Александра Димитријевић
СИНОПТИЧКЕ КАРТЕ АНЕ МУТАВЏИЋ

 

Опус Ане Мутавџић конституише јединствену целину која омогућава уочавање везе између апстрахованих форми и фигуративних обриса. Разматрајући специфичну алегорију ове пиктуралне поетике може се уочити аутономија експресивне снаге. Како би Розенберг описао, ово „сликарство акције” заправо поседује незаменљива изражајна средства и поступке које апстрактно сликарство мора да поштује, а то су равнина и дводимензионалност, који у комбинацији стварају трећу димензију која пак представља уметниково сопство уткано у слику.

 Радови Ане Мутавџић задржавају праволинијски и криволинијски канон у цртежу и обликовању, а истовремено колористички теже „довршавању” и „заокруживању” слике као целине. Простор који уметница обрађује говори својом жестином, попут синоптичке карте. Осцилацијом између наглашене површине и илузије неодређеног, уметница растаче скулптуралну форму, али не у потпуности, већ својом дескриптивном пиктуралношћу наставља да сугерише фигурацију. На сликама као што су Понос, Тајна и Огољени уметница евоцира тоналитет и изворну виталност слике, чиме сведочи о потреби уметника као појединца за саопштавањем нове идеологије.

Сликарка тежи да реципијент доживи слику као ликовну творевину која није лишена релације са предметношћу, и у први план истиче формалне карактeристике и квалитете слике, не наглашавајући садржај као такав. Наглашавајући композициони фокус, Ана настоји да концентрованим пунктовима боје и линије заокружи причу са самог почетка сликања слике. На слици Бдење, стилским и иконографским алузијама на религиозну конотацију, створен је један концептуални исихастички моменат.

Својим гестуалним апстрактним језиком слике, уметница пурификује радове и посматрачу послужује сирову емоцију и доживљај. Чинећи једну врсту акционог сликарства, она поступком неког облика дрипинга на слици Изгладнела звер, доприноси осећају те сете и глади, коју је желела да прикаже, где црвена боја наглашава драматичности приказаног момента.

На радовим се опажа самодовољност сликаног инструментарија[1] као што је случај са сликама Откуцај 1 и Откуцај 2, чиме уметница указује на ширину спектра свог ликовног израза. Начин сликања Ане Мутавџић не изражава транспоновање визуелне сензације, већ оне унутрашње, херметичне.

Елиминисањем конвенционалне композиционалне структуре, сликарка разјашњава своје естетске и идеолошке интересе. Комбинујући асиметричне, међусобно различите формалне елементе, уметница постиже извесну архитектонску хармонију дела, којом указује на ток унутрашње логике дела. При посмaтрању ових радова, реципијент би могао да примети извесну дозу посткубистичке формалне строгости, али у истом тренутку и назнаку поетике „филм ноара”. Оваквим облицима изражавања уметница указује на помало епску интерпретацију доживљаја света, експериментишући са геометријским мотивима, и указујући на њихов пресудни подстицај у исказивању замишљеног.

У комбинацији са оштрином геометријских мотива уметница тежи да боју врати у границе значења приказаног, а да се истовремено сачува њена незаменљива снага.[2] Својим изразом унутрашње нужности, сликарка ствара апстраховане ликовне форме у којима се обележава суочавање индивидуалног проживљавања људске драме и амбиције стварања специфичног гестуалног знака.

Богато у колориту и осетљиво у извођењу, сликарство Ане Мутавџић оставља утисак живог, чулно осетљивог ликовног израза. Слике доминирају колористичком морфологијом као извором визуелне сензације, што посматрач може да тумачи као врсан спој цртежа и експресивних колористичких момената. Свакодневну егзистенцијалну проблематику на својим радовима, она у мислима уједно уздиже на виши ниво и језгровитом искреношћу даје снагу ликовном исказу.  

 

 

[1] С. Чупић, Петар Добровић, Београд, 110.

[2] С. Чупић, наведено дело, 95.