Јелена Ангеловски
ШАЛОВАЊЕ: ШВАЈЦАРСКИ ДНЕВНИК

 

DOPPELGÄNGER

Курс на који идем већ неко време окупља симпатичну дружину људи палих са свих страна света у ово наше село, сличних година, образовања, интересовања, и што је најбитније, нивоа немања појма немачког. Учитељица нам је задала да за данас спремимо неку невероватну причу. Може из новина, може из живота. Устанем јутрос и само ми једна невероватна прича стоји у глави, о човеку коме су поклонили торту у облику болнице. Али, схватате, та прича измиче и мом српском вокабулару, како и одакле да кренем њима да је објашњавам на немачком? Не иде. Нађем неку лепу чудну вест са дојче веле о жени која је плела шал сваки пут кад јој је воз закаснио и на крају метар и по шала продала на онлајн аукцији за 7 сома евра. Sehr schön. Почне час, ови моји камаради крену да истресају своја лудила, швајцарска учитељица трепће у онај зум, унезверила се. Индијка прича да је својим очима видела како статуа богиње Ганеш 21. септембра 1995. пије млеко кроз сурлу из кашике. Јапанка се сећа како је као стјуардеса компаније FlyDubai помогла путнику да смести изузетно мали, а тежак кофер, да би се после испоставило да су у њему биле златне полуге. Пољак је, мукица, фасциниран тиме да је у центру Цириха два месеца паркирао ауто са неважећом месечном картом, без казне. Видим ја, мој шал ће бити пропаст. А онда ми сине – па мени се прекјуче десила невероватна прича. Знам већ неко време да у мом родном граду постоји жена која се зове исто као ја и презива слично као ја. Али то није све. Њене две ћерке зову се исто као моје две ћерке, а и мужеви нам се слично зову. И ни то није све. У недељу се нађемо на фејзбуку и ту сазнам да се и она одселила негде где се прича немачки, да се бавимо сличним пословима. Видим на њеном профилу и девојачко презиме. Не морам да вам кажем које је. Испричам ја своју причу, екипа узбуђено кликне: „Doppelgänger!” а ја одахнем, схвативши да ипак имам и неку нормалну ненормалну причу.

ЈЕ Л’ СИ ЖЕДАН?

У чекаоници једног циришког лекара са презименом на -ић налазе се четири бонсаи дрвета. На сточићима, испред саксија, пажњу привлаче једнообразна пластифицирана обавештења на више језика. Изнад упозорења стоји црвеним прецртана кантица за заливање. Седим и контам: наше бабе. Ту је апарат за воду, седе и чекају, гледају суву земљу у саксијама, секирају се што их нико не залива, па да мало припомогну. Наливају оне папрене бонсаи инвестиције, упропастише доктора.

ШАЛОВАЊЕ

Стигао је распуст, какав-такав, други тренутно немамо. Осим захвалности на опуштеном дневном ритму без будилника, душа ми осећа огромно олакшање због тога што не мора да ради домаћи са средњим дететом. Тај ниво базичне незаинтересованости за све што се у школи збива достојан је дивљења, под условом да нисте у улози родитеља. У том случају, достојан је фраса. Ево илустрације из последњих дана пред распуст. Учимо природу и друштво, лекција чула. У једној од милион реминисценција на доживљаје са часа, одмора, тиктока, јутјуба, разговора с другарицама, серија и живота познатих, ћерка ме извештава о томе да њене учитељице умеју баш добро да опишу како се они у школи понашају, да имају баш добре метафоре. На пример, наставља, причала нам је како нама то што она говори као шал улази у уво. С тим што у мом случају као шал пролази кроз главу и излази на друго уво. Након што смо се забавиле визуализацијом ове алегорије, долазимо до следеће лекције, где учимо о звуку. Који се на немачком каже Schall. Der Schall.

БАШТА СЉЕЗОВЕ БОЈЕ

Улазимо у 24. сат онога што Руси зову „снегопад”, Канађани „оно бијело говно”, а Швајцарци му се радују јер коначно улазе у своје природно стање. Ми ћутимо и интегришемо се, шта ћемо. Ћерка ми саопштава да ће после школе ићи код другарице на санкање. После школе је овде пола 5, у пола 5 је мрак, другарица на другом крају села, али нисам ја ваљда нека ненормална хеликоптер родитељка. Иди, дете, опуштено. Како ћеш да се вратиш? Видећу. Опуштено, природа све ради сама. Крене она назад, другарица ће је пратити до иза шуме. Значи мрак, метар снега, нигде никог. Чуле су да је нешто шушнуло у шуми. Онда су вриштале и истрчале из шуме. Ова моја је брзо стигла кући, али другарица сирота није смела назад истим путем. Пише ми после њена мама, после пола сата схватили су да је нема (јер телефон ће добити око 18. године) и нашли је иза шуме како их чека да дођу по њу. Не знам да л’ сад да приставим неку пуру за вечеру, ми ево живимо у Бранку Ћопићу, шта да вам кажем.

МОЈЕ ПЕСМЕ, МОЈИ СНОВИ

Колико се сећам, обично су у филмовима трули богаташи слали своју натрулу децу у швајцарске школе кад им се већ попну на врх главе. Тамо су она, замишљала сам даље, брисала сузе тоблеронама и ваљала се у чојаним шпилхознама низ сочне пашњаке. Сад моја деца иду у ту швајцарску школу и могу вам рећи, ништа од тога. Ево шта ми прича једна ћерка. Имају понедељком предмет ручни рад у некој помоћној просторији која се не греје, а притом се ветри немилице. Напољу минус. Знајући шта их чека, дала је другарицама идеју – отишле су у клозет пре часа, ставиле гомиле папира на вреле радијаторе а онда их угурале у панталоне да их греју док штрикају и шију. Син је пришао проблему с друге, да кажемо профитерске стране. Деца овде за ужину носе пресно поврће, крекере од риже и можда неку воћку кад хоће да се почасте. Наследник је схватио да ако понесе од куће три мале бомбоне, добиће пуне шаке шаргарепа, краставаца и стиропора. Одраће се од здраве хране, такорећи. И док се млађи примерци потомства батргају захваљујући ваљда неким својим атавизмима, најстарија је што се каже већи католик од папе. Пекли су код куће колаче па их продавали у школи. Разредна им је рекла да донесу рачун за купљене намирнице како би им вратила њихов део од зарађеног новца. Мозак ми је пробила док јој нисам испоставила рачун за пола киле брашна, три банане, 2 јајета и пола путера. Однела је рачун учитељици. Ова жена заборавила. И ова моја је уредно подсетила. Па отвори се, земљо швајцарска да ме прогуташ. Него, морам мало да ревидирам те старе књиге и филмове. Можда је она свињска глава и санкање у кориту у ствари неки део из Хајди.

ЛЕДЕНИ БРЕГ

Ђаци петаци имали су јуче најбоље часове ове недеље. Били су то часови из пубертета. Трајали су цео дан, није било домаћих, контролних, није се носио прибор, само мекано ћебенце и топле чарапе ради удобности. Као врхунац угођаја, девојчице и дечаци били су раздвојени, те нису морали да се подносе целог дана, већ само да се мало подбадају у паузама. Тако је девојчице већ на првој паузи интригирало како се зове предавач који учи дечаке о пубертету, да није хер Пенисер? Наша ученица петог разреда дошла је сва зајапурена, пуна утисака и нових речи, па је мени за ручком распазарила читаву палету уложака и тампона уз детаљне инструкције шта и како, а оца је с врата дочекала причом о „шперми” која доживи да прође кроз „врата живота” и оној којој се не посрећи, што су све научили кроз игроказ плишаних пуноглаваца уз музику из Титаника. Кад смо сви све тако лепо научили, остало је још да се засладимо, док нисмо начисто изгубили апетит. Шта сам правила? Свашта питате. Па пишингер.

ПРЕЖИВЉАВАЊЕ У ПРИРОДИ

Почне тако распуст, који се у Швајцарској зове „спортски” јер се, дабоме, користи за зимске спортове. Првог дана распуста, известан родитељски пар одлучи у неком нападу либералности да ником ништа мимо воље не организује и не трпи колутове очима унапред и уназад, фрктање и брецање и каже деци: „Ми идемо на скијање, а ви како хоћете и шта хоћете.” Најмлађи потомак нареченог либералног родитељског пара крене на ски-излет, док старија деца са зебњом у срцу, кнедлом у грлу и очима на зејтину испратише родитеље и смарача и остадоше да чувају кућу. Свима лепо, син у центру родитељске пажње, нама једно дете ко ниједно, ове две на релацији нетфликс-нутела, ма фантазија. Све док козе нису изашле да се прошетају. Без кључа. Е сад, шта ће једно полуодрасло чељаде да уради кад се затекне у фебруарско предвечерје, на минусу, без кључа, а родитељи стижу за сат и по? Позвониће комшијама? Таман посла. Сачекаће испред зграде да неко од комшија наиђе, па ће с њим ући? Далеко било. Позваће неку другарицу, да буде тамо? Пу-пу-пу. Шта, немате више идеја? Снимиће подкаст, рођаци, шта друго? Козе су снимиле подкаст на обронку шуме, у мраку, уз звучну завесу соколова који облећу изнад њива. Тема су им чудне ситуације у које их је живот бацао. Ех, тај живот, стварно једна непредвидива работа.

УСПЕШНО ОКОНЧАН ПРОЦЕС

Седимо тако јутрос мој муж и ја, пијемо кафу и извештавамо једно друго шта пише код кога на зиду. Квалитетан садржај, што се каже.
Читам прво ја. Каже, припремљена је листа предлога за јунски референдум. Гласаће се да усисавање недељом постане федерални прекршај. Ту, разумете, претрнем, не зато што обожавам усисавање недељом или било којим другим даном, него што знам шта је следеће — туширање после 10 и пуштање воде после 11, о лупању вратима од кола на паркингу да не причам. Тачно сам знала куда иду ти референдуми и директна демократија, од одлуке о турпијању рогова кравама и проглашења вукова за алпске животиње па до угрожавања мојих права да пишким у поноћ. Мужевљев њузфид нашао се, срећом, као мелем на рану. Његова фејзбук пасија су странице кантоналних одељења полиције. Ви не можете да замислите који су то хорори. Те скидају мачке с олука, те кажњавају 80-годишње возаче без појаса, вазда неки умри мушки код њих. Е данас полицијска управа кантона Тургау доноси причу о ћубастој кокошки Фриди, која је истренирана да ишчепрка семење марихуане. Јесте мој немачки убог, али видим слике – ондулирана Фрида кљуцка по џеповима неког мученика приведеног правди, сва поносна на своју улогу у сузбијању криминала. Оплакасмо Фриду Џеј Хувер, те нам паде на памет да отворимо и коментаре. Први април, рођаци. Погледасмо се у леденом сазнању да смо под а, постали безнадежно ускраћени за смисао за хумор (комада 2) и тиме успешно окончали процес интеграције; под бе, у тој мери свикли на ненормалне вести да једноставно више не региструјемо ненормално као такво; под це, да ми је приликом чиповања извесна пекиншка патка попила мозак, што се аутоматски пренело и на моје укућане. Или под де, најреалније, све од наведеног.

ИСПРУЖИТЕ РУКЕ, ИСПРУЖИТЕ ДЛАН

Син је коначно могао да позове госте на рођендан. Нас је петоро, а број људи по кућама ограничен је на десет, што му је дало могућност да се размахне на чак пет другара. Пошаљемо гугл транслејт и ја љубазне поруке мамама, како ћемо, ако се слажу, покупити њихову децу после школе и довести их код нас на ручак и торту. Одговара ми једна мама: „Дошла бих и ја, радо.” Жену никад нисам видела, осим можда на родитељском, али тога нисам свесна. Сад се у мојој глави сукобљавају гласови мање и више интегрисаних персона. Једна тврди: ма сигурно се зеза, у фазону, ух, ручак и торта, па то не бих ни ја пропустила. Друга је сумњичава: то би се тако зезала нека мама из Панчева, ове се не зезају, шта је теби? Трећа је можда најнормалнија, али њу традиционално игноришемо: можда жена просто хоће да се дружи мало, видиш да је ставила и овог поруменелог смајлија. Четврта анализира прилоге и значења глаголских облика у немачком, те ћемо њу пустити на миру, она није баш за друштво. Пета је у полухистерији: ето, они мисле да ми једемо децу ваљда, хоће да седи ту да види шта ћемо да им радимо. Оставила сам их све у недоумици и кренула по децу у школу, кад, стиже порука од оне маме: ја сам код кокошињца, где сте? Радикално крило мојих персона води остале невернице ка школском живинарнику, упознајемо се и идемо на рођендан. Следећа цигло четири сата, све персоне ђутуре се кувају у чорби у коју се мој мозак претворио у напорима да води мамећу конверзацију на овом језику. Са петнаестогодишњим искуством у разговорима у паркићу спремно попут копца уочавам да је моја нова другарица десетак година млађа од мене, да има љубичасту косу, тетоважу на подлактици и пробушен језик. Значи, опуштено могу да изнесем свој педагошки прљав веш, ионако је већ ушла у дечју собу и видела да деца баш и не играју музичке столице него дивљају на плејстејшну. Сазнаћу ускоро да и њено дете игра. Пола сата. Петком. Остатак времена има право да гледа њу и њеног партнера како играју. То јест, не остатак времена, него до 7. Тад иде на спавање.
Све персоне из чорбе коначно су се сложиле у одлуци да је време да приону на торту. Ускоро ће 4, време да се перу зуби.