Милица Миленковић
ДВА ПРВЕНЦА НЕНАДА ОБРАДОВИЋА
Ненад Обрадовић: Несите легенде/ Шарада
Поетикум, Краљево, 2020.
Песник Ненад Обрадовић објавио је у исто време две збирке песама: Несите легенде и Шарада, сматрајући први наслов правим првенцем који је био полазиште за настанак наредне књиге. Отуда, попут рађања песничких близанаца, ако између њих постоји неколико секунди разлике, Несите легенде су због своје оквирне и тематске разноврсности прва књига чије би слојеве значења ваљало тумачити упознајући се са песником и његовим особеним песничким светом.
Несита рађања или посланица из једне успешне смрти
Право је изненађење када се у стиху младог песника и то у његовој првој књизи поезије, пронађе савршена рима и савршен метар као основ за грађење песама, као својеврсни оквир у којем ће се идеје, теме и мотиви песништва појавити да прикажу исконску везу речи, мелодије и мисли аутора, али тако да у читаоцу изазову осећај присуства нечему што се само из себе и само по себи ствара. Таква је прва књига Ненада Обрадовића насловљена необичном синтагмом Несите легенде која већ пажљиво изабраним насловом иницира тему легенде као нечега што не само да је фолклорни моменат већ је и предање о неком необичном догађају, о животу или смрти неке личности, а множином и придевом „несите” придодаје се вишезначности наслова који је, дакле, срећно изабран да проговори о неколиким легендама које ће постати повод ширем промишљању сопствених и туђих рађања, сазревања и битисања у литераризованом песимизму епохе.
Кроз неколико циклуса у овој књизи (Легенде, Век еклипсе, Фатализам?, Искорачења и Посланица из једне успешне смрти), песник Ненад Обрадовић води нас кроз „неми век” у којем пандуровићевски корачају болесни:
И корачаху дуго, болесни: по сунцу, ваздуху, крви,
са изнуђеним осмехом на лицу – што их не излечи,
него смрт. – Тај мук, празна тела накратко им пови
одблесом небића које лепотом у беспростор крочи.
Прелазак из једног у други простор, из простора живота у просторе смрти, из предегзистенције у егзистенцију, уз компензацију рађања и умирања, основне су одлике првог циклуса књиге. Овде дефилују „живи покопани”, у бдењима, између дана и ноћи, светлости и мрака, неба, земље и поднебесја… У лирском колективу ових песама сјајно се сусрећу супротности:
Заспавши, поздравише зрак.
Отврдли, добише сан,
у очима сунце, са њим мрак.
Први пут недовољношћу простран:
ниједном ситошћу да победи глад.
Поезију збирке Несите легенде треба читати линеарно повезујући мотиве и теме песама као да се чита поема у чијој се херметичности препознају мапирани елементи песничког света сатканог од паганског осећања живота. На тој мапи све врви од сусрета поларитета, мушког и женског, два принципа живота, лепоте света и бескраја метафизичког/пренаталног. У песми Реч мајки вишезначје и симболика провоцирају читаоца до поистовећивања телесности са фалусним елементом до те мере да се и симболи из претходних песама сада јасно утапају у слику дионисијског слављења живота и падања за исти. Заиста, у самом метру ове поезије осећа се архаични приступ теми, оне „пуцају” од античких обрта у језику, као да реторика пробија песништво у данашњем поимању те речи и тиме, сав песимизам и натурализам које налазимо у српској модерној поезији (Пандуровић, Ракић, Дис), врцају, утапају се, разлажу до границе рађања и радости, у овом или оном свету.
Попут интермеца наредне партитуре Неситих легенди доносе слике кенестезе, општег осећаја постојања које потиче од укупности телесних утисака разложених и синкретисаних у песнички измишљеном простору стварних ратова где се бахтиновска карневализација света приказује као један могући понављајући обред у којем се, након страдања и убијања, игра и радује око огњишта, у, поновићемо, јасно дефинисаном свету:
Нема, нема историје – само крви.
свакога дана рађа се човек први.
Свакога дана, на целој земљи, безброј је свитања –
јер сунце још никога не остави,
да се пре тога другом не представи,
макар у ритама.
И светлост се одувек претапа,
а сада се, ево, и с тамом надјачава.
И то није: дан, ноћ – свеједно.
Безбојна је поноћ, непомична – у вама.
А по њој се, као по мирној води светлост и тама –
прелама амплитуда немира –
непостојна а свеприсутна, зракотворна као дуга,
у бојама радости, туга, надања, кајања, поноса, срама…
у непребројним нијансама – све до врења –
лепоте и једа, од силног њиховог превирања.
И сутон је само огледало свитања.
У циклусу Искорачења јединством и симболиком мора и мајке, кораком ка белом манастиру који симболизује духовни мир, изнова се проговара о зачећу пре рођења, али и о присуству свих и свега унутар човековог бића, јединке: „Чини му се да у себи има година / колико у ногама корака… / хиљаде, хиљаде година – / и да се ништа не мења, / и да се ништа не креће… / (…) / Тећи ће дуго, дуго… / Толико да ће мислити да је такав вечан. / Али у једном дану / избројаће безброј и окружити бескрај – / шака див-таласа – наставши у један.”
Све је у нама, све оно што је око нас, у нама су и рађање и смрт, и небо и земља, јер се еони преплићу у метафизичким просторима творећи јединство; у нама је велики мрак који бојимо сунцем и емоцијама – две су основне идеје збирке Несите легенде. Императивом у песмама који се често понавља, уз присуство интерпункције, узвичника и упитника, успоставља се необична комуникација са читаоцем при чему је отворен простор књиге, и то не само просторни и временски, већ и емотивни у чијим се узвицима осећа и пробија Мунков крик пред пожарима и ватрама у људима и у свету.
Лепоти стила и израза поезије Ненада Обрадовића доприносе и кованице у којима песник није штедeo, али које не просипа без разлога и смисла. Неке од одлично осмишљених и уклопљних речи у овај необични механизам поезије су: поднебесје, одблес, небиће, растела, несит, зракотворна, беспростор/беспросторје, чистобело, мутнорумено, чистосјајне, првоослобођени, недани („године недана”), непребројне, увишестручен, безречје, непорасли… Песник Ненад Обрадовић својим првенцем држи лекцију читаоцима и песницима. Он нас позива на необичан песнички и читалачки пут враћајући нас ритмом и версом у неке стара времена. Испевати увек актуелну тему о положају човека у одређеном времену, створити филозофски систем вредновања постојања човека, и учинити то на овакав начин кроз који се осећа (спо)знање, литерарни израз и читалачко искуство, вредно је и достојно нових читања и тумачења те постављања ове књиге и овог песника на високо место међу најмлађим песницима српске књижевности.
Шарадизација или песничка деконструкција митова
Шарада је условно речено друга књига Ненада Обрадовића. која се, према речима Александра Марића „зачела као један од циклуса његове прве књиге Несите легенде, а потом, због обимности и особености потпуно раздвојила.” Идући тим трагом, доминантним мотивом из поменуте збирке, изнова је иницирано питање:
Одакле толико глади?
Ја који плодне часке тешим тешким неонским сунцима:
проћи ће и ова душна година, па ћемо се загрлити
у новим правдањима, гласни и часни, заклињати,
над кером који нас љуби више него и рођено дете.
Пасји живот симболично приказан кроз живот заменљивог кера, празни џепови и џепарош, основне су окоснице песме Глад у којој је „отада, понека душна година, мучна, а свима сушна и глад”.
Шарада је збирка песма која библијске мотиве и теме, опонашање библијског стиха (уз имперфекат), преводи на модерни језик опомињући и подсећајући читаоца да се све у историји понавља: „Сва времена у једном”. У првој ненасловљеној песми, а споменућемо да збирка није подељена на циклусе као Несите легенде, песник Обрадовић највише подсећа на Растка Петровића и његову Бурлеску господина Перуна бога грома, на истоподну иницијацију митова, легенди и бајколикости до степена јереси. У њега је месијанство повезано са лажним ауторитетима:
А онај што милује лица подиже онај угланцани румени камен
блистави, високо високо, јер му се рука издужила преко мере,
да могу сви да је виде – и видеше само њу, јер им он рече
да је гледају у огледалу, а тамо је све румено више и чешће.
Направи такав гест какав се прави
када се има рећи нешто велико, па ситно рече:
’Народе, ово је ваш рад суђени, који је по вашој вољи!’
И сав народ заигра и поче весеље.
Карневализација из Неситих легенди наставља се у Шаради, она је овде доведена до оног ступња на којем је то могло бити и у претходној књизи, али она овде налази ново доба: „Без нове истине ./ А стварање – обест. / А човек – бог. / И жари простор, и путују ствари,/ уз стари бол.” Поезија бунта и крика сада се, уместо у јаким императивним стиховима, исказује кроз молитвени тон и библијске слојеве који сами по себи призивају дух смирења, али се иза тог духа котрља права песничка револуција:
За њих (за сиромашну децу – прим. М. М.) се молим!
Она не признају вечне истине крцатих учионица;
она не верују у наше богове, њихова чуда и литургијске моћи;
она не поштују ни сабор ни канонске молитве у доба ноћи.
За њих се молим.
(НАЈХУМАНИЈА МОЛИТВА)
Безбожна молитва је најхуманија. Распет је Христ, али Бога су заменили богови или се скривају иза њега: то разобличавање и (са)гледа(ва)ње у огледалу су основе књиге, шарадизације стварности. Демистификација није усмерена искључиво на раскринкавање универзалних значења митова већ и на наш национални мит о Косову:
На Косову равном и прљавом.
Кесе ките храстове записе.
А крстове стране униформе.
Храни мајку да пресвлачи сина.
Поред мотива мајке која је увек онај болни стожер у историји (песма Видовдан), мотив жене провлачи се кроз љубавне мотиве, кроз заједништво лирског ја и драге, попут лајт-мотива у целој збирци, почев од прве песме где се жена претвара у камен, до Човечице, светлости, до „ниси ми – ништа, чак ни – неко” па даље до Шараде, до спајања неодређених (Нека и Некад) у једно – до дефиниције „човека као бића најближег бесмртном детету, које се претвара у диптих постојања када му се придружи човечица и када се у току тог слагања ја произведе у ми.” (А. Марић).
Шарада је збирка песама која се може читати упоредо са Неситим легендама, многе од ових песама могле су бити допуна циклусима у поменутој књизи, али оне су нашле неко своје постојање одвојено и кренуле да приказују деконструисане митове на начин који у бити није другачији од оног у Неситим легендама. Ако покушамо да пронађемо у речнику значење шараде, увидећемо да се поливалентност значења креће од фарсе и лакрдије, до француског charade што представља врсту загонетке у којој се тражена реч саставља од делова који су и сами речи; према Вујаклији „бал под маскама где свако глуми шта зажели, а остали му верују”, фигуративно нејасна ствар, игра или збивање пуно привида. Одлично изабран наслов да и у истоименој последњој песми збирке остави читаоце пред недоумицом пред којом нас је песник ставио и у Неситим легендама водећи нас до дионисијског култа, фалусоидног елемента у песми Шарада чија алавост постаје исконска човекова глад за другим, за спајањем. У Шаради налазимо и неколико понављајућих симбола као што су камен, цвет и птица и они у зависности од контекста песама добијају своја значења. Такође уткани су у игру привида и деконструкције митова којима песник тежи. Најважнија или тачније речено најдоминантнија деконстукција је она која библијске и националне митове разобличава до нивоа свих трагичности које се скривају иза нечега што су тековине традиције и цивилизације. То је, без сумње, највећа вредност ове књиге.
⁎⁎⁎
Песник Ненад Обрадовић својим двема књигама Несите легенде и Шарада оставља читаоце и тумаче у уверењу да пред њим предстоје велики песнички изазови и да неће имати лак задатак да висину коју је задао себи оправда и наредним књигама. У томе је његов квалитет као песника: у естетским, сазнајним и вредносним дометима његова два првенца који демистификују нашу стварност до граница читалачке издржљивости. Поред свих наведених похвала, ове две књиге буде и глад за новим читањима. У томе смо и препознали коначну демистификацију исконског људског нагона – оно што нас и када смо сити, чини неситима: за легенде, за митове, за љубав и на крају наше постојање и самоодржање у овом свету.