Ана Долгарева
ЖЕЛИМ КУЋИ

 

***

Остаје да мешам антидепресиве са вином,
Излазећи под оштре игле првога снега.
Ја – гола попут корњаче с одваљеним оклопом.
Ја – животиња без шансе за бег, без ичега.

Ја – жена рођена без кошуљице и без коже
Из хиљаду уста говорим: боли ме, боли.
Излазим, а како је тихо, страх ме је, Господе Боже,
Тонем ко брод с рупом, ког су торпедом проболи.

И стојим као што сам на голом друму стајала
Јесенас, кад сам сва да се отворим решила,
Јер са сваког гробља, из шума, из јесењег кала
Мртвачка су се лица сва у мене бечила.

Други пут ноћу, друмом код Гомеља возио ме
Брзином двеста на сат пијан самоубица,
Пили смо из исте флаше, јесење голе шуме
Смејале су нам се у нељудски бела лица.

Да имам кожу, сва би ми била цртеж шаровит
Тетоважом лица оних што су ме волели,
Ја – комад крвавог меса у мраку црњем нег хематит,
Немам чим да памтим њих, зато изволте, ко жели.

Истрчавам под игле снега, снег ме туче, ничим ометани.
А ја се смејем, већ сам нико и ништа ме ранити не може.
Или, или, лама савахтани.
Боже, Боже.

***

Желим кући.
Веома желим кући!
Тамо су попуцали асфалт и маце које лете над главом,
тамо су зелене клупе на које баке могу да седну,
тамо је блоковска зграда двадесет шест,
црвенкаста, изгорела, уморна,
у кући – љубичасто ћебе
и велика плишана гусеница Мурзик. И летња жега.
Желим кући.
Веома желим кући!

***

Малена девојчица седи уза зид.
У грудима јој – бодљикава зарђала гвожђурија.
Малена девојчица седи уза зид,
не помера се, не говори, очи су јој смркнуте,
па не дирај је, свакако беживотну.
Малена девојчица седи уза зид.
Маленој девојчици ће у августу двадесет пет.
Због пилула – обимни, у боји су јој снови
у којима она увек уме да лети.
Малена девојчица седи уза зид.
Малена девојчица се зарила у колена.
О врату су јој четири посла и два рата
у којима она неће ништа променити.
Мирише као да јабука овде трули.
Јунски дан од жеге тече и мучи се.
Девојчица седи. Гвожђе у грудима њеним
забада се, боли и не вади се.

***

Желим кући, кажем. А могла бих карту да купим,
одем – петсто километара и ноћ у путу.
Али седим уза зид, и светло не гасим,
ногу подвучених до браде, у куту.

Ја ни сада не волим мрак. Рука ми је згрчена.
Тек ишчепркане, уједају успомене.
Мама, зашто, кад плачем сама, уцвељена,
ти из суседне собе не дођеш код мене?

***

Желим кући, веома желим кући
Тамо је један рогати, смешни тролејбус,
поред куће – вишња, коју сам ја засадила.
Поклопци подрума (скочиш – и звона џумбус),
распада се веза времена,
шестодвадесета област
лети је сочна и јаркозелена.
Сиве главе маслачка ‒ кад дунеш, полете.
Код куће ‒ мама, тата и брат.
Лепо мирише пржени кромпир.

Мука ми је, Господе, мука, како ми је мука.

***

Нема дома за оне којима је гвожђе у грудима
(зазвучало је као – „нема бога”).
Јер ко је с раном својом – тај је увек сам,
Чак и ако га воли читав бели свет.
Јер таква рупа – не може се закрпити,
а бодљикаво, зарђало, оштро – не може се уклонити,
баш зато се ко пупчана врпца вије конац
(чак и ако ће ти у августу двадесет пет)
у оно кошмарно, дечје, кад плачеш сама
зато што су викали на тебе, ухваћену у мажењу,
а мама је у суседној соби, и њен ход се чује,
али неће доћи да те помилује по глави.

***

А у Дњепру водо тамна, хладна, туђа,
узми водо, моје бриге и безнађа
узми немир, узми моју усамљеност,
и изнутра ужеглу ми увређеност,
све гори, чувајући чемер мој цели,
сву љутњу на те што ме нису волели.
Узми их, водо, и одлази са њима,
и бодљикаво гвожђе у мојим грудима.

***

Седим уза зид, од сијалице – острво жуто
светлости усред таме, и лаке су сенке.
… А у ствари – волели се много, просто
су чак и одрасли често будале неке.

На петсто километара – код куће – мир. Живо свиће.
Мама устаје – да скува кашу за доручак.
Могу да купим карту – чак и за сутра, право на ручак.
Ужелела сам се куће.
Веома сам се ужелела куће.

 

АНА ДОЛГАРЕВА (Ана Петровна Долгарева) рођена 1988. г. у Харкову, члан Савеза писаца РФ, Савеза писаца Луганске Народне Републике. По првом образовању хемичар, по другом је политиколог. По професији новинар, током 2015–2017. године радила као ратни дописник у Доњецкој и у Луганској Народној Републици. Превођена на немачки и српски.

Избор, превод са руског и белешка
Радмила Мечанин