Берислав Благојевић
СВЕ СЕ ЗНА, ПОМИСЛИ ПИСАЦ
ЈАБУКЕ
Посматрајући кроз прозор старо дрво јабуке, писац се запита има ли још понека капља мудрости у њој. Односно, може ли се од ње још ишта научити након свих миленијума у којима је ријечју, вајарском руком и кистом била и хваљена и омрзнута и сецирана и клеветана и обожавана? Све се зна, помисли писац, од Библије, до Дирерових Адама и Еве, од Њутна до Сњежане и патуљака, од Сезана до Магритовог Сина човјека. Чему ме послије свега може подучити тај ћутљиви квргавац, разочарано помисли, нарочито сад, у новембру кад кроз голотињу његових грана и огранака пишти само студени сјеверац? А онда, одмичући се од прозора несигурним кораком, писац спази три јабуке у заспалој крошњи. Присјети се да је њих неколико остало висећи и прошле јесени. И претпрошле. Попут заборављених новогодишњих украса. Зашто неке јабуке остају на гранама? Зашто су тако тврдоглаво вјерне стаблу које је већ одавно заборавило на њих? Као да желе остати ту гдје су рођене упркос надолазећим кишама и сњеговима, упркос сили што је некад давно ону јабуку натјерала да атерира на Исакову главу, упркос свим изгледима да се одржи целулозна пупковина са жилама које више нити узимају нити дају. Као да не знају да је све у кретању, у покрету, у кружењу. Чак и ако дочекају прољеће горе на гранама, тај нови циклус живота неће их дотаћи својом благошћу. Оне ће остати хладне на додире мартовског сунца. Јер њихово кретање је завршено, без обзира што се, ево, пред очима писца, управо лагано њишу. Отужан призор, помисли писац. Али већ наредног трена, преплави га нека чудна наклоност према трима јабукама. И он осјети поштовање за њихово величанствено држање, поштовање за пркос, поштовање за сав узалудан труд и напор. О узалудности је, на концу, знао много. Ипак је он писац.
ПОСЉЕДЊИ ПОЗИВ ЉУДСКОСТИ
Добро памтим тај дан. Киша је падала тако њежно да су се капи на путу до земље дуго задржавале на грмовима хортензија, латицама олеандера и лишћу дјетелине. Био је четвртак, пет и осамнаест поподне. Читала сам књигу у фотељи поред орошеног дремљивог прозора. Сјећам се да сам управо прочитала реченицу „Није ли чудна и помало окрутна чињеница да нас нема у историји, премда је сасвим јасно да без нас историје нема нити је може бити?”, кад је зазвонио телефон. Назвала сам само да питам како си, рече глас. Добро сам, одговорила сам уз једва примјетну задршку. Само то сам жељела да чујем, ништа више. Добро сам, заиста, потврдих одлучно. Драго ми је, искрено затитра глас који потом додаде: остани добро. Веза се прекинула, а кишни четвртак је наставио да тече. Помислила сам како историја биљежи свашта, али овај позив неће, иако он то можда заслужује. Јер, колико ја знам, био је то посљедњи позив на свијету којим се ништа није захтијевало, којим се није пријетило, договарало, преговарало и оговарало. Колико ја знам, можда је то био посљедњи позив људскости.
ДРЖАЊЕ ЗА ДУШУ
Ко зна колико је било сличних мисли откад се оне писмом биљеже, помисли писац. И колико истих или сличних осјећања у ових неколико хиљада година. Никакво чудо што кад пишем имам утисак да сам крадљивац, неко ко преписује одавно написано, закључи писац. Доиста, писање и није ништа него лоповлук, крађа од своје или туђе прошлости, грабеж сјећања, бестидна пљачка маште и, коначно, отимачина од времена које нам је дато. О томе размишља писац док посматра блиједу фотографију изгладњеле дјеце однекуд из Босне, штампане у неком алманаху. За будућа покољења, ваљда. За опомену. За никад научен наук. Како не испасти лопурда и не понављати туђе мисли и реченице кад је толико тога речено, кад је толико тога написано о гладној дјеци, пита се писац? Можда баш о овој гологлавој скрханој чељади скупљеној пред објективом. Ако је неко и писао о њима, вјероватно је помињао вашке и буве и упале образе и прње којима је покривена невина дјетиња голотиња. Али да ли је тај неко, помисли писац, запазио да они не могу да се држе на ногама, нити да се држе за руке. Једино што су имали, учини се писцу, јесу душе. И само још њих су држали у себи.
ЗНАЧКА
У старости га је опхрвао језив осјећај промашености. И ма колико се упињао никако није могао да из сјећања ишчепрка макар један златни грумен који би његовом постојању дао вриједност. Можда зато што је у природи човјека да не обраћа пажњу на узгредност, ситнице или једва примјетан гест – није помислио на догађај стар неколико деценија. Као дјечак, једног је викенда са локалним клубом извиђача пошумљавао брдо у околини. Засадио је двадесет три стабла за шта је био награђен значком. О, како је само био срећан и поносан! Штета што није сачувао ту значку, јер да му је сад ушла у видокруг можда би попут мамузе подбола памћење и подсјетила га на тај давни јесењи викенд. Доиста штета, јер од свих нагомиланих ствари само је тај комадић метала, очита имитација злата, имао снагу да одагна осјећај који га је тиштио. Само та значка могла је да отвори врата једне избављујуће могућности: захваљујући дрвећу које је засадио, неко је негдје удахнуо посљедњи пут и рекао опрости, неко је негдје удахнуо посљедњи пут и рекао волим те.
ПРОРОШТВА НАША СВАГДАЊА
Рекло би се да нам по земљи, у комшилуку и кроз авлије ходе све сами видовњаци, помисли писац. Једино тако би се могле објаснити све оне реченице које почињу са: Видјећеш ти… Или: Знам ја, слушај шта ти причам… Или: Пази шта сам рекао, кроз мјесец или два… Свакодневно се могу чути овакве ријечи разноразних пророкâ. У кафани, на пијаци, у школи, кладионици, на телевизији, чак и током такозваних политичких дискусија. Писац помисли како би ваљало све то истражити, па нешто о томе и написати. Потом се замисли и погледа кроз прозор. Нема шансе, закључи писац, да неко од тих видовњака доиста зна читати будућност, јер када би то били кадри, не би ова љепота била овако унакажена, не би ови људи били овако изгубљени, не би се све овако натенане и темељно распадало. Жалосна су пророштва наша свагдања, кад их изговарају слијепи и заслијепљени, кад их тумаче они што не виде даље од властитог носа. Нема ту шта да се прича, нити има о чему да се прича. Не треба трошити ријечи на шарлатане, коначно закључи. И баш кад је легао да спава, претходно одуставши од списатељске замисли, у свијест му се на прстима прикраде слутња – а шта, ако? Стварно, помисли писац, шта ако неко од њих ипак има дар прорицања? Какав би гријех био не видјети оног који може да види! Али гдје да тражим? Куда да идем? Како да га препознам? То може бити било гдје и може бити било ко – продавачица у киоску, библиотекар, оштрач ножева, ексцентрични фаготиста. Размишљајући о мноштву потенцијалних пророка, писац утону у сан. Изјутра је заборавио на све, мада су га пророштва наша свагдања заскакивала иза сваког угла. Ипак, остаје та готово нестварна, танана могућност да нам се по земљи, комшилуку или у авлији шетка какав видовњак или барем визионар. И то је сасвим довољно за причу. Или, макар, замисао приче.