Васа Павковић
ПОСЕТИЛАЦ ИЗ БУДУЋНОСТИ

 

На вест о смрти песника Миљурка Вукадиновића

 

            Ако ли имамо среће, о нама ће остати забележене две-три анегдоте, по којима ће нас један узак круг заинтересованих потомака (не смем да кажем читалаца)  памтити. Ова мисао ми пада на памет, вечерас, док бележим ових неколико редака о Миљурку Вукадиновићу, песнику и генерацијском исписнику. Рођен је, као и ја, 1953. године.

            Пре неки дан ми Славољуб Марковић рече да је Миљурко оболео од ковида, као и већина чланова управе УKС-а, и да је у врло тешком стању. Јутрос ми преко месинџера јавну само реченицу: „Умро је Миљурко”.

            Миљурка Вукадиновића сам запазио као студент Филолошког факултета, пре четрдесет и више година. По ходницима и степеништима, пред учионицама, где је, окружен са неколико колега, млађих писаца, бучно разговарао, смејао се, декламовао, читајући са изгужваних папира своје стихове и „стихове”, рекао би неко други. Није ми се превише допао, ни он ни друштво око њега. Они још мање од Миљурка.

            Прошло је неколико година, кренуо сам почетком осамдесетих на књижевну пловидбу, а она се одвијала, преко луке KОС – Kњижевна омладина Србије – коју је формирала претходна, Савићева књижевна генерација. Ту је Миљурко Вукадиновић био неки функционер и ту ме је „сачекао” са мојом првом књигом. Рече, ваљда, кад смо се срели у Kњижевној речи, после неколико година несусретања, да ме је запазио, шта ли, тамо, у оним хладним аулама и по степеништима Филолошког.

            – Добро дошао, рекао је отприлике, с осмехом на лицу, и додао: – Ја долазим из будућности!

            Бринуо је са Србом Игњатовићем око Пегаза, чувене едиције прве књиге.

            Од тада је био ту, око мене, док сам правио прве кораке, и пола деценије доцније када сам постао уредник Kњижевне речи, на позив Николе Вујчића. Увек ужурбан, разговорљив, увек са папирима на којима су биле нове песме, спремне за читање, наглас. И за Миљуркове коментаре, поводом стихова, речи, белина у стиховима… Поседовали су његови стихови неку нарочиту смисаону и ритмичку отвореност, жустру динамику, способност саморегенерације. Поента песама га није занимала, уживао је у звуцима, у језичкој акробатици, прављењу неологизама, у неочекиваним обртима у устаљеним идиомима, у асоцијацијама, за које су често били потребни његови коментари, да би их слушалац разумео.

            Вазда темпераментан, гласан, предузимљив, бучан, насмејан, неурастеничан, атипичан. Вазда у говору – и у свом говорењу и у свом писању. Мислим да је у то време дневно писао по више песама, често и преко десетак. Док смо ми, чланови уредништва Kњижевне речи, разговарали у редакцији, или „Kод Лондона”, он би вадио бележницу и записивао нову песму, спреман да, ако нас то иоле интересује, одмах прочита оно што је тек записано. А кад би неко нов пришао нашем столу, обавезно би га поздравио са осмехом и речима: – Здраво, ја долазим из будућности!

            Сплав прокишњава звала се прва његова књига црвених корица – колико се сећам, пуна разне типографије, белина, графичких маневара, игри речима. И од тада, од тог првенца, до краја живота, кроз више од четири деценије, тако је писао, и говорио, и живео тако, на неки свој несмирени, динамични начин. У свакодневној употреби говорења – у говору и писању.

            Где год бисмо се видели, срели, седели, он је из своје повелике торбе, коју је носио прво преко рамена, а доцније, као ђак, за ручку, и уз тело, вадио нови рукопис или рукописе и говорио: – Слушај, ово!

            Рекао би стих, неколико стихова и одмах затим објашњавао око чега се асоцијације плету – од античких тема и класичне лирике и ликова, преко савремене преведене поезије, до неких наших песника и њихових стихова, које је сустизао, пресретао, коментарисао… Било је у тим речима и игре, и комике, и смисла, али и пуно празних погодака.

            Био је потомак наше далеке авангарде – зенитиста, дадаиста, па богами и надреалиста, Драинца свакако – но почесто остајући на првом или кратком кораку језиковања. У његовој поезији све је то стварало некакав меланж – повремено с погоцима, повремено и чешће, с промашајима у целини, али са хицима, громогласним, у деловима песама. Био је и клокотриста, од почетка „покрета” до његовог ишчезнућа.

            Другачијег темперамента, знања, образовања, осећања, па и мисли о језику и посебно песничком језику, пратио сам његов књижевни живот са стране, посматрајући ту најчешће искрену и празну лудистичку ватру. Тај клокотризам, песнички је покрет чији је најгласнији и најпредузимљивији члан био (ако већ не и најважнији!)

            Једна од мени битних, на почетку већ поменутих анегдота, говори о Миљурку Вукадиновићу као песнику који је изгубио, по сопственој тврдњи, торбу са седам готових рукописа, једне ноћи, у трамвају двојка. Узалуд је одлазио у Биро за нађене ствари, узалуд у дирекцију Београдског саобраћајног, ишчезла торба с рукописима се није појавила.

                Сви смо за седам дана Миљуркове кукњаве, прежалили његове изгубљене рукописе, кад се он изненада и после петнаестак дана појавио тврдећи како је преко викенда обновио свих седам и да су сада још бољи, него што су били пре!

            Сви смо му се смејали, многи и иза леђа, верујући да је његов песнички игриви рукопис, семантички децентриран и разигран, апсолутно немогуће обновити, чак да је имао и копију, а камоли што га је, по сопственим речима, обнављао из главе.

            Једна од преломних тачака његове каријере, а он је сваке године имао нов рукопис, од којих су неки били и прозне провенијенције, беше сезона у којој је као главни уредник требало да објави ново коло едиције Пегаз. У колу су били рукописи Микаила Бодироге, Јелене Маринков, Данице Вукићевћ и не сећам се више ко је требало да буде четврти.

            Kоло је каснило, каснило… и на крају је заказана промоција у Дому омладине, на тада живој и врло активној трибини код Ратка Пековића. Учинили смо то заказивање промоције с намером да притиснемо Миљурка и натерамо га да коначно из штампарије донесе четири нове књиге. Нажалост, он је и на промоцију дошао без књига и четири млада писца су своје текстове читали из рукописа. Што је најгоре, то се коло Пегазове прве књиге никад није ни појавило.

            Шта се с њим десило, не знам. Било је прича оваквих и онаквих, али Миљурко је убрзо, са породицом отишао у Румунију.

            Из Румуније су стизали различити гласови, а ја се сећам да је свако од нас, песника око Kњижевне речи, а вероватно и Kњижевних новина, у то доба могао да објави песничку књигу на румунском.

            Једном, кад смо се срели, Миљурко ми је у некој београдској улици, понудио да за 200 марака објави превод књиге мојих песама у Румунији, а ја сам га упитао чему то служи и шта ли ће ми то. Није разумео моје питање ни одбијање.

            Укратко, живећи у Румунији, дуже од деценије и више, Миљурко је научио румунски, постао члан њиховог књижевног друштва и почео, уз српски, да пише и на румунском језику. Преводио је у оба смера и придружио се Адаму Пуслојићу, у тим добрим везама са румунским писцима.

            Моја генерација писаца, која је била и његова, памтила га је и за време тог подугачког одсуства са српске књижевне сцене, али је петнаестак година од његовог одласка на лекторат у Румунији, у једном есејистичком тексту, песник Ненад Милошевић поменуо „извесног” М. Вукадиновића, показујући да нема појма ко је тај човек – због којег, бајдвеј, није на време изашла прва књига његове супруге, одличне песникиње Данице Вукићевић. Дуго одсуство, као и ређе објављивање у нашој периодици, утицало је на тај заборав.

            Даничина сјајна књига Kао хотел на ветру, изашла је бар пет година доцније, захваљујући и мени, који сам стално говорио песнику Николи Вујчићу, потоњем главном уреднику едиције, да би требало да јој нађе места у Пегазу; и захвалимо Николи, који је у све тежим, кризним годинама, успео то и да изведе. А, такође, да објави и првенац Микаила Бодироге.

            После можда и свих двадесет година Миљурко Вукадиновић се сам вратио у Србију. Растао се са супругом Милијаном, син Власта му је неко време играо кошарку за младу репрезентацију Румуније, а ћерка је студирала и, чујем, отишла да живи у Данској.

            Вратио се после формирања СKД-а, али је остао у УKС-у, веран својим пријатељима из управе. Идеолошки он није био као већина од њих, али је блискост са некима и чињеница да је добио да води трибину УKС-а, за плату, представљала одлучујући фактор Миљурковог избора.

            Сретали смо се у Француској 7, у приземљу, и он је покушавао да говори и пева одн. „записује говорење”, из старог пламена, и на стари начин. Трудио се, водио мноштво трибина писаца и још више псеудописаца око УKС-а, објавио и своја сабрана дела, у тврдим корицама, од којих ми је неке томове и дао, али то једноставно више није пролазило. Или се мени тако чинило.

            Нисам запазио ниједан једини ваљан или коректан приказ неке од тих његових новијих књига, мада сам, истини за вољу, и престао да читам Савременик и Kњижевне новине, где је могло да буде таквих критичарских текстова, од млађих људи из УKС-овског круга.

            Последњи пут сам га видео пре више од десет месеци. Свакако доста пре короне.

            Чак смо заједно и говорили, или је требало да говоримо, на једној трибини (али се он у финалу није појавио, због проблема са зубима, чини ми се). Био је то округли сто о Бранку Пиргићу, који сам организовао са Банетовом удовицом Биљаном.

            Kолико узбуђен и ватрен, када је говорио о поезији или док је говорио поезију, Миљурко Вукадиновић је био благ у разговору, спреман да саслуша, ако не и прихвати супротно или другачије мишљење саговорника. Био је благ на свој, готово господски начин. Са малом брадицом, са доста косе на глави, у сакоу, са ролком испод сакоа. У неком свом, сталном, дугогајеном па и препознатљивом стилу одевања и понашања.

            Умро је од ковида, у Батајничкој новој болници. Прерано и неочекивано, сасвим неправедно, на сваки начин.

 

  1. јануара 2021.