Евгени Черепов
ФИШЕЦИ

 

Завеса се лагано њихала када је нешто пролетело кроз врата терасе. Евгени је склонио поглед са монитора и осмотрио предмет који се ушуњао. Сачувао је написани документ и устао да погледа изблиза. Био је то фишек од папира. Као дете, и сам је испаљивао сличне фишеке помоћу мале металне цеви. Узео га је и изашао на терасу. Стамбена зграда се преламала под правим углом и низ тераса издизао се са његове десне стране. Очигледно је неки малишан коме је било досадно одлучио да се забави гађајући кроз његова отворена балконска врата. Можда са терасе тачно поред њега, или са неке од горње две. Није га било брига. Сунце је пекло и брзо се сакрио у собу. Вртео је фишек у рукама – на њему је био исписан текст. Заинтригирало га је одакле је исцепана страница. Пажљиво је отворио фишек и почео да чита:

 

Из дубоког сна поврати ме међу људе

тежак удар грома да сам се престрашио

као човек кога силом сада буде,

па сам унаоколо одморан поглед бацио

и усправивши се, свуда сам загледао

да упознам место на коме сам био.

Истина је да сам био стигао

на руб долине под којом је понор плачан

из кога је вечни вапај одзвањао.

Био је дубок, магловит и страшан,

тако да ништа не могах да видим тамо

гледајући у њега, толико би таман.[1]

 

Није се одмах досетио. Текст се настављао, звучао му је познато, али ништа конкретно није му падало на памет. Да није у питању нешто из школских дана? У брзини је превидео кратки увод, и када га је сада погледао, знао је одговор на своје питање –  Дантеов Пакао. Дечаку преко пута очигледно је било сасвим свеједно одакле цепа странице за фишеке. Евгени је замислио пожутели примерак књиге, меких корица, који је сакупљао прашину заборављен у породичној библиотеци. Можда никада прочитан; из времена када је било модерно да се полице у дневној соби пуне књигама.

Евгени се насмејао својој идеји, оставио увијени лист хартије на ћошку радног стола и вратио се рачунару. Није имао времена да се заноси размишљањем о старим класицима. Крајњи рок био је за два месеца, а имао је још доста посла око романа. Издавач га је чак убеђивао да заврши и раније, пре него што избледи успех његове претходне књиге. И колико се критичари нису смиривали пљујући га, толико су се читаоци сатирали од куповине његових књига. „За широке масе“, „мелодраматичан“, „клише“, „слаб“, постајали су нечујни када би у књижарама заблистало „најпродаванији…“ А након медијске пажње која му је била посвећена, продаја је расла још више. Несумњиво је био једини бугарски писац у толикој мери присутан у националном програму, а солидни приходи давали су му самопоуздање да даје интелектуалне и филозофске изјаве на свакојаким тв-каналима.

Након што је прочитао свој последњи стубац, мало је размислио и поново почео да куца по тастатури. Али није написао ни два реда, када је на паркет склизнуо нови фишек. Овог пута Евгени се није изненадио, чак је и завршио реченицу пре него што је устао. Махинално, поново је изашао на терасу, иако је знао шта ће видети. Сунце и празне терасе. Прошло му је кроз главу да се малишан неће смирити док не буде испалио читав Пакао у његову собу. Насмејан, ушао је и подигао фишек.

Другачији фонт, другачија форма. Овога пута није био Данте. Евгени поче да чита. Припремали су за сахрану неког Јоакима, пред погледима ожалошћених рођака и мајке. Мало размишљања, мало заноса, и на другој страни листа Јоаким је већ био сахрањен „као војник и херој“. Ова страница није му ништа говорила, али је у заглављу ситним фонтом био исписан наслов књиге или поглавља. Чаробни брег. Непознато. Окренуо је лист на другу страну. Томас Ман. Зар тај није био филозоф?

Мало је преметао хартију у рукама и оставио је крај претходне. Пало му је на памет да затвори врата, али није му се остајало без свежег ваздуха. Завеса је била прекратка да спречи нападе малог несташка, али шта сад? Нека га, нека гађа.

Само што је сео за рачунар, улетео је нови фишек. Одлучио је да не обраћа пажњу. Није му се устајало, имао је посла, а клинцу ће пре или касније досадити. С обзиром на распоред тераса у Г-форми, ако се налазио на вишем спрату, сигурно је био прилично добро сакривен и имао добру прегледност, тако да је могао да прати његове реакције. Евгени је решио да га казни потпуним одсуством пажње.

Пола сата касније био је чак и заборавио на трећи фишек. Спазио га је у повратку из тоалета и одлучио да погледа на брзину. Мангупу је изгледа било доста игре, с обзиром на то да га више није гађао.

Препознао је живописни стил Набокова тек када је насред странице наишао на име Лолита. Ову књигу је читао, али је остао разочаран услед својих неоснованих очекивања пикантнијих или чак вулгарних сцена.

Стрелац из комшилука очигледно се плашио да ће његови сазнати одакле црпи материјал за своју игру. Цепао је по једну страну из сваке књиге. Потпуно неприметна промена. Могле би да прођу године, ако би неко уопште и приметио недостатак. Само је тако Евгени могао себи да објасни фишеке савијене од страница различитих књига. Зар тај несрећник није имао свеске?

Тек што је закорачио ка радном столу, четврти фишек прошао је кроз завесу и остао да виси на њеној ивици. Евгени се није много разбеснео, али је закључио да је време да учини нешто више од пуког читања пројектила који су му улетали у собу. Изашао је на терасу.

–  Хајде, доста више! Или да свратим до вас да те питам колико ћеш још да гађаш?

Његов глас остао је да лебди у ваздуху мирног послеподнева. Замишљао је како клинац лежи иза терасе, стиска у рукама своју цев, а срце му убрзано лупа. Чак му је помало и завидео на узбуђењу. Ипак, надао се да га је довољно застрашио. Откачио је фишек са завесе и ушао у собу. Одмах је развио хартију и почео да чита. Понтије Пилат судио је човеку под именом Јехова. Овог пута није било никакве помоћи и наслов књиге је за Евгенија остао загонетка. Прочитао је папирић и спустио га крај осталих.

Поново му је пало на памет да затвори врата, али га је изједало што би тиме признао пораз. На крају крајева, пусти мангупа, нека гађа. Велика ствар.

Зачуло се дување и већ следећег тренутка фишек из књиге ударио га је по голом глежњу. Заболело га је. Тихо је опсовао, искочио на терасу и викнуо:

– Уши ћу ти почупати, хеј! Ево, одмах долазим!

Није имао намеру да заиста оде. Једноставно ће затворити врата. Било је крајње време. Сагнуо се, протрљао глежањ тамо где га је фишек погодио и подигао га са пода. Зачудила га је чињеница да је био нестрпљив да прочита страницу и сазна да ли је из неког њему познатог дела. Мали га је увукао у игру. Развио је фишек и почео да чита.

У првом моменту није одреаговао. Реченице су му биле познате. Зинуо је и остао у том положају. Наравно да су му биле познате, зар их није написао у претходних пола сата? У рукама је држао последњу завршену страницу сопственог романа!

За тренутак, Евгени је блокирао. Поново је прочитао написано. У једном скоку нашао се испред рачунара. Ево је. Потпуно идентична страница. Реч по реч на екрану његовог компјутера. Штавише, још увек је није био ни одштампао. Како, дођавола…?!

Изашао је на терасу, опет ушао, отишао до рачунара да провери поново, и на крају је, празног погледа, сео за сто. Како је ово било могуће? Одакле је онај имао одшампану страницу његовог романа? Страницу коју је написао малопре и која је постојала само у његовом компјутеру.

Морао је да разјасни ситуацију. Спустио је лист од којег је био направљен последњи фишек преко гомиле одштампаних страница романа. Отишао је до друге собе да обује чарапе. Планирао је да позвони на врата сва три стана на која је сумњао. Потражиће дете и разјасниће ствар. Након што се овај циљ оформио у његовој глави, Евгени се умирио, нормалност у његовом погледу се вратила. Још једном је прошао кроз радну собу да узме последњи фишек, страницу из свог романа.

По други пут у последњих пет минута осетио је да му је глава празна. Стајао је усправљен испред радног стола, гледао наниже и није се мицао. Тамо где је оставио страницу која га је онолико збунила, сада се налазио бео лист. Збуњеност га је покренула и подигао је празни лист хартије. Испод њега су биле остале странице романа, које је лично одштампао. Приближио је лист готово до носа и… видео је слова. Бледа, слаба, скоро прозирна. И док је трепнуо неколико пута, да се увери да су заиста тамо… растопила су се у белини хартије. Нестала су потпуно. Евгенијево лице било је сасвим налик на лице човека који се спрема да први пут скочи банџи.

„Брзоиспаравајуће мастило!“ Његов мозак није имао за шта друго да се ухвати. Прегледао је комадиће хартије од претходних фишека, али са њима је све било у реду.

Ум му је тражио ослонац усред хаоса. Постепено, саставио је уверљиву теорију. Мангуп од дванаест-тринаест година, мали хакер, путем интернета непримећено упада у његов компјутер и специјалним мастилом штампа последњу написану страницу његовог романа. Након тога, баца је у облику фишека у његову собу и тресе се од пригушеног смеха, док је Евгени у чуду шта се то дешава. Изашао је на терасу и викнуо:

– Баш смешно!

Ништа друго није му пало на ум. Поновио је исте речи нешто тише и ушао унутра.

А онда је лудост постала неповратна.

Лист на врху гомиле страница његовог романа био је бео. Сада већ као у сну, Евгени је посегнуо ка њему и подигао га. Лист испод овог такође је био бео. Сви су били празни! А само секунд раније били су густо попуњени текстом.

Дрхтавом руком дохватио је компјутерског миша. Документ је био тамо. Странице су биле испуњене текстом. Укључио је рачунар, поставио папир и укључио штампање. Није размишљао, једноставно је зурио у излазеће странице. Празне.

Постало му је вруће. Знојио се у тишини. Празан поглед, сметене мисли. „Отићи ћу у суседни улаз, наћи ћу клинца и показаћу му!“ Ухватио се за ту мисао. У њој је било рационалности, била је приземна и умирујућа. Навукао је фармерке и ципеле и изашао. Брзо је стигао до другог улаза, али ни у једном од три стана нико му није отворио. Дуго је притискао звоно, али су врата остајала затворена. Наравно да нема никог у ово време. Сви су на послу. А мангуп са фишеком морао би да буде луд да му отвори. Можда се чак скривао иза неких врата, дрхтећи од страха. Евгени је немоћно ударио по лифту и кренуо назад ка свом стану.

Телефон се налазио у ходнику и чуо је звоњаву још са улазних врата. Био је то његов издавач.

– Евгени, хм, имам лоше вести за тебе.

У Евгенијевој глави јавила се апсурдна претпоставка.

– Морамо да повучемо све твоје књиге са тржишта.

– Зашто? – била је једина реч коју је успео да превали преко усана.

– Па, хм, ни ми нисмо сасвим сигурни, али, овај, вероватно је у питању некакво лоше мастило. Изветрило је или тако нешто. Странице свих твојих књига су празне – глас са друге стране био је несигуран. – Примили смо жалбе од стотина читалаца. Књижаре инсистирају да повучемо све твоје књиге из тиража. Текст је потпуно нестао.

– Само моје књиге?

– Па, хм, да…

Евгени је спустио слушалицу. Вртело му се у глави. Посрћући, кренуо је ка дневној соби, где се налазила његова лична библиотека. Наслонио се на полицу, оборивши неколико књига док је успео да пронађе примерке својих. Ево их.

Празне. Ни слова. Празне! Све. Једино су корице биле сачувале свој изглед, али су недостајали наслови и његово име. Уз тиху експлозију једног малог капилара, мозак га је први пут издао. Као у сну, запутио се ка радној соби. Није повезао штампач како треба. Хтео је да га мало поправи, и да одштампа свој последњи роман.

Када је отворио врата кабинета, у његовој глави пукао је и други капилар. Под се није видео. Био је цео покривен фишецима из књига.

 

ЕВГЕНИ ЧЕРЕПОВ (1981, Стара Загора, Бугарска). Завршио је бугарску филологију на Универзитету „Паисиј Хилендарски“ у Пловдиву и ради као наставник бугарског језика и књижевности. Пише кратке приче, а од 2005. године његови текстови објављивани су у низу књижевних часописа у Бугарској (Литернет, Књижевне новине, Књижевни глас, Сада и други). Година 2006. доноси му номинацију на конкурсу портала „Литернет“ за најбоље прозне писце дебитанте. Први роман Додато лето објављује 2012. године, а 2013. номинован је за националну књижевну награду „Елијас Канети“, као и за награду за дебитантско прозно остварење у оквиру националног конкурса „Јужно пролеће“.

 

Избор, превод са бугарског и белешка

Дијана Јеленков

[1] Данте Алигијери, Пакао, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд, 1998. Превод: Драган Мраовић