Ајла Селимовић
МОТИВИ УСМЕНОГ СТВАРАЛАШТВА У ПОЕЗИЈИ ОСМАНА ЂИКИЋА
Осман Ђикић је један од најпознатијих мостарских песника. Бавио се темама које су присутне и у усменој књижевности – универзална промишљања и исказивање осећања о свакодневном животу, размишљања и расположења, идеали, надања, страхови, жеље и прохтеви.
Осман Ђикић је стварао у периоду када су трупе аустроугарске војске дошле на просторе Босне и Херцеговине – управо тада су песници изложени утицајима Европе. Босна је одувек била раскрсница разних интереса и размеђе разноврсних утјецаја. Таква ситуација одразила се и на њену књижевност и уметност.
Често се у Ђикићевим песмама могу читати казивања о градовима, местима и животу у њима, али и објекти и концепт љубави. Kонцепт и мотиви љубави темеље се на концепту и теорији безусловне љубави према Богу, али и оне условне према овоземаљском (иако Ђикић показује да је свестан да је пролазно и да треба тежити оном духовном) – стога пише велики број песама које су, осим религијом, прожете и моралним поукама. Тиме његова поезија поприма и дидактички карактер.
Ђикић је рођен у Мостару 1879. за време окупације аустроугарске војске. Долазак нове власти је значио и велики преокрет за становништво и велике промене. За становништво почиње једно посве ново доба, долази до разних промена. Умногоме се променио начин живота, а Мостар се приближио и окренуо Европи од које је, како Палавестра наводи, био удаљен „неколико стотина година”[1]. Јављају се нове идеје, Мостар доживљава преображај, а Ђикић је растао опседнут књигама, писањем и политиком. Он је тада био истовремено заинтересован и за национални идентитет и политичка дешавања.
Прву песму је објавио као гимназијалац у мостарском часопису Зора који су покренули Алекса Шантић и Светислав Ћоровић. Убрзо након тога постаје сарадник и других часописа. Средњу школу завршава у Цариграду, а 1900. објављује своју прву збирку песама Побратимтство. Након неколико година, Ђикић завршава и збирке пјесама Муслиманској младежи и Ашиклије.
Тематски гледано, Ђикићеву поезију можемо разврстати у три врсте: родољубиву, љубавну и религиозну. Све три су заступљене и у усменој књижевности. Народне песме и приче створили су непознати песници и приповедачи. Приповедали су о разним ситуацијама, осећањима, религији, паганским обичајима; укратко речено, приповедали су о свему ономе што их окружује. Дакле, мотиви су различити, а неки од њих се често и понављају и у усменој књижевности, али и у ауторској – онда када аутори преузимају мотиве.
Усмену књижевност карактерише и устаљеност у мотивским целинама, језику и синтакси. Постојала је и пракса певача да позајмљују изразе, стихове, дескрипцију, композициону шему. Поменуту традицију, која се одвијала у оквирима усмене књижевности, наставља и Ђикић пресликавајући песничке слике Јована Јовановића Змаја који му је, поред Војислава и Драгутина Илића, био узор. Изузев песничких слика и стихова, Ђикић је од Змаја преузимао и ритам и риму, уклапајући их у свој садржај, а са друге стране константно понављајући устаљене епитете, целине.
У компаративном односу Ђикића са поменутим узорима који су на њега остварили велики утицај, стиче се утисак да примат прузима Војислав Илић; од њега је Осман Ђикић некада узимао и целокупне стихове и уклапао у своје песничке шеме. Управо због тога некада стичемо утисак као да читамо истог песника. Kао пример, наводимо песме На Шћепан пољу, чији је аутор Осман Ђикић, и текст песме На Вардару. Увиђамо сличност са Војиславом Илићем, односно његов утицај:
Суро, високо ст’јење у небо главу диже,
И мутним оком гледа у мрачне бездане доље,
Одакле тихим шумом кристална Буна гмиже,
И тече кроз цв’јетне башче и дивље, голе доље.[2]
(…)
Суро, вечито стење гордо се у небо диже,
Над урвинама тамним орли се с облаком боре;
А доле са страшним шумом, Вардар се пени и стиже,
И пада кроз уске кланце, у сиње Јегејско море.[3]
У овим стиховима видно је подражавање Војислава Илића и његове песме На Вардару. Ђикић је писао и патриотске песме, а затим прави заокрет ка љубавној поезији и пише песму Емина – опет под утицајем Ђуре Јакшића, Јована Јовановића Змаја и Бранка. У поменутој песми налазимо и елементе усмене књижевности, односно на употребу устаљених епитета и мотива, као што су очи чарне, звјезда Даница, румен ружа:
Очи твоје, очи чарне
Kао јасне звјезде сијају,
Ја сам срећан по сто пута,
Kад ме мило погледају.[4]
Kонструкција „чарне очи” се често среће у усменој књижевности, а постала је пристуна и код неких аутора који су стварали под њеним утицајем. Песници су користили већ устаљене конструкције како би лакше и једноставније креирали песничке слике и побољшали структуру своје поетике.
ИЗМЕЂУ ПРИРОДЕ И УМЕТНОСТИ
Анализирајући стихове песника, долазимо до закључка да је тежио да одговоре на нека од битнијих питања која се односе на човеково битисање на овом свету, питања о тајнама живота и смрти, или уопштено – на питања од универзалног значаја. Поред тога што се кроз велики број песама провлачи дидактичност, велики део у његовој поезији заузима и природа. Оно што га приближава усменој књижевности јесте управо дескрипција која је код њега присутна у великој мери, али и елементи из природе које користи и начин на који их уклапа у структуру своје песме.
Често се дешава да Ђикић користи биљке како би нам приближио нечије физичке карактеристике, што је и једна од одлика усмене књижевности. Такођер, некада спољашња лепота и опис исте бива одраз духовне лепоте, стога се песник труди да употреби најлепше компарације. Он користи ружу, Месец, Сунце, звезде – а све у циљу ефектнијег описа онога кога воли:
Ти под ђулом,
Са булбулом
Вијала си складан пој,
Звјезда јата
С девет ката,
Зачарао је аваз твој![5]
МЕТАФОРА СУНЦА И МЕСЕЦА
Јављају се и мотиви Сунца и Месеца[6] , који углавном представљају вољеног или владара, зависно од тога коме су стихови упућени. Вољена особа се упоређује са Месецом јер својом лепотом обасјава сваки мрачни сегмент живота. Од давнина је познато да је Месец повезан са лепотом, а често је кориштен као метафора за лепоту лица оног кога волимо, посебно у усменој књижевности. На исти начин поменуте мотиве користи и Осман Ђикић градећи структуру својих песама.
Лијеп је зинет Мјесец неба,
Гонџе ружа перивоја,
Али ти си урнек свему,
Мој мјесече, ружо моја.[7]
Оно што, такође, срећемо у Ђикићевој поезији јесте случај директног обраћања лирског субјекта Сунцу и Месецу. Још од најстаријих времена, човек је непрестано покушавао да одгонетне шта се налази око њега. Таквим стиховима песник спаја земаљско и митолошко, доводи у непосредну везу људски род и небеско. Приметан је и лирски набој, односно такмичење девојке са природном, који је карактеристичан за усмену књижевност. С тим у вези, Ђикића можемо довести у везу са познатом народном песмом Сунце се ђевојком жени:
Ђевојка је Сунцу говорила:
Јарко Сунце љепша сам од тебе!
Ако ли се томе не вјерујеш,
Ти изађи на то равно небо,
Ја ћу изаћ на гору на воду[8].
ЂУЛ-РУЖА
Kако смо већ напоменули, и у усменој књижевности, али и код Ђикића, често је реч о натприродним бићима која су стављана у различите ситуације. Изузев поменутог, мотиве из природе Ђикић је најчешће користио како би описао лепоту нечијег лица, нечије душе.
У ђул-башчи Али-бега
Румена је ружа цвала
Kо у двору кћи Фатима
Јединица ђевовала.[9]
Мотив руже је, углавном, употребљиван да се приближније опише нечија лепота. Управо у том процесу упоређивања вољеног са ружом, ружа, иако се сматра једним од најлепших цветова, губи значај и престаје бити онако красна и чаробна. Вољени добија примат и бива уздигнут. Осим тога, ружа се користила и за описивање румених образа драге особе а такође и као симбол који представља свежину, пролеће и младост вољеног. Осим мотива из природе, које је Ђикић искористио за описе конкретних ситуација и осећања, неретко је описивао и годишња доба, утицај пролећа на људе и њихова расположења, лето и топлоту поредио са топлином људских срца и душа, а бехар користио како би описао рађање сопствених осјећања[10]. Наведено можемо повезати са следећим стиховима усмене књижевности:
Мајка Јову у ружи родила,
ружица га на лист дочекала,
бела вила у свилу повила,
а пчелица медом задојила,
ластавица крилом покривала, –
нек је румен ко ружа румена.
нек је бео ко бела вила,
нек је радан к’о пчела малена,
нек је хитар као ластавица!
У песми Мајка Јову у ружи родила уткана је најискренија љубав – љубав према мајци. Мајка своје дете пореди са ружом, као што је песник поредио и своје велике љубави. Мотив руже, односно ружице, неријетко се сретао у народној традицији, јер се веровало да је управо овај цвет симбол здравља и лепоте.
СЕВДАЛИНKА
Севдалинка[11] је љубавна народна песма, настала као поетска музичка творевина у урбаним срединама Босне и Херцеговине и Новопазарског Санџака. Kада су наши крајеви постали важан дио Османског царства, тада су почели баштинити источњачку културу живљења. Стварао се посебан облик љубавног упознавања и ашиковања – младићи и ђевојке су се састајали најчешће петком, на сокаку, пред капијама или на ашик-пенџеру.
Један од начина упознавања била је и песма севдалинка којом се иза пенџера одговарало на мушки глас. У севдалинкама се певало о љубавној чежњи и љубавном болу, о лепоти бројних градова, а посебно о лепоти дјевојака и момака.
О лепоти дјевојака и младих жена тек се слутило, а немогућност да буду виђене чинила је скривену лепоту још примамљивијим предметом песникове маште. Згоде које су настајале на сокацима и ашик-пенџерима често су постајале предмет бројних севдалинки.
,,Kолико има само душевне лепоте у тој севдалинци! Не гледајте само на спољашност. Има ту још и руменог стида на образима. Има ту још поштивања и префињених скромности, има ту још и поноса који плане као ватра. Има ту још и широког срца за добро и један братски њежан тон у међусобном опхођењу какав се ријетко гђе налази.”[12]
Осим тога, оно што повезује севдалинку са усменом лириком јесте управо то што су њени аутори непознати.
У песмама има доста ријечи које нам нису на први поглед познате. То нису застареле речи, оне су стилски маркиране. Наведене одлике севдалнике, а посебно осјећање љубави као интензивног бола и чежње тј. осећање горчине због ускраћености (ускраћене али жељене љубави), проналазимо у следећим стиховима Османа Ђикића:
Сјећаш ли се јоште мила,
Оне ноћи звјездане,
Kад под ђулом, први пут ти
Љубих усне слађане!
Мјесец нас је блиједи глед’о,
И слао нам смјешак свој,
А око нас мали булбул
Вијао је слатки пој…[13]
Наглашену љубавну чежњу, пјесму о жељи за љубављу али и о неиспуњеној љубави можемо успоредити са сљедећом севдалинком у којој, такође, примат добија мотив чежње:
О мој драги, жива жељо моја,
живом сам те жељом пожељела!
Живој ми је срце испуцало,
баш к’о земља љети од сунашца.
Бог ће дати, и киша ће пасти,
земља ће се са земљом састати,
а ја с тобом нећу довијека.
Са друге стране, иако је севдалинка првенствено лирска, она садржи неку причу, неки догађај који има своје актере. Kао пример наводимо стихове Ђикићеве песме Мој се драги наљутио на ме, а успоредићемо ја са севдалинком Разбоље се Зарка на мајчином крилу:
Мој се драги наљутио на ме,
Хефта је дана, хич не хаје за ме,
Нити да ми на капију дође,
Нит нашијем сокаком да прође,
Да је за што не бих јадна била,
Хич му, вала, нисам учинила.
Само што сам другог погледала,
Погледала, селам одазвала…
Разбоље се Зарка на мајчином крилу.
Питала је мајка: – Шта је теби, Зарка?
– Не питај ме, мајко, мене боли глава,
доведи ми, мајко, три хећима млада!
Доведе јој мајка три хећима млада.
Први хећим вели: – Нема Зарки л’јека!
Други хећим вели: – Неће пребољети!
Трећи хећим вели: – Дајте Зарку мени![14]
И један и други пример песме садрже причу и основне одлике севдалинке: у првој песми коју смо навели, а коју је написао Осман Ђикић, увиђамо да постоји и присуство типичних места за састанке (капија, сокак) али и присуство љубавне чежње за драгим. Такође, у неким севдалинкама наилазимо и на мотиве беспомоћности чији је узрок љубавна чежња.
Један такав пример можемо видјети у севдалинци Заплакала шећер Ђула у којој Ђула тугује и беспомоћна, не може променити тренутну ситуацију и видјети Османа. Са друге стране, Ђикићеви стихови у којима срећемо идентичне мотиве јесу сљедећи:
Аман драги, не љути се више
Моја душа за те само дише
Само што сам другог погледала,
Погледала, селам одазвала…
Разбоље се Зарка на мајчином крилу.
Питала је мајка: – Шта је теби, Зарка?
– Не питај ме, мајко, мене боли глава,
доведи ми, мајко, три хећима млада![15]
И један и други примјер пјесме садрже причу и основне одлике севдалинке: прву песму коју смо навели, а коју је написао Осман Ђикић, анализирајући увиђамо да постоји и присуство типичних места за састанке (капија, сокак) али и присуство љубавне чежње за драгим. Такође, у неким севдалинкама наилазимо и на мотиве беспомоћности чији је узрок љубавна чежња. Један такав примјер можемо видјети у севдалинци Заплакала шећер Ђула у којој Ђула тугује беспомоћна јер не може променити тренутну ситуацију и видјети Османа. Са друге стране, Ђикићеви стихови у којима срећемо идентичне мотиве јесу сљедећи:
Аман драги, не љути се више
Моја душа за те само дише
Аман дођи и сокаком прођи,
Не мучи ме, не ћерај инада,
Срце ће ми пресвиснут од јада![16]
Севдалинка често садржи и драмске елементе, дијалог и монолог, као у примерима које смо навели. Монолог је често представљао растерећење душе, исповест, љубавни уздах или крик. Упркос свему, севдалинка као форма и песма је остала витална и до данас, иако је настајала у другачијим временима – временима апсолутног патријархата.
СТЕРЕОТИПНА ПОНАВЉАЊА
Оно што је у усменој књижевности карактеристично јесу стереотипи односно понављања. Често можемо у прозним дјелима наићи на флоскуле као што су „Некада давно” или „Живео једном један…”, „Био једном један…” које се налазе на почетку казивања или „Живели су сретно до краја живота” – флоскула која се често јавља на крају.
Изузев поменутих, почетних и завршних, јављају се и стереотипни дијалози, монолози, описи, ситуације, целовити стихови, стални епитети. Управо овдје и можемо наћи повезницу Ђикићевог и усменог стваралаштва. Ђикић се служи стереотипним понављањима посебно када је ријеч о дијелу његовог стваралаштва у којем су љубавни мотиви доминантни.
Тако песник у неким случајевима понавља и целовите стихове, негде епитете, а негде оријентализме: У мом топлом загрљају, цвјете мио, џанум, гонџе ружа, ашиклија и слично. Такође, приметно је и то да пјесник често понавља синтагму „усне медне” коју уклапа у различите садржаје песама. Некада су „усне медне” те према којима песник осећа чежњу, некада му саопштавају лијепе вести, а некада песник алудира на нешто посве другачије:
Дала си ми шефтелију
С усана медних!
Ја на своје стискох груди
Струк ти чедни![17]
Стални епитети се јављају како би појачали поетичност стила. Поред њих јављају се и стална поређења, али песници, иако користе опште прихваћене конструкције, увек настоје да дају и свој индивидуални печат делу које стварају. На тај начин, постају спој индивидуалног и колективног. Неки стални епитети који се често понављају и срећу и код Ђикића али и у усменој књижевности јесу сљедећи: чарне очи, црна земља, жарко Сунце, верна љуба и слично.
ЗАКЉУЧАК
Посебан приступ анализи једног дела јесте анализа текста. Могућност интерпретације самог текста зависи од контекста. Интертекстуалност, као појам, представља утицај претходних генерација аутора на садашње, али и много више од тога. Kонцепт интертекстуалности нам говори и подсећа на то да свако дело постоји у односу на друго дело или текст, што је код Османа Ђикића посебно изражено.
Анализирајући његово стваралаштво, долазимо до закључка да је у већој мери присутан утицај других песника – као што су Јован Јовановић Змај, Војислав Илић, Драгутин Илић, али и неких књижевности – као што је у овом случају усмена.
Треба нагласити да функција његове поезије није само да забави читатеље, већ подразумјева и врло уочљиву образовно-одгојну димензију. Тематику можемо анализирати као знак који носи одгојну поруку или неку идеју у ширем смислу.
Љубав, као мотив, често се јавља у књижевности, али божанска љубав, као таква, која је заступљена у Ђикићевом стваралаштву, јесте једина љубав која може истински променити срце човека. Од момента манифестирања такве високе љубави, човек престаје бити препуштен самом себи.
Многобројни су делови који говоре о учтивом понашању, прикладном одјевању, родбинским везама. Истина, разна места неодређености, како их називају Јаус и Kајзер, нам допуштају да и саме поуке које дјело шаље протумачимо на различите начине.
Једна од педагошко-дидактичких поука коју пружа дело јесте и то да је лепа реч дар са неба и она својом лепотом опет стиже до Неба. Из песникових стихова закључујемо да лепа реч јесте један од најлепших дарова човеку. Ово наводимо као исконско тумачење порекла лепе речи где можемо направити релацију са исламским ставом према пристојном говору: лепа реч је као лепо дрво – корен му је чврсто у земљи, а гране према небу. Осим лепе речи, одаје се признање и добрим дјелима, док, са друге стране, она лоша имају негативну конотацију у целости: ко учини добра колико једну трунку, наћи ће, а ко учини зла колико једну трунку – наћи ће.
[1] Предраг Палавестра, Књижевност Младе Босне, Свјетлост, Сарајево, 1965, 171.
[2] Осман Ђикић, Пјесме муслиманској младежи, Удружење илмије у СР Босни и Херцеговини, Сарајево, 1979, 43.
[3] Војислав Илић, Песме, Рад, Београд, 1971, 55.
[4] Осман Ђикић, Ашиклије, Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 76.
[5] Исто, 33.
[6] Познате су пјесме из усмене књижевности које садрже споменуте мотиве: „Сунце и Мјесец просе ђевојку“, „Сунце се ђевојком жени“, „Сунце ће све огријати“.
[7] Осман Ђикић, Ашиклије, Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 56.
[8] Види: https://www.scribd.com/doc/94286677/1-Sunce-Se-Djevojkom-Zeni (приступљено 27.5.2021).
[9] Осман Ђикић, Ашиклије, Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 77.
[10] Мисли се на песму ,,Бехар-гелди“ у којој је пјесник говорио о доласку бехра, у прољеће – са чијим је доласком поистоветио и долазак, односно рађање и буђење, и својих емоција.
[11] Појам севдалинка настала је од турске ријечи севдах која значи љубавну бол, љубавни занос, љубавну чежњу.
[12] Хумо, Хамза. Муслимани Босне и Херцеговине посматрани кроз севдалинку. У: Исаковић, Алија (Прир.), Антологија бошњачког есеја XX вијека, Сарајево 1996, 50.
[13] Осман Ђикић, Ашиклије, Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 78.
[14] Исто, 99.
[15] Осман Ђикић, Ашиклије. Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 99.
[16] Исто, 23.
[17] Осман Ђикић, Ашиклије. Српска штамаприја синова С. Мијата Радовића, Мостар, 1903, 77.