Маријана Чанак
БУЛИМИЧНИ СНОВИ

 

– Здравље ти је најважније!
Први пут то чује са шест година. Тадашња она могла би да се зове… Елвира. Или Анита?
У припреми је предшколска представа поводом Дана жена. Васпитачица је млада и ентузијастична. Измишља математичке игре за децу, чита им из илустрованих магазина, учи их како да праве папирне птице, уме да оживи лутке, да од сувог багремовог лишћа сложи рибљу крљушт. Сад их уиграва за осмомартовски плес. Било да је Елвира или Анита, она не воли позорницу, воли све оно што се дешава иза завесе и воли васпитачицу. Елвира редовно одбија да трчи у круг на часу физичког, али је васпитачица не кажњава зато што Анита увек прва реши сваку математичку игру. Кад треба певати, само се Елвира надмеће са Анитом у томе која ће тврђе да ћути и васпитачица је приморана да јој додели срамотни црни цвет. Не мари. Наставља да црта као да се ништа није догодило и васпитачица је видно разочарана. Елвира црта куће, Анита измаштане пределе и спиралне облике. Кад је питају шта је нацртала, каже: „Из моје маште!” Даље не објашњава. Црта. Своје цртачке склоности Елвира, више Анита, испољила је већ првог дана у забавишту. Како нико не очекује да предшколци знају слова, додели им се знак који ће користити уместо потписа. Елвира је за Аниту добила малу наранџасту хаљину. Већини деце знаци су прекомпликовани за прецртавање, али не Елвири или Анити – она извуче хаљину из једног потеза, не одижући оловку од хартије. Васпитачица је импресионирана. Друга деца задивљена. Елвира поносна, Анита равнодушна.
Пред излазак на позорницу Елвира се усагласи са Анитом да не буде јогунаста, него да ради шта и остале девојчице, иако тај наступ обједињује њој најомраженије активности: трчање у круг, уз музику и певање. „Доста ми је један црни цвет”, шапне покуњено. „Мама ће да се убије од срамоте ако нисам као друге”, дошапне Анита. Тачно би тако мама рекла: „Дошло ми је да се убијем од срамоте!” кад би Елвира или Анита урадила нешто непримерено. Пре наступа, све девојчице се пресвлаче у црвене хаљине са ситним белим цветовима. Прекривају им колена, само Елвирина хаљина једва досеже до половине Анитиних бутина. Како је највиша у групи, увек јој додељују место на челу колоне. Елвира воли да буде прва, Анита да остане незапажена. Хаљине су гумиране и лако је у њих ући. Елвира гледа остале девојчице и шапне Анити: „Погледај како су им танке ноге!” Анита спусти поглед ка сопственим бутинама и забрине се: „Ниједна нема овакве! Све су као Звончице, само ја личим на ону дебелоногу тетку Тома и Џерија! Како су грозне те ноге!”, изусти Анита кроз згутане сузе.
Елвира излази да игра и Анита јој не квари представу. Васпитачица је срећна, као кротитељ слонова који остаје жив после још једне циркуске тачке. Маме плачу од среће. Очеви зевају и аплаудирају наизменично. Директорка школе мање је мрзовољна него иначе. Елвира је постиђена Анитиним дебелим бутинама једнако као Анита Елвириним.
– Зашто немам ноге као све друге девојчице? – пита маму чим стигну кући.
– Како то мислиш?
– Њихове су танке. Види колике су моје!
– Тако си грађена! Имаш крупне кости, ниси сићушна као оне. Погледај како имаш лепе, стабилне ноге, а не два штапића! Уосталом, битно да те ноге носе, не бери бригу око тога, здравље ти је најважније!

* * *

У пубертету Елвирине ноге вуку на једну, Анитина глава на другу страну, због чега она чучи у месту, опхрвана тежином непримереном свом узрасту. Тежином коју је лекар на рутинском прегледу прогласио за шум на срцу. „Мали шум”, тако је рекао. „Је л’ све у реду, можеш редовно да радиш физичко?”, пита. „Да”, каже Елвира круто, као да није о њеном срцу реч. Анита преврне очима чим се лекар задуби у картон и опсује онога ко је измислио физичко: „Будале јуре за лоптом, паметни људи се играју бројевима! Немаш никакве несвестице, малаксалост?”, поново пита лекар. „Не”, лаже Елвира, док се Анита присећа колико пута је морала да се придржи за столицу чим устане, јер је обузме нека тама и тад губи осећај за простор. „Да ниси писнула!”, запрети јој Елвира. Зна и она за тај мрак који јој се из очију навлачи низ цело тело, па је руши као трупло у џаку. Мрак је хвата на путу од собе до купатила, а она исцеди таман толико снаге да пређе праг, па да иза затворених врата тихо склизне на под. Чека да се мрак повуче како је и дошао. Даје све од себе да не бубне, да се не стропошта, да не удари ни главом ни лактом о кваку. Ако је мама чује, неће бити добро. Ни овај лекар не треба о томе да чује, да не буде још горе. Послаће је на испитивања, биће као покусни кунић у некој лабораторији, а мамина паника учиниће да налази буду гори него што јесу. Онда ће решити да јој отварају срце, да копају по њему, да одстрањују вишкове или да га пуне као празничну ћурку, да га прекрајају и ушивају, туђе да јој нуде у замену, можда мушко, од неког тек страдалог несретника који би из најхуманије побуде да јој се усели у груди. „Није ми ништа!”, виче унутар себе. „Чекај!”, смирује је Анита. „Да искористимо тај шум да нас ослободи физичког једном заувек?” „Не долази у обзир! Ако нас стрпају у болницу, нема ни математике!” „Океј, океј, нећу рећи ни реч!”, стресе се Анита, за коју је свет без бројева изгубљен свет. „Да овај лекар нешто зна, излечио би себи бубреге. Гледај колике подочњаке има, све до испод носа! Какве несвестице, то њему у ушима шуми, у глави му промаја!”, закључи Елвира и навуче мајицу. „Добро”, лекар јој пружа картон. „Требало би то пратити, јави се ако нешто приметиш.” Елвира климне, није јој ни на крај памети да послуша.
– Како је било на лекарском? – пита је мајка за вечером. – Је л’ све у реду?
– Све је у реду – каже победоносно.
– Добро је, здравље ти је најважније!

* * *

Елвира и Анита држе се једна друге, а међу вршњакињама ниједна није омиљена. „Не вади нос из књиге!”, „Чита и што није лектира!”, „Цео дан седи сама у соби, свако би полудео!”, „Не воли физичко, еј!”, „Не пева у хору, само зева!”, „Није она баш… знаш. „Мани је, пре неки дан исправила наставника математике на табли, ко да црвеном кредом пише! Шта она умишља да је?!” Понекад Елвира од света склања Аниту, понекад Анита Елвиру: у књиге, у цртање, у збирку математичких задатака, у хербаријум, у мале кућне експерименте, у врт и у сопствену собу. Тамо је проналази мајка којој ништа није јасно: „Шта је с тобом? Откад ти те ноге сунца нису виделе? Оћоравићеш од тих књига! Што се не дружиш с неким, изроде? Здрава, права, а живи ко тешки болесник! Водићу те код психолога, па нек види шта с тобом није у реду. Мора да ти у глави нешто фали!”
У глави, или у ногама? Ништа јој не фали, мисли да има вишка. Елвира се, на Анитин наговор или по сопственом нахођењу, залаже за нов режим исхране: препарат од меда за два оброка, трећи прескочити. Како се троши бочица меда, тако ће се топити вишкови на телу. А тело без вишка је дом за срећу! – обећавају са свих страна. Елвира стоички подноси гладовање, дисциплинована је као немачки овчар, док Анита куне произвођаче меда и маркетиншке трикове, али не вара. Неочекивану савезницу за своју прву и неуспелу дијету проналази у мајци: „Сад ти ово допуштам и никад више! Знам како ти је, ја сам то исто радила. Исто! Добро, не баш у твојим годинама, ал’ ајде, кажу да данас брже сазревате. Нећу те терати да једеш, ал’ џабе ти је све то! Можеш се изгладњивати до бесвести, можеш појести сав мед овог света, ништа нећеш постићи! Такве смо. Све жене у мојој фамилији имају јаке ноге, а ти мислиш да можеш медом против генетике? Грдно се вараш. Уосталом, схватићеш сама, па ћеш престати с тим глупостима. Здравље на уста улази, а здравље ти је најважније!”

* * *

„Ако здравље на уста улази, зашто једемо лешеве?”, замисли се Елвира. „Фуј! Ако већ морам јести, од данас једем само плодове!”, закључи Анита. Од тада не једе ништа што има очи. „Па, ти начисто хоћеш да се уништиш! Да ниси у каквој секти? ”, мајка је стреља погледима, завирује јој под кожу, врши претрес без додира. „Ко да су ти вране мозак испиле!”, бесни, наизменично псује и преклиње. Елвира је изгура из кухиње док Анита преврће приручник за јела без меса. Тог лета у њиховој кући једу се крокети од спанаћа, тиквице на двадесет начина, салате од пиринча и свежег поврћа, пуњени кромпир, суфле и поховани патлиџан. Што је више кувала, Елвира је мање јела. Анита је негде прочитала да се човек може најести од мириса. Мама је срећна чим седне за постављен сто, па привремено заборавља све што је начула о сектама. На јесен обнавља бригу: „Откад је света и века, људи кољу и једу, а ти си сад најпаметнија! Добро, боље и ово зеље да једеш него ништа. Само да ниси у секти, јебала те медитација и ко је измисли! Седне, па зури у тачку на зиду! И? Шта очекујеш да се деси? Па, неће ти никакво чудо на врата закуцати, изађи мало међу свет!”
Елвира је фасцинирана учитељем медитације. Њено одушевљење истоветно је ономе што је осетила гледајући како васпитачица прави папирне птице. Учитеља је видела само на слици, али нема сумње да је свеприсутан, као што тврде његови поклоници са свих континената. Говорило се да може слона да одигне са земље, да трчи маратоне, да слика и ствара музику истовремено, да је просветљен, а на земљи остаје из чистог човекољубља. Учитељ је, дакако, био биљојед, јер ко би се при здравој памети хранио страхом какав осећа животиња у кланици. Анита се питала зашто би ико желео да подиже слонове и да трчи ради трчања, а Елвира је већ отишла на први час медитације. Било је спокојно. Тамо није штрчала као у разреду, нико се на њу није ни обазирао, јер сви уче како да гледају ка унутра. Да се усредсреде на врт сопственог срца, како су то стручно звали. „Тамо где нам је откривен шум?”, пита Анита. „Ћути и медитирај!”, Елвира укида сваку сумњу.
Кад се Елвира загледа у срце, чини јој се да се свет брже врти и то је узбуђује. Анита бира медитацију на пламен свеће, па зури као у калеидоскоп. „Мисли, стално ти долазе мисли”, прекорева је Елвира. „Бацај то у пламен и умукни!” Једном медитирају на учитељеву слику. „Ваше треће око спаја енергетски мост са Учитељевим трећим оком”, гласи упутство. Вежба траје у недоглед, Елвиру сатире бол у челу, Аниту у слепоочницама. „Нешто не радим добро”, загледа се Елвира у Аниту. На последњем часу пљуште завршне инструкције: „Треба поједноставити живот.” Елвири се то чини разумним. „Не јести ништа што има очи.” Анита климне као да је то одувек знала. „Медитирати предано, сваког дана.” Елвира сагласно климне, Анита јој намигне. „Суздржавати се од секса, јер активира ниже чакре, а ми тежимо просветљењу.” Анита разрогачи очи као да ће прождрати Елвиру и дан кад ју је тамо довела. „Шта!? Не долази у обзир, секс је једина теловежба у коју желим да се упустим! Ако би ти радије подизала слонове, жалим случај!” Елвира разочарано полази за Анитом. „Како си проста, секс је више од теловежбе”, каже. „Ти као знаш, искусила си?”, фркне Анита.
Улицама корачају жене недостижне лепоте, невидљивих стомака и пренаглашених лопатица, као да су им на том месту закржљала крила. Анђеоска.
Уместо љубавника,Аниту код куће чека мајчина издашна вечера. Елвира пребира по тањиру покушавајући да издвоји све што је масно. Кад заврши с тим, не остаје ништа за појести.
– Ниси дебела, нормална си! Једи!
Елвира зна да „нормална” није „довољно мршава”. Анита за тај идеал има сопствену реч: „волшебна”. Волшебна за њу значи „смршала до ишчезнућа”.
– Шта хоћеш ти? Кости да ти испадају? Хоћеш да будеш рахитична? Ко из логора да си изашла? Мислиш да је то лепо? Једи! Хоћеш црева да ти се запетљају због луде главе? Стомак кад нема шта да вари, почне сам себе да изједа! Кад уништиш стомак, ко што сам га ја уништила – питаћеш се где ти је била памет! Биће касно, запамти шта сам ти рекла! Здравље ти је најважније!

* * *

У неколико наврата Елвира је покушала да смакне Аниту, да се изнутра реши вишка. Анита јој није остала дужна. „Мозак се храни шећером!”, разгаламила се. Из пуког сујеверја или из чисте пакости према Елвири, појела је целу чоколаду пред пријемни из математике. Положила је. „Хоћеш шећер, добићеш шећер!”, сикће Елвира, па кува бели шећер са водом и лимуном, решена да том врелом лепљивом смесом издепилира Анитине запуштене ноге. „С таквим ногама, џаба ти памет!”, виче и трга лепљиве траке испод којих остају опеклине. Анита јој се свети грабећи пинцету за чупање обрва: „Види на шта личиш, обрве су ти спојене ко криминалцу!” Није јој довољно да их раздвоји, него леву стањује више од десне, а десну скрати до пола капка. „Тако! Сад си права!” Елвира дограби прстен и гребе Анитин нос до крви: „Пун је митесера, морам то очистити!” Анита јој изломи нокте ударајући њима по тастатури: „Џаба што су лепи, кад те онеспособљавају!” „Је л’ треба да добијеш?”, пита је Елвира. „Види колика ти је та бубуљица на бради, дај да ти средим то!” Оним што јој је преостало од ноктију ископа кратер на Анитином лицу. Анита дохвати хидроген и прах за избељивање, па спржи прамен Елвирине косе. Елвира јој истргне протезу из уста: „Са кљуном си се родила, кљун ће ти остати!” Анита се ухвати за Елвирину леву минђушу и ишчупа је из уха: „Шта се китиш, кад ни за шта немаш слуха!” Анити у инат, Елвира је почела да вежба: чучњеви, згибови, искораци, доскоци, трбушњаци у серијама, истезања, деведесет минута свакодневно. Анитине псовке допиру до ње као из дубине шпанске чизме. Елвира крвнички вежба, не престаје ни кад јој капилари попуцају на препонама. Стала је тек кад је изврнула зглоб, а стопало јој отекло као да је туђе.
– Ко је умро? – пита је мама.
– Нико – каже преко воље. – Црно стањује фигуру.
– Штета, велика штета! Знаш како би ти била лепа, само да ниси толико нарогушена? Што не поведеш мало рачуна о себи? Носиш те трампаве мајичетине, кријеш ноге ко змија, не излазиш из тих издрпаних фармерки, ланчину окачила ко куче да водиш, минђуше распарене, патике да те језа ухвати. Што не намажеш ону крему за лице што сам ти купила? Важно да си тај прамен посред главе извукла! Све радиш, само да не личиш на женско! ’Ајмо у куповину, ко бога те молим! Изађи мало на ваздух, прошетај уместо што се ту сатима џилиташ по кући!
– Вежбам, мама. Добро је за здравље. Здравље ми је наважније!

* * *

Елвира је уморна и празна. Анита изубијана. Лежи у кревету и претвара се да је фетус. Не подноси кад јој се колена трљају једно о друго, кад се крупне кости сударају. Гура прекривач међу бутине да их раздвоји, јастук ћушне на под, па завапи за слатким сновима. Ноћ је милосрдна, решена да јој удовољи. Сву ноћ Елвира снева како прождире кућу од слаткиша: чоколадни кров, димњак – шећерни штап, прозоре од гумених бомбона, зидове и подове од кекса, тепих од шећерне вуне, високе столице од зимског сладоледа, кревет ушушкан као кремпита. Грицка све, од крова до темеља, предано као човеколики термит. Од куће не остаје ни зрно, а над Елвром се надвија њена некадашња васпитачица. Благо је милује по глави и каже: – Дете драго, што стојиш ту, зашто не уђеш унутра? Анита с ужасом схвата да више нема где да уђе и Елвиру пробуди њен страх. Сан је жив и кад отвори очи. Згађено се хвата за стомак, трчи у купатило да исповраћа ту кућу из себе.