Бирсена Џанковић Медовић
НАРАТОРИ И НАРАТЕРИ У НАСТАСИЈЕВИЋЕВИМ ПРИПОВЕТКАМА

 

 УВОД

 Да би књижевни текст био заокружена наративна целина нужно је да га, између осталих наративних елемената, чине и наратор и наратер. Већина књижевних теоретичара је става да нема приповедног текста без приповедача и без слушатеља и да су они основни и примарни конструкти сваке наративне целине, те да је основна јединица проучавања сваке наративне анализе одређеног приповедног текста приповедна инстанца, наратор који представља једног од преносилаца дате приче, фокализатор – онај који из одређеног угла посматра дату ситуацију, и наратер – онај који прима послату поруку. Приповедна инстанца, наратор, затим и прималац поруке – наратер – део су одређеног „процеса посредовања кроз који се приповедано представља”[1]. Споменути проблем Принс је дефинисао у Наратолошком речнику као „приповедну ситуацију” која између осталог подразумева и наративне инстанце, типове приповедача и нивое прича, тачку гледишта, позицију приповедања и угао посматрања исприповеданих догађаја и радњи. „Приповедна ситуација“ одговара на питања у ком је лицу прича исприповедана, да ли је приповедач део приче, саучесник у реализацији исте, њен сведок, или има повлашћену позицију свезнајућег приповедача. Када су у питању приповедне инстанце унутар одређеног наративног текста, постоји неколико типова инстанци које су уско повезане са приповедачем или приповедачима одређене приче и битно одређују целокупну приповедну ситуацију. Свака приповест у себи има најмање једну приповедну инстанцу, а њихов коначан или ограничавајући број није одређен. Сваки од заступљених наратора јесте на одређеном дијагетском нивоу у оквиру којег се налази и наратер којем се приповедач обраћа.

Циљ овог рада јесте да пронађе одговоре на следећа питања: ко прича причу; у ком лицу је та прича исприповедана; са којим и каквим знањем располаже онај који прича; колико је и да ли је извор приче поуздан; да ли је приповедач тај који суделује у развоју догађаја приче, или је само посматрач исте; колико се наративних функција утапа у једној инстаци, или колико је инстанци унутар једне приповедне ситуације; какве су функције свих споменутих елемената унутар одређене наративне целине; које су основне одлике светова у којима обитавају Настасијевићеви приповедачи?

 

 НАРАТОЛОГИЈА ИЗ ТАМНОГ ВИЛАЈЕТА

У Настасијевићевим приповестима многи виде отелотворење језика његове поезије, а сам аутор своје прозне записе назива „лирским казивањима”. Његове приповести се могу посматрати као посве специфични светови, сачињени од наративних елемената и фигура које чине једну кохерентну приповедну конструкцију.

Настасијевићев наративни свет сличи праисконском свету, његовим наративом бива поново оживљена атмосфера карактеристична за народне приповедаче и древне преносиоце усмене речи, у које би окупљена светина гледала као у пророка, мага који неприкосновено влада вештином причања. Свет Настaсијевићевих јунака није обележен нити једном конкретном временском одредницом, конкретним историјским периодом. Једино обележје јесте њихова заумност, затвореност, тежња ка нереалном, оностраном. Такав свет Настасијевић критикује и осуђује, исмева и карикира, креирајући га и складајући у једну кохерентну целину, тежећи његовом раскринкавању и разобличавању. Наративни свет збирке приповедака Из тамног вилајета испуњен је тамом, чине га замагљени, недокучиви и необјашњиви тренуци. Приче тамног вилајета обележене су дешавањима која није могуће до краја објаснити, где људско знање и искуство не допиру, где људски говор, језик и глас остају немоћни и неми, недовољни за потпуно разоткривање свих делова тог света.

У једној приповедној инстанци Настасијевићевог света увек је уграђено више наративних елемената. Наратори врло отворено иступају пред наративну публику, са наратерима остварују комуникацију обраћајући им се на директан начин и према њему се односе онако како је циљани прималац поруке уписан у текст. Наратори изграђују фамилијаран однос, знају бити наметљиви и готово искључиви, врло слободно коментаришу и својим упадицама преодређују даљи наративни ток, они предочавају своје особености, разоткривају своје могућности, односно немогућност да у нека дешавања проникну до краја.

Приповетке Запис о даровима моје рођаке Марије, Реч о животу оца Тодора овог и оног света, Реч о злом удесу Марте девојке и момка Ђенадија јесу наративне целине записане руком једног записивача, док се приповедни гласови као и фокализатори смењују. Наративни светови споменутих приповедака чине приповедне инстанце у којима се може наћи неколико наративних улога, од записивача, преко наратора, протагонисте догађаја, фокализатора, до немих сведока. Записивање је основни начин изградње Настасијевићевих светова, а његови градитељи том записивању дају призвук аутобиографске исповести. Записивање служи као, у том тренутку, једини начин да се преживљено исприча и повери мртвој хартији како би се душа, односно наратор/записивач ослободио дугогодишњег терета, и како би прича била поштеђена потпуног потирања.

Насупрот приповеткама где је записана реч готово од канонског значаја и где је доминатан облик обраћања заправо записивање, код Настасијевића имамо и приповести где се његов наратор окушава у улози народног приповедача, и где је жива реч примарни облик приповедања. Прича о недозваној госпођи и гладном путинику и Лагарије по ноћи јесу наративни светови саткани усменом приповедном техником, а приповедање и преношење прича одвија се у атмосфери карактеристичној за народне приповедаче. Ово би се могло узети као прва категоризација Настасијевићевих наративних светова, типова приповедних инстанци и наратора. На једној страни имамо приповедаче-записиваче, док на другој имамо веште преносиоце давно испричаних, и годинама с колена на колено преношених речи.

Наратор приповетке Запис о даровима моје рођаке Марије иступа отворено, открива своју намеру, разлог записивања, мотив и примарни циљ. Место његовог боравка је доле, у неком свету који није ни просторно ни временски јасно дефинисан, оно што засигурно очекује јесте напуштање тог света након чега ће се вероватно налазити негде горе, изнад или изван онога у чему је и где је тренутно. Своје записивање започиње са одређене временске и просторне удаљености, што примарног наратора чини екстрадијагетичким приповедачем.

 

„После оног што ми се непојмљиво догоди, хоћу по истини и докле се речју ухватити може, да запишем све како је било. Чиним ово не ради истицања себе (овде ми доле још мало боравка остаје), ни да спомен о себи оставим, него за олакшање души да не крене оптерећена тајном, коју немајући коме, хоћу овако немо записујући да поверим хартији.”[2]

 

Наратор сачињава исповест испуњену аутобиографским елементима, бележи непојмљиве догађаје који му обележише живот и одредише судбину. Очито је да свему прилази са одређеним емоцијама јер је и сам био жртва свих околности. Потреба да се проживљено запише/исприча за олакшање души да не крене оптерећена тајном додатно потврђује емотивно и психичко стање приповедача. Залазећи дубље у наративни свет ове приповести приповедни круг нивоа приче се полако сужава, те са екстрадијагетичког нивоа долазимо до дијагетичког и хиподијагетичког нивоа. Наратори, будући да узимају учешћа у самом развоју догађаја унутар наративних светова, бивају и хомодијагетички приповедачи који врло често коментаришу одређене догађаје износећи своје мишљење о њима.

Водећи наратере кроз зачудни пут страдалничке судбине, приповедач чије име до краја приповести не сазнајемо, доводи нас до кључне приче ове приповести, до приче о рођаки Марији. Приповедач је тај који записује целу приповест, међутим, у самој причи долази до промене приповедног гласа, пола и улоге у целој причи. Реч бива препуштена баби која казује како је живела и умрла Марија. Баба је лик и сведок централне приче. Баба је наратор који осећа делимичну кривицу због кобног исхода целокупних догађаја.

Приповедни нивои ове приче се мењају, улоге наративних инстанци такође. Тако у једном моменту примарни наратор који са екстрадијагетичког прелази на хомодијагетички ниво добија улогу наратера који се налази на истој дијагетичкој равни. Овај наратер је од крви и меса, и наратор (бака) усмерава причу према њему. Бабина приповест бива прекидана упадицама, тј записима и предлозима круцијалног наратора: „Загледана у вез баба се изгуби” – причу „ремети” коментарима којима предочава бабин изглед и понашање током приповедања приче. Примарни приповедач упадицама подсећа на себе и примарни облик свог приповедања.

Приповест о оцу Тодору сачињена је од два нивоа казивања, једно чини казивање о животу на овом свету које ће бити исприповедано од стране примарног приповедача, док ће други део који чини причање о животу на оном свету исприповедати лик наратор, за чије се обележје узима и то да је већ неколико пута преварио смрт.

 

„За казивање о овоземаљском животу оца Тодора стојим добар ја, прогоњен због истинољубља; док за оно друго, почев од очева издахнућа па надаље, не јамчим, јер записах по чувењу. А саопшти ми човек Марко (…).” [3]

 

Примарни приповедач не гарантује за истинитост Марковог казивања, док своје представља као неприкосновену истину, будући да је он од прогоњених због истинољубља. Једна од битнијих особености Настасијевићевих наратора јесте управо тежња за истинољубљем, међутим нисмо сасвим ни пошетеђени оних који су итекако склони лагању и измишљању. Нараторов однос према субјекту о коме се примарно говори у причи обележен је негативним емоцијама „покајника (…) никад не вољах (…)”[4]. Оно што наратора прогања и тишти јесте његово порекло, комплекс ниже вредности. Иако наратор потенцира да споменуто заправо не утиче на његов однос према причи, на његову поузданост и искреност, ваља поставити питање: не користи ли наратор одбрамбени механизам који би му помогао да се огради од онога чега заправо не може себе да лиши? И овај наратор записује, због терета души. Нараторово знање је ограничено, многе ствари су му недокучиве и нејасне – оставља простора наратеру за закључивање. Приметно је убацивање туђих исповести као у случају када Марко Смрт приповеда наратору када имамо ситуацију да наратор постаје и наратер.

 Приповест Реч о злом удесу Марте девојке и момка Ђенадија записана је истинословчевом руком.

 

„Ја ћутим само и чудно ми колико човек застрани у мисли, кад до у корен не зна ствар. Да неког изводим из блудње нећу, не што би се посумњало у сигурност мога казивања (мене зову истинословцем), већ у исправност моје главе. Стога казивати нећу ником ништа, али, колико ми глава засеца, исписати хоћу све што знам, јер ја поуздано знам, шта и којим путевима доведе Марту девојку да удави момка Ђенадија.” (Настасијевић 1966: 43)

 

 У свакој од три првоспоменуте приповетке имамо једну не сасвим устаљену наративну ситуацију. Приповедачи ових прича су на првом месту записивачи тих истих. Особеност ових записивача/приповедача јесте то да искључиво теже истини, у њихове речи се не може и не треба сумњати, ти приповедачи располажу одређеним знањима и информацијама, њихов поглед/вид не допире до сваког угла приче и њихово ухо не чује сваку изговорену реч, ограђују се од онога што нису могли посведочити, зато и не гарантују истинитост тих делова приповести. Приповедач споменуте приповетке неће казивати већ записивати колико му то знање дозвољава. Он није емотивно неутралан нити имун на све догађаје. Себи додељује улогу саветодавца, и некога ко донекле има удела у поступцима јунака приче.

Када су у питању приповедни нивои и типови приповедача који су заступљени у ове три приповести, Настасијевић је поступио готово једнобразно. Приметно је форсирање и широка заступљеност ЈА форме, тј. приповедања у првом лицу. Приповедају са екстрадијагетског нивоа, са одређене временске али и просторне дистанце и удаљености у односу на догађај који преносе, односно записују. Настасијевићеви приповедачи су хомодијагетички наратори којима је додељена и улога актера, односно протагонисте догађаја. Они су и судионици, битни конструкти наративних светова, учествују у њиховом изграђивању и утичу на ток и развој приче. Наглашавајући шта планирају урадити са светом, животом којим су окупирани, откривајући претензију да преживљено, доживљено желе записати – они истовремено откривају и ситуацију и атмосферу у коме споменуте приче бивају изнесене, предате „живој” речи. Атмосфера у којој је прича након што је једном проживљена, поново изложена проживљавању и оживљавању јесте слична у свим трима приповеткама: дубока ноћ, окупиран и окружен тишином, примарни наратор записује оно што га је снашло, или оно што је својим оком видео и можда могао спречити али није, из неких необјашњивих разлога. Он своју исповест предаје мртвој хартији, па се на почетку уласка у наративни свет ових приповести уочава да је наратер заправо покорна, бела хартија. Приповедач пише писмо до ког ће доћи многе руке, са причом на том папиру сусрешће се многе очи, тако да заправо дату ситуацију можемо посматрати и мало другачије. Граница дијагетског нивоа је у овом случају прекорачена. Уколико узмемо у обзир нараторову свест о томе да је тај папир само тренутно средство, а да ће исприповедана прича бити потпуно заокружена тек када то писме дође до нечијих руку, тиме ће и приповедни ниво бити промењен, измештен. Приликом обраћања, наратор користи облике који упућују на групу која слуша, а не на папир који трпи запис:

 

Знате вишњу кад дозрева (…)”[5]

„Сад чујте шта ће да буде (ја сам, који видех, не смем даље казивативати од овога) (…)”[6]

Слушајте: Првог дана бабјег лета седим на прагу (…)”[7]

 

До промене приповедних нивоа и промене улога приповедних инстанци долази у неколико наврата. Наиме, примарни наратори у једном моменту сасвим отворено и наглашавајући то, своју реч предају свом сабеседнику, судионику у тој наративној целини. Тада је упитна истинитост исприповеданог јер се у тим ситуацијама примарни наратор ограђује и истиче да не гарантује за веродостојност приче коју ће након предаје речи чути.

„Мучно јој беше одговорити. И узбори се сирота, и три пут излазаше и враћаше се готова заустити. Напослетку преломи се.

– Не могу више, вели, чини ми се из очију би ми прокапало, с прстију ми се отирало, из мене било задахом. Ево, слушај по реду:

БАБИНО КАЗИВАЊЕ КАКО ЈЕ ЖИВЕЛА И УМРЛА МАРИЈА”[8]

„Опојасмо га, ја, казивач овога, и друга три сабрата, и укопасмо га.

Ово сад казује Марко Смрт: (…)[9]

 

Након примопредаје приповедног гласа, након уступања главне речи неком од протагониста, примарни приповедач добија улогу наратера, и тада долази до раслојавања приповедне инстанце. Наратер се налази на истој приповедној равни као и наратор, тако да и он бива својеврсним сведоком причања приче. У овом случају као наратера имамо једног од протагониста приче, и истовремено је ту и хартија која трпи мастило које се по њој прелива зарад записивања већ преживљеног. Када примарни приповедач поново преузима реч то такође бива врло јасно назначено.

Приповедне инстанце Настасијевићевих приповедака очито су вишеструке. У њима се сажимају и наратори, и наратери, и протагонисти приче, и неми сведоци, али и фокализатори. Дакле, будући да су сведоци готово сваког догађаја, бивају по систему аутоматизма преодређени у фокализаторе датих прича. И сама фокализација је, као и приповедна ситуација, слојевита и вишеструка. Дакле, имамо приповедача који је и протагониста и фокализатор, затим тај приповедач бива наратер јер реч уступа сабеседнику који је и протагониста и фокализтор приче у причи, а за све то време наратер је заправо онај који све записује. Будући да су приповедачи ове три приповетке на хомодијагетском нивоу, што их чини протагонистима прича, дакле, судионицима онога што чини тај наративни свет упитна је њихова веродостојност због емотивног односа према причи. Емотивну дистанцу је готово немогуће успоставити, јер су сведочења подложна разноликим упливима осећања и сећања.

У овим трима приповеткама имали смо ситуацију наратора који је, пре свега, записивач преживљеног и осведоченог. У приповестима Прича о недозваној госпођи и гладном путнику и Лагарије по ноћи имамо типичан пример стварања света карактеристичног за народне казиваче. У прве три приповетке имамо истинословца, заљубљеника у истиниту реч и некога ко је по томе искључиво и познат, а са друге стране имамо Качу, некога коме се не може веровати ни најмање. Ова два приповедача могу се узети као основни типови Настасијевићевих наратора – дакле, имали бисмо поуздане и непоуздане приповедаче. Прве три приповетке би могле послужити као добар пример поузданог приповедача, но, да ли се Истинословцу заиста може веровати? Са друге стране имамо отворено упозоравање на склоност појединих приповедача, преносиоца речи, ка измишљању и измаштавању одређених догађаја.

Приповетку Прича о недозваној госпођи и гладном путнику приповеда наратор који се може узети за типичан пример народног приповедача. Наративну публику, наратере овај приповедач упознаје са могућим и многобројним верзијама приче о недозваној госпођи и гладном путнику, страдалнику. Спомињући верзију која је проистекла из уста зломишљеника и верзију из уста „оно мало душевна света“, уочавамо једну од основних карактеризација приповедача. Вођени уобичајеном логиком можемо претпоставити да би зломишљеници могли бити непоуздани приповедни извори, док би добронамерни могли бити посматрани као поуздан извор причања. Ма колико се верзије разликовале, ма колико прича била обележена искуством и виђењем света онога који је прича, ипак је задржала оно нешто што је чини карактеристичном.

 

„Казивања о њој не слагаху се, но ипак имађаху сва исту потку нечега на загробни задах. Зломисленици радо шапутаху о тицоглавом мужу, (…) А оно мало душевна света у парохији друкше сноваше причу: (…) Али ми о томе нећемо да знамо. Сигурно је само ово: Госпођа је више волела свој врт но сву децу окићену у границама општинског атара.”[10]

 

Међутим, примарног и тренутног наратора те верзије приче и не занимају много. Од толико пута преко уста преваљених речи и језичког материјала овај приповедач жели да направи своју верзију приче, занемарујући све претходно испричане. Из позиције свезнајућег приповедача, креатора новог света који све конце држи и својим рукама и плете нити приповедног света испуњеног зачудним и инкомпрехензибилним догађајима. Почетни ниво ове приче јесте екстрадијагетски ниво. Наратери су слушаоци жељни приче и причања, помно слушају оно што им се казује, са повременим упадицама типа „Па шта?” и „А шта је после тога било?” Отворен конакт и комуникација наратора и наратера остварена је на екстрадијагетском нивоу, нивоу изван приче, и развоја њених догађаја.

Док нам Казивања о недозваној госпођи и гладном путнику бивају предочена из перспективе приповедача у трећем лицу који при том није свезнајући и позива се на истинитост свог казивања, примарни приповедач Лагарија по ноћи отворено упозорава на каратеристике приповедача лика који приповеда о догађајима за које тврди да су му се десили. Примарни приповедач Лагарија приповеда о Качином приповедању, и то чини са хетеродијагетичког нивоа.

 

 „И онда намигне Кача. (То као неко отварање славине, да потече.) Само треба имати на уму ово: Он грозно лаже; ништа од оног што казује није се десило у ствари. Али то опет не мора да значи да се није десило њему.”[11]

О жени једној казује Кача, али не онако у опште, већ опипљиво, да се од прве речи њено невидљиво присуство осети ту. Само та, најстроже гледано, није именом уведена у протоколе на капијама живота.”[12]

„Ту Качи овлаже очи. Ко помисли да он то плаче, вара се. Последњи пут плакао је он, у обичном смислу, кад, у једанаестој години живота, разби тетки најмилији лонац, не због шамара, већ што је и њему жао лонца.)”[13]

 

Примарни приповедач даје психо-физичке карактеристике секундарног приповедача. Његови коментари знатно употпуњавају наративни свет ове приповетке, њихова функција јесте да предоче Качин карактер, оживе кафанску атмосферу испуњену светином жељне приче. Његови коментари су прича о причи и причању, обилују информацијама из Качиног живота, ранијих и каснијих периода. Примарни приповедач јесте и фокализатор првог нивоа приче. На другом нивоу Кача је доминантна приповедна фигура. Кача је приповедач хомодијагетског нивоа, он је протагониста али и сведок исприповеданих догађаја у његовим наративним световима. Приповеда са одређене временске и просторне дистанце, будући да је саучесник у сваком догађају можемо га категорисати у непоуздане приповедаче због емотивног односа према ономе што се збило.

 

„Сад, браћо, морате сулудо веровати, иначе моје казивање остаће без смисла.”[14]

 

Да прича не може опстати без наратера, онога ко је слуша и на ма који начин суделује у изградњи њеног света – много пута је казано и доказано. Кача је тип приповедача који изискује, захтева сарадњу наратера, јер без објекта који би примио поруку не може опстати ни сама порука. Качи је прича је светиња, и она не може опстати уколико нема верне слушатељске публике која ће безрезервно веровати у исприповедано.

 

„Овде се Кача загледа у нешто и ућути. Да ко тада шушне или проговори, или затрупће улицом, с места би се дигао и отишо, и пропала ствар. А настави овако.”[15]

Свет траје док Кача прича, кад Кача прекину причу све се завршава.

„Онда неко (најразборитији у друштву) запита: „Не рече нам, драги Каочо, како се зове та варош?”

Он слегне раменима и каже: – Појма немам, бато!

А други неко (најтупљи у друштву): „Добро, молим те, а оно што је замирисао јоргован 27. новембра, зашто то?”

Кача га уништи погледом и, без збогом дигнув се, оде љут. И готово.”[16]

 

Лагарије по ноћи јесу типичан пример наративног света у коме се оживљава традиција приповедања у скупини, где се форсира атмосфера којом влада народни приповедач у чију се реч не сумња, ма каква она била. Примарни приповедач у центар своје приче смешта причу о приповедачу Качи. Приповедач Кача бива секундарни наратор који наратерима свог наративног нивоа прича приче које у себи садрже и мноштво зачудних и фантастичних елемената. Наративни свет ових приповедача ограничен је на зидове старе, оронуле кафане, док њихове присповести и речи досежу велики опсег и протежу се изван граница тог примарног нивоа. Лагарије би се могле посмaтрати као приповедање о приповедању са хетеродијагетског нивоa из угла наратора сведока који посматра и предочава ситуацију. Унутар те приповести налазимо још неколико приповести које су испричане устима приповедача лика који је и протагониста и у већини случајева главни јунак исприповеданих прича. Наратер на Качином нивоу је персонализован, он реагује и поставља питања, суделује у изградњи тог света. Колико је наративних нивоа и наратора, толико је и наратера уписано у самом тексту.

 

ЗАКЉУЧАК

Настасијевић у својим приповедним остварењима не прави велика одступања нити су приметни експеримантални излети када је у питању форма приповедања и наративни облици. Приметно је форсирање и широка заступљеност ЈА форме, тј. приповедања у првом лицу. Његови приповедачи су и његови јунаци. Приповедају са екстрадијагетског нивоа, са одређене временске али и просторне дистанце и удаљености у односу на догађај о којем приповедају. Приповедају за време вечерњег дружења, у ситним сатима, у предсмртном часу, у ноћи под пригушеним светлом и запаљеном ватром.

Настасијевићеви приповедачи су махом хомодијагетички наратори којима је додељена и улога актера, односно протагонисте догађаја, али су у текст уписани и као неми сведоци догађаја који је исприповедан. Oни врло често свој глас, своју реч уступају секундарном приповедачу, и то у неколико случајева раде на врло отворен начин. Тако причу у причи сазнајемо из уста другог наратора, наратора који је или протагониста или сведок или неко коме је прича испричана од давнина па је преноси чувајући је од заборава. Настасијевићеви приповедачи готово свакој причи прилазе са одређеном емотивном обојеношћу, неутралност осећаја и потпуна објективност су готово неприметни, да не кажемо непостојећи. Њих прогањају догађаји из прошлости, коб усуда која их је задесила због породичног проклетства, породичних несрећа, нечисте крви, клетви. Они испаштају због њиховог порекла, друштвеног сталежа и статуса у истом, записивање, приповедање, причање је њихов начин за поправљање стања у души.

Настасијевићеви приповедачи се заклињу у своје истинољубље, што је врло упитно, убеђују у то да несумњиво теже томе да запишу и кажу истину. Они упозоравају и отворено проказују оне који су склони лагаријама по ноћи, а суделују у изградњи тог света. Они се ограђују и наглашавају да и сами некада нису сигурни у истинитост онога што говоре, јер тако су, тобоже, од других чули, тако су им други пренели, испричали, и постоји много верзија исте приче, он је одабрао једну коју ће записујући је сачувати од заборава. Настасијевићеви приповедачи су наметљиви, итекако видљиви, својим коментарима усмеравају развој мишљења о току приче, њеним догађајима, последицама и крајњем исходу. Они за примарног сведока имају неми папир, у мрклој ноћи белина папира трпи и преживљава црнило мастила и црнило душе, вишегодишњег терета који ломи и крши крхка леђа онога који записује оно што се збило много година раније у односу на тренутак записивања. Тај писани траг оставља не због себе већ због приче, прича је та која треба да живи и да се памти, онај који је преживео, који је испричано осведочио и записао, мора ићи путем суђеним, пролазним. Настасијевићеви приповедачи махом наступају и иступају без икаквих паравана, отворено, транспарентно. Њихов глас се разазнаје у свакој приповести, он саопштава због чега шта приповеда, шта га је на то навело и ко га је у причу коју прича, односно записује, упутио; он говори докле досеже његово знање, било искуствено било пренесено.

За Настасијевићеве приповедаче можемо рећи да су наметљиви – „они су или иронични или искрени, фамилијарни или на одстојању, они властитим гласом коментаришу предочене ситуације и догађаје, само предочавање или његов контекст; приповедач који почива на коментаторским екскурсима или упадицама и њима је окарактерисан.”[17]

 

[1] Џералд Принс, Наратолошки речник, Службени гласник, Београд, 2011, 160.

[2] Момчило Настасијевић, Тамни вилајет, у Изабрана дела II, Напријед, Издавачко подузеће Загреб, Просвета, Издавачко предузеће Београд, Свјетлост, Издавачко предузеће Сарајево, Београд, 1966, 9.

[3] Исто, 9.

[4] Исто, 29.

[5] Исто, 12.

[6] Исто, 34.

[7] Исто, 50.

[8] Исто, 13.

[9] Исто, 38-39.

[10] Исто, 53, 54.

[11] Исто, 60.

[12] Исто.

[13] Исто, 61.

[14] Исто, 68.

[15] Исто, 73.

[16] Исто, 76.

[17] Џералд Принс, Наратолошки речник, Службени гласник, Београд, 2011, 113