Драган Радовић
ЧИТУЉА ЗА ОМЕРА

 

Заваљена у огромну фотељу купљену 1972. године од скромне глумачке плате, оронула, оболела, остарела, бистра ума и ведра духа, првакиња неколико провинцијских театара предавала је забораву све оно што јој се, уместо у лепоти сећања, нагомилало у дебелом телу, натеченим ногама и прераслим грудима. Једино је њено лице одбијало боре, чувало онај завољиви осмех и ведрину што су истицали из бистрог ока и правили ореол око брижно неговане, најчешће у дебелу кику сплетене, густе косе.
– Не дам косу и ведрину – говорила је. – Ја сам вам женски Самсон. Моја снага је у овом црном курјуку.
Сваког јутра је сестричина долазила да је ишчешља, по потреби поткрати процветале крајеве.
– Једино ми они у овим годинама цветају – шалила се.
Девојка јој је, заправо, била све: и неговатељица, и саговорник и – кћер коју није имала. Млађа је давала снагу, старија нудила утеху. И ту где су се сусретала, текла је ова прича. Старија је расплетала своју прошлост, млада је танане нити теткиних нагомиланих снатрења сплетала у своје наде. Знатижељној девојци су се низали дани пуни богатства што се точило са душе и успомена времешне глумице.
– Можемо ли, ако већ у животу нема реда, бар причу о твом животу да уредимо? – питала је једног јутра девојка.
Старица се замислила. Није ништа казала. Покушала је да устане, да протегне отежале нога, да се, колико јој снага дозволи, покрене, да оде до кухиње и тог јутра одмени девојку. Да она скува кафу, припреми доручак.
– Некада ми је младалачка снага носила тело од 57 килограма, а сада онемоћала носим 97. И из дана у дан додајем – вајкала се. – Некада сам читала модне магазине, сада ми је најзанимљивије да прелистам читуље у Политици. И колико се радујем да никог од дрaгих не видим, толико ми је криво што сам залуд губила време. – Сетила се да у рукама девојке није видела Политику.
– А моје новине?
– У торби су, не секирај се, тето.
Уз кафу је, по навици, листала. Одједном је одгурнула шoљу са непопијеном кафом и дуго ћутке гледала у новине. Девојка је знала да се тетка сусрела са неким својим сећањем и није запиткивала.
– Ево реда у причи о мом животу, кад га у животу није било – казала је глумица.
Потом је ћутање испунило собу. Девоjка је осетила да се нека сила шири собом и да је потискује ка вратима. Ћутке је, да не ремети склад који је одједном загосподарио просторијом, пошла према вратимa, благо се наклонила уместо поздрава и отишла из стана.

***

Или живот прохуји за трен или се развуче као гладна година. Ево народне мудрости која истину искушава. Шта одабрати као мото свог трајања? Да ли је и овде, као увек, истина негде на средини, на оној линији на којој је искушава лаж? Кад се већ нагомилало искуство, кад су отежале године, кад је више иза тебе него пред тобом, кад ти је више лепоте прошло него што те чека, нечим треба пунити долазеће дане. Те мисли су похрлиле у прошлост наше глумице, али не у ону коју бу хроничари театара написали, већ у оно сећање које се тиче живота на коме је наша глумица трошила своју лепоту. То што је на сцени била заводница, фатална жена, чедна и кротка кћер, брижна мајка, сводница, чедоморка, грациозна и трапава, мудра и глупа, лака и похотна, оронула и силна – није она, иако је у све уграђивала себе. Сада јој се врзма по глави питање шта је од свега остало када је завеса коначно спуштена. И закључила је: сваки лик који је тумачила мењао је понешто у њој, осим лепоте која је мамила уздахе младића и похоту времешних заводника. Она је остајала њена и само њена. А чинило јој се да јој је, од живљења туђих живота, врло мало времена и снаге остајало за властити. Чежњу, који није умела да одглуми, чувала је за себе. Чезнула је за правом љубављу. Младост је проводила чезнући за старијим мушкарцима, у зрелим годинама призивала је млађе.
Дошла је право из гимназијске драмске секције у позориште. Испунио јој се животни сан ‒ буће глумица. Тек ступа на даске које, кажу, живот значе. Хрли на пробе пуна полета и ведрине…
Већ после неколико дана осетила је на путу према позоришту вихор. Није се обазирала на буљуке гимназијалаца од чијих терета се огромна зграда повијала према улици којом је она, попут газеле, ходала, ни на њихове уздахе од којих се зграда враћала у вертикалу и мрсила њену густу косу у чијој се црне та огледало сунце. То су они препознавали славну глумицу, мислила је, верујући да ће касније хрлити у позориште да баш њу виде и да се баш њој диве. А тамо, на сцени, чекало је изненађење: глумац кога је одабрала за свог идола. И ево, већ трећа недеља њих двоје су на сцени. Она черупа неку своју нутрину и из младог и неискусног бића истиска трему и нелагоду. А он је, надмен, а опчињен младошћу и лепотом, охрабрује, облеће, подстиче, показује. И успева. Она све више гради лик Мериме и све више се опчињава старијим колегом коме, мислио је, улога Омера не представља проблем. Суочавао се он са већим заводницима и љубавним паћеницама. Међутим, зачаран њеном лепотом, и он је са много страсти улазио у игру које су градили на позорници.
Узбуђена, уплашена, пред великим изазовом, хтела је свим силама да надомести неискуство, незнање, почетничко тумарање, да покаже да јој лепота није једини адут. Зато је прихватала сваки наук, чинила све што јој редитељ саветује, али јој се чинило да јој се нека гипсана полуга кочи у телу и дебела сенка пречи пред разумом. Деловала је самој себи извештачено, као манекенка на писти, као каћиперна успаљеница која, мрдајући куковима и ситним треперењем, осваја младиће. То није ваљало, знала је и сама. И глас, звонак и умилан, био јој је раван, као да чита временску прогнозу, без израза и снаге. Редитељ је данима покушавао да „отвори“ глумицу, али му није успевало. Осим лепоте која је незграпно тумарала сценом, ништа се није могло видети.
И колеге су покушавале да је ослободе, дају подстрека, да јој се приближе, да јој разбију нелагоду… Није успевало. Једини који се држао по страни био је њен партнер. Радио је рутински на свом лику, прихватао невешту и трапаву партнерку онаквом каква је била, уживајући у њеном погледу који је блудео негде далеко у незнању. И све тако док није једног тренутка у њеном оку видео агонију, поглед који је вапио за помоћи. Осетио је у томе безизлаз. Учинило му се да ће она, ако јој се не помогне, ако не изађе из кризе, оставити све и побећи. Можда позориште и не би изгубило много, помислио је, али би он изгубио шансу.
Онолико колико је била сићушна и безначајна на сцени, толико је била отмена и узвишена ван ње. Колико је била сићушно и ружно паче на подијуму, толико је била гиздава лабудица у позоришном бифеу. Пожелео је да јој, преводећи њене женске чари у глумачко умеће, украде то у шта се заљубљује: ту женску раскош коју мора научити да процвета и пред публиком.
Паузу је искористио да попију кафу у њеној гардероби и да јој редитељске индикације преведе на језик глумца: како изразити страсти, како тугу, како радост, како показати љубав. Како све оно што се у дидаскалијама напише, што је на сцени увек кобајаги, претворити у свој израз, којим средствима убедити гледаоца заваљеног у седмом реду да верује, да се саживи, да осети оно у шта га ти убеђујеш са сцене. Речју, да верује у оно што се дешава на сцени.
– Омер и Мерима се неизмерно воле. И то је просто. Једно комплексно осећање.
Дубока љубав, предност и само то. На теби је да хиљаде чворића који на тој линији трепере покажеш.
‒ Где су ти чворићи? Како да их приметим и како да их покажем?
‒ Ево, овако! – Глумац је тог тренутка устао, пришао глумици која је пред огледалом седела у столици, загрлио је, надвио се над њом и пољубио је.
Збуњена, прихватила је пољубац, осетила жмарце који јој се пењу уз кичму и руке које су јој се спуштале у недра. Нешто јој заиграло под грудима, осетила је ватру на образима и неки свет у коме до тада није била. Крајичком ума севнула је мисао: „Ово је то што тражим“.
Други део пробе протекао је у редитељевој збуњеној ћутњи. Пустио је протагонистима да раде онако како су хтели. Није требало ништа додати. Сценски радници, суфлер, инспицијент и остали глумци вирили су из мрака чудећи се изненадној ерупцији глумичиних емоција. Старој глумици која је играла Oмерову мајку искрала се суза. Чак се и Фатими, чија се плавет у коси и очима мерила са лепотом наше глумице, завидно искривила усна. Као да је хтела да каже: „И то ми је нешто“. И Мејриној мајци је заиграло под грудима. Имаће она са ким да подели своју патњу.
То што се на сцени дешавало наговештавало је добру представу, добре улоге, успех код публике и критике и, изнад свега, самопоуздање младе глумице. Међутим, оно што се око представе дешавало, за нашу јунакињу било је много важније.
Омер и Мерима се нису одвајали. Оно што су представе ради чинили, наставило се и мимо сцене. Они су љубавну игру градили даноноћно, па се није знало да ли се они на сцени истински љубе, или ван сцене искушавају осећања која су у представи кроз туђе речи исказивали. Све је био добро и аутентично на обе стране љубави: на овој вештачкој, глумљеној, све је мање било глуме, а све више ужитка двоје заљубљених. Њихова љубав је расла, страст јачала. Често им се дешавало да у заносу, оном правом, њиховом, не успевају да разговетно изговоре текст, да распаљени, румених образа, набреклих дамара, истрче са сцене и иза кулиса наставе љубавну игру. Или су, из страсних загрљаја, заголицани, искакали на позорницу, гасећи за тренутак, под светлима рефлетора, жар што су у мраку распалили у својим телима. Таква љубавна игра, говорили су критичари, достојна је врхунских уметника и велеградских театара. А ево, догодила се у малом, од очију престоничких сладокусаца склоњеном позоришту.
Из такве страсти, толике љубави, такве сценске аутентичности, није било тешко да се одигра други део представе, онај мелодрамски, тужан, плачљив…; да млада глумица искрено, крупним сузама и великим болом покаже тугу за Омером, који није имао шта да глуми. Једноставно му је од љубави препукло срце, или му се већ некакав крај догодио.

Док је било љубави ван сцене, није било тешкоћа на позорници. Љубав је врцала на све стране, обасипала протагонисте, запљускивала публику…
Али Фатима, она лепа плавојка, лукаво је мотрила на човека кога је одавно желела за себе. Није правила љубоморне сцене, већ је дискретно вребала прилике да се нађе на скровитим местима где се двоје заљубљених склањало. Омеру је то ласкало. Две најлепше глумице су заљубљене у њега! Једну већ има, а ако буде среће, и другу ће. Мерима је то примећивала и дискретно скретала пажњу свом партнеру. Он је то преводио у шалу, у духовите бодље које су девојку знале да заболе.
У сенци популарног глумца, она га је обазриво, на опип одвраћала од насртљивије колегинице. Међутим, њему се допадала клацкалица на којој се налазио: нема шта да изгуби. Једна лепотица ће му свакако припасти. Нека се та избори за њега. Која одустане, нека се каје.
Осетила је Мерима да јој Омер мигољи из загрљаја. Они вулкани љубави усијавали су страсти, избацивали пелуд нежности на све стране, врелином палили згасле похоте публике; постајали су још снажнији, али се снага претварала у опасност, у претњу, у трепераве слутње неких нових вулкана.
Пола године представа се играла као најљубавнија драма, пуна емоција и страсти. Публика није морала да се диви глумцима. Присуствовала је приказу искрене љубави исказане у неколико најосећанијих фаза, од нежног миловања, преко родитељских брига, до Меримине туге за изгубљеним драгим, горких суза, плачевног ропца, болних уздаха… Све што се у представи дешавало имало је ноту више од глуме: ту се искрено волело, грлило, љубило. Она је осећала како јој нектар цури на све стране, како јој дојке расту од сокова.
Како је време пролазило, како се представа уигравала и постајала све лаганија и пријемчивија, тако је се терет сваљивао на Мериму. Њој се љубав у коју је поверовала крунила. Зар да лепоту коју је даривала свом партнеру он поклони другој? Зна она да Омер своју Фатиму не може да воли страсно и дубоко као њу, да се Мејрина љубав не испија наискап, да оно што она усади у мушкарца мора да траје. Али је мушко срачунато, покварено, похлепно. Хоће оно туђе. Не иде оно за љубављу. Он охоће да се иживи, да се задовољи. Није Фатима од оних лаких глумичица што би зарад ужитка даривала себе. Ако се упушта у борбу за мушкарца, онда ту мора да буде победе. Знала је да својом лепотом не може да надмаши Мериму, ни оним женским чарима на које наседају мушкарци. Она има префињеније и подмуклије методе. Она ће овог мушкарца да мами оним што он нема: кућним миром, топлим домом, сигурним данима што предстоје. Њој су родитељи купили стан, њој ће припасти родитељска кућа. Она је једина у мајке, „рода богатога”, баш онаква какву је бирала Омерова мајка из комада.
У представи је све ишло узлазном линијом, у квалитету и у односима који су још на премијери одређени. Међутим, оног тренутка када је Мерима приметила да се у Омеровим загрљајима, погледима и пољупцима појављује иње, све је кренуло другим током.
После успешног гостовања у Чачку и овација публике, Мерима није отишла са осталима на вечеру. Вратила се у своју собу решена да се суочи са собом, да свом мушкарцу покаже своју снагу и одлучност, да му се захвали за сав глумачки наук и да га за свагда избаци из живота. Али како? Њену одлучност кварила је професија. Не сме да упропасти представу, не сме да баци под ноге ово што је целе сезоне сазревало у њој. Она се осећа као глумица, сигурна је на сцени. Лепота која је опчињавала мушкарце, сада јој није била једино оружје. Сад је била личност. Владала је собом. И сценом.
Ипак се неће лако одрећи свог глумца. Неће се по сваку цену борити за њега, већ за себе. Да покаже да је јака, да није закрпа којом ће обрисати један део лепоте, ни салвета коју ће згужвати и бацити после укусног оброка.
Хтела је да провери да ли ће се њен заводник вратити њој или ће ноћ провести у постељи оне друге.
И он се у неко доба појавио. Да ли је био са оном другом, или је пио са колегама, није хтела да зна. Јутро су дочекали изнемогли од љубави.

Наредне представе нису личиле не претходне, иако публика ништа није смела да примети. Они који су на првим пробама са дивљењем гледали раст глумице на сцени, сада су се са чуђењем још више дивили умећу младе Мере. Она страсна ваљушкања на сцени сада нису била наставак ватрених пољубаца и похотног миловања иза кулиса, већ скривање од шамара, огреботина, модрица… Стиснутих зуба, не желећи да се помири са понижењем које доживљава, глумица је иза сцене псовала, вређала глумца, не дајући да љутња, гнев, мржња и пораз остану неизречени, али тако да се ишта од те приватности види на позорници. Посвађани, шамарани и гребани, гневни, излазили су на сцену, грлили се и љубили, страсно и ватрено како некад, не желећи да признају да им још увек ври сва она унутарња лепота којом су се сладили данима. Из таквих загрљаја на сцени и те лепоте која се сливала у гледалиште, излазили су у мрак иза кулиса и настављали да се свађају, вређају, шамарају, потежу…. И све тако до краја сезоне.
Посустала је. Није имала више снаге да се истовремено бори за љубав на сцени и у животу. А онда је пресекла. Није имала снаге да се избори за свог јунака. Заправо, пошла је за новим човеком пред којим је била обична жена. Глумицу је оставила за сцену и за оног Омера који јој се није покварио новом љубављу.
Следеће сезоне преселила се у други град. Те исте године Омер се оженио Фатимом.

***

Ушавши тихо на врата, сестричина је испред глумице спустила торбу пуну намирница. Над отвореним читуљама тетка је отирала сузе.
‒ Моје сећање је трајало онолико колико је потребно да цегер напуниш намирницама за један дан – казала је старица.
– Сад ми испричај чега си се сетила.
‒ Све што је прошло, лепше је од оног што очекујем. А ти, дете моје, обрнуто. Ти имаш времена за лепоту. Ја могу само да се сећам. И на своју, и на лепоту доживљеног и проживљеног. А то не вреди ни по луле дувана.