нешто. Она је стално насмејана, мислећи да ће тако показати мештанима своје одушевљење према новој средини и своје добро расположење, своју отвореност срца и ума. Има велике зубе, беспрекорно уредне и беле. Не разуме да би било боље да се не осмехује, јер тако би показала више поштовања према људима који раде на пијаци. Продавац зачина уопште нема зубе, иако нема више од 40 година. Старице које продају воће имају скроз црне и неуредне зубе, најсрећније међу њима су успеле да напуне рупе у устима вештачким, златним зубима. Млада и лепа продавачица сира зубе има све на броју, али су јој скроз криви, а очњаци се драматично преклапају са кутњацима; са оним што зарађује на пијаци препродајући сир који се производи на планинама, никада неће моћи да плати зубни апарат да би средила осмех. Уређени зуби и уста су најбољи и најдиректнији показатељ класних неправедности света у коме живимо. Американка није о томе размишљала и зато шета свој богати осмех по пијаци, као што су у прошлости и свуда по свету богате даме показивале своје прелепе и прескупе хаљине, и тада су то радиле несвесно: оне су се само наивно шетале по граду, у одећи коју су имале. Нису биле криве, као што није крива ни ова туристкиња која купује све што може, да би помогла Киргистанцима. Али било би боље да скроз затвори уста и сакрије своје зубе. У оваквим местима, осмех се мора стидљиво и умерено показати, нарочито ако човек долази са севера света.

ТРГ АЛА-ТУ И ПУТ КА ПЛАНИНАМА

Трг Ала-Ту налази се у самом центру Бишкека. Широки булевар Чуј се одједном отвара у велики, пространи трг, у чијој средини се налази кип Манаса, киргиског националног јунака и главног јунака епоса Манас, који су стари киргиски приповедачи знали напамет; епос није био писани и традиција певања се преносила у породицама приповедача из генерације у генерацију. Трг затвара на северу велика социјалистичка зграда Филхармоније. Плато испред Филхармоније је постао место сусрета младе генерације; млади се овде срећу да би ћаскали, шетали се или играли одбојку. Између оних који се играју лоптом, неке девојке носе чадор и њихово тело је скроз покривено дугим, шареним хаљинама; неке друге су веома нашминкане и упадљиве: маскара наглашава контуре њихових бадемастих очију а кармин пуноћу њихових усна. Момци носе углавном мајице и кратке панталоне. Атмосфера је мирна, пријатељска и некако – сеоска. Као да нисмо у центру главног града Киргистана, него на неком селу где се сви знају и друже. Само густи саобраћај на булевару Чуј подсећа да се ипак налазимо у граду који има преко милион становника. Унутар Филхармоније, у Малој сали, одржава се концерт музике Јохана Себастијана Баха. Малобројну публику чини, пре свега, руско становништво, које у Киргистану живи одувек. Киргизи су вечерас у Великој сали, где се одржава Аитиш, тј. традиционално такмичење између приповедача-певача који ритмички причају неку причу уз пратњу донбре (стари инструмент налик лаути) коју сами свирају. Не цени се само вештина певања приповедача, него и њихова способност импровизације. Импровизује се музика и импровизују се детаљи приче. Ови приповедачи су оно што је остало од старе традиције епских спевова, који су постојали и у Европи од Хомера до француских трубадура. Спев је у овом случају на киргиском језику, а пева се лепота планина и девојака, чистота реке, здравље стада и све оно што је било битно за номадску културу Централне Азије као што је киргиска. Приповедачи долазе углавном са планина, које нису далеко од главног града и од трга Ала-Ту. Довољно је возити до краја булевара Чуј и наставити ка граду Кара-Балта, удаљеном педесетак километара од Бишкека; чим се уђе у град, на раскрсници, треба скренути лево и наставити у правцу Југа. То је чувени пут Е010, који је дуг око 685 километара и повезује главни град Киргистана са Ошом, на југу земље, који се сматра главним градом Југа.
Планине се одједном појављују. Најпре као таласаста површина, која оживљава монотонију равнице. А онда, изненада, као зид неправилне површине: пут улази у једну клисуру – а уоколо само високе стене, толико високе да им се не види крај. Пут се пење до скоро 4.000 метара; доле врућина, спарина, влага. Горе снег, свежина, ветар. Испод превоја пролази тунел који отвара пут ка великој висоравни на другој страни вододелнице; у средини висоравни мирно тече речица, а уз реку се пут наставља. Покрај пута, и лево и десно, простиру се јурте, кружни шатори у којима су номади у Централној Азији живели вековима. Сада Киргизи живе у јуртама само током лета: неки се преселе на планине да би се одморили од ужурбаног градског живота, неки други да би радили и зарадили неки новац: праве сир, гаје коње, који током дана трче у крду слободно по платоу висоравни и враћају се увече. Обично, близу јурте налазе се и колица, стара и рђава, где људи држе алатке; мало даље, стоје пољски тоалети. Нема вегетације на овој висини, расте само трава која невероватно сија после поподневних пљускова, кад се сунце враћа. Прво дрвеће се појављује тек на крају платоа, кад се пут спушта ка долини и језеру Токтогул. Тамо где се главни пут спушта, лево ка реци, у јурти која има боју карамела живи Алина са својом мамом и два брата.
Алина има 4 године, тамно лице, црне бадемасте очи и власник је планина. Седи на земљи испред јурте и игра се кантом, лопатицом и грабуљом, оним дечјим, које се обично користе на плажи. Поподневни пљусак је омекшао земљу и Алина данас може да се игра са блатом. Нешто хоће да направи од блата и ужива док тече између њених прстију. Прича сама са собом, можда и пева, и свесна је да је у центру света. Да је апсолутни власник свега онога што постоји. Зна да може да прави од планине на којој живи све што хоће и да ће планина то да јој дозволи, као да је неки огроман, питом пас, који само седи поред ње и никада не реагује. Алинина цветна хаљина је скроз блатњава, а попрскотине смеђе воде има свуда по лицу и рукама. Алина је у центру свемира, она је сам центар свега што постоји, а оно што постоји њој је на располагању. Игра се веома озбиљно, као што само деца могу. Игра није алтернативни свет, игра је једини могући и можда једини прави свет који постоји. Алини сметају путници који се зауставе код њене јурте и који јој се приближе; прекрива очи руком и наставља да се игра. Њена мама продаје одличан планински мед; држи пчелињаке недалеко од јурте, али се пчеле никада не приближавају зато што знају да не смеју сметати Алини. Алинина породица живи на планини током целог лета, док се с јесени пресели у Толкон, где родитељи раде привремене послове. То је честа појава у Киргистану, нарочито на сиромашном Југу. Живот је тежак и сиромашан, увек на граници са преживљавањем. Алинина породица припада јужним племенима, који су сиромашнији од северних и често су се, у историји, са њима сукобљавали. И револуције које су се догодиле после распада СССР-а доживеле су сукобе између лемена са југа и племена са севера. Само је бивша, прва демократска председница Роза Отунбајева покушала да премости овај јаз и да води политику која је могла да угоди свима. Алинина породица не говори руски, него само киргиски, што сведочи да нису имали прилику да се школују: скоро сви Киргизи говоре језик Толстоја, који је у овој земљи други службени језик. Потичу са планина и прва су генерација која је напустила планински и номадски живот да би се преселила у град. Једва чекају лето да би се вратили горе, где гаје пчеле и коње, и то им прија. Алинина браћа се играју малим машинама близу јурте, док је Алина далеко од свих; говори језик који само она разуме и за њу постоје само планина и земља с којом се игра: у њеном прелепом свету нема места за поделе по племенима, нема места за државе, нема места ни за категорије као што су Север и Југ. Увече, кад је сунце већ зашло али је и даље прозрачно и видљиво, плато испред Алинине јурте је празан. На земљи леже лопатица, грабуље и мала канта; чекају да сунце опет изађе да би добили своје место у једином свету који постоји – Алинином. Алина сада спава; планина се ослања на њу и ускоро ће заспати и она, равнодушна према животињама које се по њој крећу. Испред јурте, аутомобили јуре један за другим, чује се само шушкање точкова који трче по мокром асфалту. Алина их не чује, зато што у њеном сну они не постоје. Нема места за њих, али у исто време тај њен мали свет има толико места да може да покупи и да сачува цели универзум са свим њеним звездама, галаксијама, црним рупама и тајнама које ми који путујемо на магистрали Ош–Бишкек никада нећемо спознати.

ПРЕЛЕПИ И ПРОКЛЕТИ ПУТ КА ОШУ

У долини испод Алинине планине налази се велико језеро Токтогул, огромна вештачка резерва воде која се полако исушује због климатских промена: у Киргистану киша пада све мање и мање, и то представља велики проблем. Ова вода је потребна и Узбекистану да би се заливала поља памука у Ферганској долини и ово је узрок спора између ове две бивше совјетске земље. Уоколо се смењују језера, брда и долине. Брда су хармонична и округла као Аинурине груди, која живи у једној изолованој кући близу главне магистрале. Ове године ће се преселити у Ош да би похађала факултет страних језика и понеће са собом лепоту и облике ових крајева. Долине између брда су дубоке и травнате, и подсећају на препоне девојака које се шетају главним улицама селâ овог дела Киргистана. Села су веома једноставна: једна улица, а то је опет магистрала Ош–Бишкек, а уоколо сиромашне куће са крововима од азбеста. Девојке се шетају држећи у руци врећицу са хлебом и другим намирницама. На улици нема мушкараца, раде на њивама око језера или у својим радионицама близу кућâ: у питању су ауторадионице или радионице за грађевинарство.
Иза брда, опет високе планине, али другачије од претходних: већ смо на југу Киргистана, топлије је и планине су скроз голе, без вегетације; савршено се уочавају тектонски слојеви који их формирају. Са језера, планине изгледају као велике конструкције од соли и мрамора. Преко њих, већ је Узбекистан. Ка југу већ се слути Таџикистан, а одавде ни Авганистан није далеко. Пут се овде одваја: десно се иде ка Ошу а лево ка Жалал-Абаду. Трака која иде за Ош прати на неколико километара границу са Узбекистаном: на ивици пута, метална ограда дели територију ове две земље и, у Узбекистану, на високим, дрвеним стражарницама, стоје војници са пушком у рукама, као да се спремају за непријатељски напад. У ствари, Узбекистан хоће само да покаже коме припада та гранична територија, која је спорна од пада Совјетског Савеза. Одједном, сув и стерилан планински пејзаж уступа место плодним њивама, у којима расту воћњаци, жито и поврће. То је почетак Ферганске долине, која има свој продужетак у Узбекистану. Овај део Киргистана је одувек био веома прометан, пошто је део историјског свиленог пута који Кина данас покушава да оживи. Ош је био један од бројних каравансараја који се налазио на том путу. Аутомобили који пристижу из Бишкека иду полако, пошто су последњих 50 километара магистрале у радовима: нема више асфалта, пут је неудобан и прашњав. Возачи, нарочито таксисти, псују и проклињу власти и корупцију. Један таксиста коме је гума пукла и морао је да се заустави на ивици пута, гласно каже: „Овај нови председник ће завршити као сви други: у изгнанству! Само је Роза Отунбајева имала поштовање према народу. Она би на време завршила изградњу овог пута, само да је остала дуже на власти!”

ОШ, SELFIE И ДРОЗДОВИ

Ош је други по величини град у Киргистану и сматра се главним градом Југа. Простире се около планине Сулејман, коју муслимани сматрају светом. Сулејман изгледа као најстрашнија планина на свету: без вегетације, неки делови су толико стрми да није могуће пењати се. Врхови су шиљати као оштре оловке. У јужном подножју планине налази се старо гробље: гробови, по муслиманском обичају, окружени металним оградама, нестају у високој трави, која лети постане жута. Трава опет оживљава само у октобру, кад у Ошу падају прве обилне кише. Древна легенда тврди да је у једној од многих пећина које су расуте по планини Сулејман сахрањен пророк Соломон и људи из целог Киргистана долазе овде да би посетили свето место и да би се сликали на врху са ког поглед може да обухвати цео град. У глобалном свету у ком је туризам највећа и најбогатија индустрија, света и историјска места губе своју ауру мистицизма и постају кулисе светског селфија који преплављује профиле Фејсбука и Инстаграма. Сликају се младе девојке чија је глава покривена чадором, сликају се млади мушкарци са истетовираним мишицама, сликају се старе жене са мало кармина на уснама (да не би у претеривању изгледале смешне), сликају се стари мушкарци са седом косом и великим, округлим стомаком, сликају се они који се боје вируса и носе маску на отвореном, сликају се антиваксери који не носе маску, сликам се ја, сликаш се ти, слика се цео Киргистан, слика се свет, слика се оператер CNN-а који се пењао на планину Сулејман у паузи снимања прилога за вечерашњи дневник (о, како је била егзотична та киргиска демократија!), слика се муфтија, сликају се деца која више не трче као некада по стрмим степеништима које воде доле, до града, него стоје, и сликају се. Али доле, доле у граду, нико се не слика. Сви трче ужурбани, девојке у чадору не враћају осмех момку који би да се упозна са њима, студенти излазе из црвене зграде факултета за стране језике шалећи се једни са другима. Само дроздови изгледају мирни и равнодушни према ужурбаном окружењу: шетају се по тротоарима тражећи мрве хлеба или остатке хране; елегантни, са жутозеленом мрљом на грудима, од пролећа до јесени објављују почетак дана: чим сунце изађе, цвркућу и лете од жица до жица, од прозора до прозора, или круже над улицама и зградама будећи цео град. Људи стављају главу испод јастука да их не би чули, неки други устају и затварају прозоре. Током дана, кад сунце стоји високо на небу, дроздови се смире: сакрију се у жбуновима и на дрвећу у парку који окружује планину Сулејман, или се шетају по тротоарима, не бојећи се људи и жена које се, са великим торбама, враћају са пијаце, која се налази близу центра града, уз реку Ак-Буру. Река мирно тече, а уз њу, са обе стране, мотају се продавци и муштерије. Хлеб, воће, поврће, одећа од памука из Ферганске долине, месо, сува риба, све је могуће наћи на пијаци у Ошу, као и на оној у Бишкеку. У Ошу живе првенствено Узбеци и Киргизи. Године 2010, пре револуције која је претворила земљу у прву демократију Средње Азије, између ова два народа били су жестоки сукоби. Узбеци су се побунили пошто су Киргизи држали сва кључна места у државном апарату, а Киргизи су се осветили паљењем узбечких кућа и протеривањем непријатеља у Узбекистан. Ствари су се брзо смириле захваљујући новој демократској власти и председници ад интерим Рози Отунбајевој, која је дозволила да се Узбеци врате у своје куће и дала им је представнике у државним установама. Шта ће се догађати убудуће, тешко је предвидети: у октобру 2020. године, нова револуција је вратила президенцијализам и један човек, Садир Жапаров, има у својим рукама цео државни апарат. Сем тога, Жапаров је са севера Киргистана, а тешко да ће нешто урадити за узбечку компоненту на Југу, која је према њему равнодушна. Постоји могућност да се Узбеци врате на маргину киргиског политичког и друштвеног живота. Узбеци живе углавном у јужном делу града: држе мале продавнице и роштиље где спремају народне специјалитете: лагман, шашљике, плов… У тренуцима одмора чучну испред својих продавница и пију чај, док гледају пролазнике који јуре ка центру града.
Сабиркуљ Калигулова је деканица Факултета за стране језике. Данас је слободна и шета се по граду; поздравља своје другаре Узбеке који је позивају да уђе у један од њихових ресторана и да презалогаји нешто. Она прихвата позив и бира сто близу улаза. Одмах стижу чај и хлеб. Сала је прљава, на столовима су и даље остаци хране претходних муштерија и око њих без престанка зује муве. Сабиркуљ скида наочаре за сунце и смеши се док гледа куварицу која спрема ручак за њу. Везује црну косу у којој се већ појављују ретке беле власи. Лице јој је наборано, али Сабиркуљ ипак изгледа млађе. „Најбољи студенти нашег факултета су Узбеци. Уче невероватно пуно, имају потребу да покажу да нису гори од Киргиза, а у ствари су много бољи. Често добијају стипендије да иду преко да студирају, а и тамо куда иду бриљирају. Наравно, омиљена дестинација је Немачка… Код нас на Факултету нема места за етничке поделе: ми смо факултет светских језика, а код нас постоји само један народ: човечанство. Ако Киргизи и Узбеци напољу хоће да се свађају и да се мрзе, нек изволе, али на мој факултет нека не улазе. Код нас нема националности, дозвољена је само једна подела, она између добрих и лоших студената.” Конобарица донесе Сабиркуљ лагман, дебеле дуге резанце са поврћем и месом. Сабиркуљ говори киргиски а конобарица узбечки и разумеју се веома добро. Језици су слични, а ко нема поделе у глави – још боље разуме друге.