Стеван Тонтић
ИЗВЈЕШТАЈ СА ГУБИЛИШТА

 

ПОСЉЕДЊИ ВУК У ЈЕДНОЈ ЗЕМЉИ

Возећи се кроз једну велику шуму
У Њемачкој Демократској Републици
Наишли смо на таблу поред пута
На којој је писало да је ту убијен
Посљедњи живи вук у тој земљи.

Смјеста ми се вратио горак осјећај
Недостатка слободе у тој држави,
Што сам искусио на сопственој кожи.

Застао сам пред таблом да одам пошту
Том бићу дивље, неукротиве слободе,
Што је била суштина његовог Ја,
И истог часа закључио како ће убрзо
С лица земље нестат и та држава.

 

ИЗВЈЕШТАЈ СА ГУБИЛИШТА

Гледао сам из прикрајка
Ушушкан у грмљу недалеко од губилишта
Како џелат поставља столицу
На коју се пење младић
Кога су као вођу побуњеника
Осудили на смрт вјешањем.

Гледао сам омађијан све до часа
Кад му је омча набачена око врата
А џелат кренуо да му измакне
Столицу испод ногу.

Тад сам у трену зажмурио и пао
Заронивши лицем у црну земљу,
Схвативши колико је мој живот ништаван,
И колико би само био значајнији,
Неупоредиво пунији и дубљи,
Да сам на тој столици био ја.

 

ПРЕД ХРИСТОВИМ ГРОБОМ ПАДОХ НИЧКЕ

Пред Христовим гробом падох ничке,
Само не ко што, младац из гимназије,
Падах на часу обуке предвојничке
На команду Лези! Непријатељ бије!

Из страхопоштовања остадох нијем.

Потресало ме је до избезумљености
То што Бог гроб на земљи има.
Само, с почашћу Божјој распетости,
Не одах ли је и самим џелатима?

 

СТРАСТИ И ПОЧАСТИ

Бачен у живот безумним чином,
Био сам чедо младосне страсти.
Купали су ме црквеним вином,
Док не стасах за нове почасти.

Прозван прваком, народним сином,
Стигох кроз вртлоге рата и мира
И до своје посљедње помасти.

Рекоше: Клин се клином избија.
На крсту ћеш се од себе спасти.
А по сусрету с коначном истином,
Твој ће у светачки лик прерасти.

 

ПИТАЊЕ ЈЕ

Питање је да ли
Божје Око недремљиво
Чита своје замршено
Овоземно штиво.

Слова су му нечитка,
И синтакса се клима.
Ко да чита крвожедну
Празнину међ редовима?

НАШ ГРАД

Положај му је лијеп, управо величајан,
Ко је овдје при памети, тај је и очајан.