Александра В. Чебашек
МОДЕЛИ КОМЕНТАРА У ПРИПОВЕЦИ МАРА МИЛОСНИЦА ИВЕ АНДРИЋА

 

Неоспорни комуникативни потенцијал коментара у смислу уочавања парадигматске комуникативне структуре дела отворио је врата новим тумачењима и приступима књижевним делима. Успостављање и диференцирање коментара као дискурзивног облика иновативна је пракса и зависи од односа који коментар успоставља према тексту – према нарацији, описима, сегментима текста. Наративи траже детаљно читање, постепено тумачење структуре речи и композиције дела. Књижевна дела су попришта читалачког, реторичког и ауторског многогласја. Ипак, и унутар многогласја могуће је успостављање одређених правилности, у нашем случају, реч је о успостављању модела коментара у приповеци Иве Андрића Мара милосница који може пружити другачију могућност интерпретирања.

 

            ОСНОВНЕ ПРЕТПОСТАВКЕ КОМЕНТАРА: ОСОБИНЕ, ПОДЕЛЕ, ФУНКЦИЈЕ

Препознатљиви по настојању да прекину причу и допринесу ретардацији радње, коментари су реторичан и интенционалан облик казивања чија су четири иманентна својства и показатеља – уплитање приповедача, активирање приповедног времена, заустављање наративног тока и постојање инстанце читаоца[1]. Коментари су одређени на основу тематских и композиционих критеријума. Они поседују одређене функције које доприносе семантици и тумачењу коментара унутар наративног света приче. Премда увек метатекстуалан, коментар је (ин)директно усмерен на причу и њене актере и као такав, поседује комуниктивни потенцијал[2] који подстиче развитак приче и повезује семантичке наративне целине, али се може схватити и као парадигма глобалне комуникативне структуре дела независно од могућности његових семантичких потенцијала.

Коментарима, којих има седам – информативни, идеолошки, филозофски, коментар о причи, метатекстуални, апелативни и паратекстуални[3] – својствене су одређене функционалне парадигме које варирају у зависности од типова коментара. Према дефиницији Снежане Милосављевић Милић, функција коментара подразумева поље деловања како на унутрашњи, фикционални свет приче, тако и на вантекстовни сегмент који се тиче читаоца и рецепције дела[4]. Приликом одређивања функција коментара, најважније су приповедачеве интенције – у смислу одређеног поља усмеравања на нешто, или на неког, у смислу намере која, било уписана дискурзивно у текст или не, постоји на подручју синтагматско-парадигматске структуре приче и може бити одредива – семантички рашчитана.

Информативним коментаром мотивисана је реална подлога збивања и омогућена веродостојност фабуле и профилисање јунака. Историографски пасажи и географски описи доприносе аутентизацији хронотопске и тематско-мотивске окоснице романа[5], понекад обухватајући и социо-психолошке детерминанте у коментарима које потпомажу профилисање, оправдавања и тумачења јунака и догађаја.

Велики је учинак мотивације кроз филозофске коментаре – опште истине, пословице, кратке напомене, опширне есејистичке рефлексије – који чине причу стабилном и семантички прозирном[6]. Претпоставке филозофског коментара подразумевају фунционалност у успостављању значењске аналогије између опште истине/ниво коментара и оне конкретизоване у делу – дакле, „разним видовима генерализације и општеважећим тврдњама тумачи се, објашњава, правда и смисаоно допуњује свет фикције.”[7]

Коментар о причи подразумева манипулисање мотивацијским системом и то најчешће кроз психолошки истумачене узроке/последице/поступке/ликове/ставове. Мотивације садржане у коментару о причи важне су јер се њима „сада свет приче мотивише изнутра, из ње саме, а не споља, из утврђених норми”[8]. Андрићев приповедач овом врстом коментара покушава да се приближи позицији јунака и отвори нам слику новог сазнања. Моћ коментара о причи налази потпору и у читаочевом тумачењу приповедачевих просуђивања: одређена вредновања јунака не могу се посматрати одвојено од става приповедача према одређеној ситуацији, систему вредности, етичком начелу. Веродостојност и „семантичка стабилност оваквих коментара проистиче из неприкосновених етичких начела”[9], док приповедачев однос према коментару може бити и став самог аутора.

 

СЕМАНТИЧКИ ПОТЕНЦИЈАЛ И УСПОСТАВЉАЊЕ МОДЕЛА КОМЕНТАРА У ПРИПОВЕЦИ МАРА МИЛОСНИЦА

У приповеци Мара милосница, приповедач не говори из првог лица једнине или множине, он је утопљен у приповедачки глас, свезнајући је, те је тешко ухватљива граница приповедања и коментара услед њихове испреплетености. Разлог томе је непосредна „тачка посматрања” у којој „приповедач изражава стварну свијест”[10]. Вешто утканим коментарима на нивоу приповетке, најевидентнији је потенцијал мотивацијске функције и функције карактеризације који попримају широки дијапазон употребе – све са циљем да приповедач причу оправда, али и да понуди додатна оправдања за поступке јунака. Имплицитном мотивацијом на нивоу четири најфреквентнијa коментара примећенa у приповеци Мара милосница – коментар о причи, филозофски, идеолошки и информативни – приповедач успоставља наративне механизме доприносећи радњи, семантичком рашчитавању, успоравању, поентирању, али и утичући на принципе изразите карактеризације јунака који бивају сложено продубљени на психолошком нивоу.

Чест поступак карактеризације јесте употреба атрибутива у наслову (паратекстуални сегмент) који са мало речи даје широки семантички дијапазон емоционалног ангажовања приповедача од емпатије до осуде[11]. Управо то је остварено атрибутивом у наслову Мара милосница. Експлицитна карактеризација коментаром у наслову указује на тенденцију приповедача да се конвенција насловљавања, тј. именом јунака реторички модификује[12], али и да се у одређеном контексту усмери на смисао будућих дешавања: наслов са именом јунакиње у спрези са именицом милосница (она која је зависна од нечије милости) подразумева бројне алузије на остале семантичке потенцијале ове речи.

Приповетка започиње информативним коментаром: сазнајемо о доласку Вели-паше у Босну. Приповедач просторно детерминише претходни период одсуства Вели-паше у трајању од осам година. Већ у уводним реченицама, приповедач се показује као свезнајући – упркос изразитој дистанцираности од ликова коју одликује његов приповедачки поступак[13]. То нам потврђује и наредни коментар: „У чаршији су га називали пропалицом, голаћем и ћирпом, ’Могао је све на двије сохе донијети’ – говорили су људи у чаршији – ’а кад пође из Босне, видјећете товара и дењкова.’ Уистину је Вели-пашино кућанство било више неуредно него оскудно.”[14] (подв. А. Ч)

Увођењем приповедне опозиције некад/сад, приповедач информативно настоји да „да преглед” досадашњих животних путева којима се Вели-паша кретао са тенденцијом да окарактерише и да слику јунака, како физичку, тако и психичку. Служећи се информативним коментарима у којима упућује на друштвене прилике: гарнизон на руској граници, ситуацију у Босни, долазак у Сарајево, Бијељину потом у Травник, наратор настоји да коментарима направи одређену временско-просторну дистинкцију између некад и сад. Дискурзивно уношење друштвених прилика у вези је са њиховом тематиком и углавном осигурава веродостојност догађаја из приче јачајући њен мотивацијски склоп[15].

Прво поглавље приповетке садржи изразити број коментара о јунацима у којима се, кроз задирање у дубљу психологију, вреднују поступци, коментаришу односи са окружењем. Потенцирање на продирање у људску психу није случајност пошто је она место сусрета историјске и људске стварности[16], а обе стварности желе да пронађу пут до вербализације. Саопштавањем историје Вели-паше остварена је одређена допуна причи. Испричана историја је нужна да би карактеризација јунака била потпуна и да би се успоставио одређени (и привремени) контраст након сусрета са Маром, али и поновни повратак на старо, на устаљени режим живота. Након препричавања животне историје Вели-паше и његовог доспевања у Травник, места из ког се радња и разгранава, наратор једном речју указује на чињеницу да све досадашње искуство јунака и његове животне околности имају потенцијал да измене, у нашем случају да преокрену причу у другом правцу. Сасвим необавезни одлазак пропраћен је приповедачевим коментаром: „Неколико недјеља по свом доласку, Вели-паша оде у Травник да прегледа тамошњи гарнизон. У Травнику је остао свега два дана. Мало је излазио и преглед је извршио брзо.“[17] (подв. А. Ч) – наглашавањем задржавања од свега два дана настоји да укаже да је јунаку и то било сасвим довољно за преокрет радње.

У пасусу који следи након овог, наратор чини намерни прекид приче. Након што сазнајемо о доласку Вели-пашином у Травник, наратор нас не води разгледним путевима његове посете гарнизону него причу прекида изненадним лирским сегментом о пролећу којим жели да иницира све будуће промене које ће се догодити: „Иако је био тек почетак фебруара, било је одједном отпочело неко неочекивано прољеће.”[18]. Будући сусрет са Маром и развитак приче инсинуиран је неочекиваним доласком пролећа, али и метафоричног пролећа у његовом животу: интересује се за њу и већ је крајем марта доводе у Сарајево.

Увођење Маре у наративни ток пропраћено је двоструком функцијом информативног коментара. Коментаром наратора о Марином пореклу: „Мајка јој је била чувена Јелка, звана Хафизадићка, јер ју је стари Мустај-бег Хафизадић држао неколико година код себе, па је онда удао за овога Гарића.”[19] (подв. А. Ч) уноси се семантички потенцијал и обриси карактеризације јунакиње Маре и мотивације приче. Марина предисторија у „чувености” Јелке, њене мајке, кореспондира са њеним тренутним историјским тренутком, одвођењем код Вели-паше. Приповедач овим коментаром наводи читаоца на закључак да је разлог њеног удеса њена предисторија, односно, Мара је одређена мајчином судбином поставши исто то – турска наложница. Између осталог, наратор је овим коментаром обезбедио валидност приче у позивању на историју, али је дао и слику друштвених прилика у том времену: паша има права да затражи жену, а отпор и негодовање његовој жељи не постоји ни од стране заједнице ни од стране родитеља. Потенцијал информативног коментара који се преплиће са коментаром о јунаку даје нам увид како у будућу карактеризацијску и мотивацијску раслојеност, тако и у моралне и животне околности тога времена.

Говорећи о Мариној новонасталој ситуацији, помешаним осећањима, мислима о греху и срамоти, наратор употребљава глагол којим њену ситуацију посматра као какaв  вид „потурчења”: „Пред вече би долазио по њу пашин момак, и она би се умотала и побулила све до очију, и оборене главе полазила са њим у пашин конак.”[20]. Коментаром у виду једне једине речи стављен нам је до знања историјски контекст и околности које подразумева такав историјски тренутак. Непосредним коментарима о јунакињи Мари у којима као свезнајући приповедач саопштава њену психологију, приповедач умеће коментар којим упућује на њено стање: „Тада би се по неколико пута будила с јасном свијести – каква само у мраку може да се јави – о томе шта је она и ко је она сада”[21] (подв. А. Ч). Јасно је да о унутрашњим мислима и осећањима Маре приповедач говори као да их у потпуности познаје, чује, види. Дубоко понирање у психологију јунака[22] је сложенији вид карактеризације у којем Андрић истиче одређену посебност или необичност јунака којима се „мотивише релативизација приповедачевог става у смислу одбацивања једнозначне похвале или критике”[23] – и управо ту читалац има простора да препозна сегменте коментара.

Приповедач користи и индиректан вид коментара о јунаку обележен у загради и оваквом врстом коментара најчешће настоји да разложи одређену ситуацију и додели јој другачије виђење: „Често би се дизала и, сва дрхтећи, вирила кроз кључаоницу. (Чим је тако неколико корака подаље од њега, чини јој се туђ и страшан.)”[24]. Да је заиста тако, наратор потврђује непосредном (и могућом) причом о Турчиновом „обреду” који Мару узнемирава.

Друго поглавље, започето информативним коментарима о стању у чаршији бива прекинуто идеолошким коментаром и политичком алузијом на будућа дешавања те се тако постепено уводи имплицитна идеолошка матрица приче: „Међу хришћанима нека сумњива тишина. Стално се шире вијести да је аустријска војска на Сави, и даље само чека наређење да пређе. […] Шири се онај шапат који обично иде пред догађајима, и који у масама ствара неодређено узбуђење и убија сваку вољу за рад.”[25] (подв. А. Ч). Ово употпуњавају филозофски коментари који увек указују „на егзегетичку оријентацију у књижевноуметничком делу јер сугеришу да дело као такво може бити одговор на суштинска питања људске егзистенције.”[26]: „А при том свак има своју мисао која се не казује, и крије, али с којом сваки живи, и за коју се, кад треба, бори, троши и гине.”[27], „Тада Узунић учини нешто неочекивано. То је био наступ оне изненадне и непромишљене храбрости која се јавља код славољубивих људи кад таштина савлада и страх и здрав разум у њима.”[28].

Даље приповедање усредсређено је на Мару и њен потоњи живот. Коментари који преовлађују су коментари о јунаку којима приповедач настоји да објасни поступке, вреднује их, прикаже одређени став (у случају породице Памуковић) и све то изричитом стратегијом тумачења приче. Приповедач остаје унутар приче, у смислу да причу тумачи, а није учесник у њој и поседује апсолутно свезнање на нивоу нарације.

„Марина одлука да оде фра Грги пропраћена је рефлексивним исказом приповедача: Да учини оно што је најтеже и најстрашније, и да тако предуприједи свако друго зло.”[29] што наочиглед инсинуира одређени могући смирај у Марином животу. Рефлексивност приповедача може бити посматрана као иманентни одраз приповедачевог става јер рефлексија је изразито уткана у потрес и драму људске природе као такве[30], она није само својство књижевних јунака. Ипак, коментар је наменски дат да би мотивација одласка била оправдана надом спасења, а да би илузија о „спречавању будућих зала” једноставно била поништена околностима, како животним тако и политичким. Иако је очекивано на нивоу дискурса и од стране читаоца да ће се тиме сва будућа зла спречити, до тога ипак не долази већ се прича усложњава и уводе се нови оквири приповедања.

Информативним коментарима о месту, положају и изгледу куће Памуковића започиње четврто поглавље. Вербално је осликан амбијент као и њихов свакидашњи живот са знатним истицањем поремећених породичних односа. Таквим коментарима допуњује се карактеризација јунака – у првом реду карактеризација Невенке, најмлађе снахе Памуковића. Приповедач сваки нови наративни ток који подразумева промену окружења најпре опреми информативним коментарима, са циљем актуализације приповедног времена и покретања радње.

Читаву слику идеалног домаћинства и оформљене породице, приповедач ће уздрмати појавом Невенке и њеном причом у причи[31]. Наративно подручје приписано Невенкиној причи испреплетено је коментарима о јунаку и рефлексивним преиспитивањима о кључним животним питањима.  Мара је посматрајући мушке и женске укућане уочила заједничку црту коју ће приповедач рефлексивним исказом подвући коментарисањем женске стране („Чудно је било како су примиле све: охол и сигуран поглед, оно хладно у гласу, ход и говор без покрета.”[32]), потом и мушке („И на њима је, као и на женскињу, било то исто тмурно и тешко достојанство у покрету и погледу.”[33]), да би приповедач изрекао: „Али Мара је мислила да то, као нека сјенка, нужно иде уз богатство и господство.”[34].

Пето и последње поглавље започето је промишљањима о физичко-психичкој пропасти Маре, кроз закључак филозофски интонираним коментаром: „Изгледало је невјероватно да толика љепота може пропасти у тако кратко вријеме.”, „Толико зло и толика патња, и још се све, на сваком кораку, множи и расплођује.”[35] Након порођаја Невенке, „пукоше први топови над Сарајевом”, дискурс изнова бива прожет идеолошким коментарима. Сазнајемо и о Марином порођају, преминулом детету и њеној смрти. Један од последњих коментара приповетке информативно-етнографског је карактера. Приповедач коментарише гробље, начин сахрањивања преминуле као и жалост Јеле: „Мало подаље сједила је Јела; поглед јој је био уперен у хумку пред њом тако оштро као да гледа нешто у даљини.”[36].

Коментар као вид унутрашње фокализације чини да приповедач управља коментаром и његовом семантиком иако никада смисао истог није коначан и исцрпан. Разлог тога јесте реченична мисаона тензија: „(…) један садржајни напон и распон који затеже њен мисаони потенцијал до максимума.”[37]. Наведени коментари типски и функционално се разликују.

Док у информативном, идеолошком и филозофском коментару приповедач разматра „искуством проверљиве чињенице или вечне истине о реалној стварности/животу”[38], у коментару о причи, односно, како га Милосављевић Милић назива „дискурсом о причи” тумачи се сам приповедни свет фикције; дакле, тумачи се прича, јунаци, а потом и догађаји. Као што смо увидели, тежиште више није усмерено на оно изван приче, већ су ове врсте коментара окренуте ка причи, неретко тежећи да буду попришта мотивације како читаочевих разумевања тако и мотивације даљег развитка радње.

У одређеним информативним коментарима приповедач уистину наступа изван фикције саопштавајући нам одређене особености које се тичу јунака, али је у приповеци Мара милосница остварен много већи потенцијал коментара о причи унутар којих је јасна видљивост приповедачеве апсолутне усмерености на причу и настојања да помислимо како је управо овај приповедач скоро па део приче. Ипак, постоји одређена дистанца где се поимање фикције и приповедачевог односа према истом посматра као „нови, паралелни приповедачки глас који можемо повезати са утиском манипулисања и завођења јер нам се чини да приповедач себи допушта привилегију да тумачи ликове и догађаје које је сам створио”[39]. Једна од основних интенција Андрићевог приповедача јесте инсистирање на одређеном свезнању: приповедач саопштава стање свести и подсвести јунака, скривених мисли и емоција. Коментар је скоро неприметно уметнут у такав дискурс приповетке зато што не изазива стање читалачке будности и помног преусмеравања са речи приповедача на речи јунака приповетке. Приповедачке секвенце у виду коментара које се јављају у Андрића вешто су склопљене са приповедачком конструкцијом – зато је и прва помисао о приповедачу ове приповетке његово свезнање које искориштава при обликовању радње. За разлику од експлицитности ових коментара који су се у епохи реализма транспоновали кроз различите облике, коментари о причи не подлежу промени времена и измени интонације, коментари о причи су (скоро) сасвим са причом стопљени. У томе је потенцијал свезнања – оно је, заправо, „један квалитет имагинације (…) јер ауторски имагинативни чин не само да иницира фикцију, већ је он у потпуности и остварује”[40]. У склопу коментара о причи, учестали су и коментари објашњавања и анализирања радње, мисли јунака, осећања у којима приповедач свесно отклања одређене недоумице и двосмислености које се могу јавити. Неретко, приповедач Маре милоснице сугерише и коментарише циљ и смисао одређених догађаја. У одређеним коментарима о причи, приповедач скоро дословце употребљава идентичне поредбене конструкције „као да” којима у највећем броју случајева објашњава, пореди, приближава, оправдава појам, ситуацију, појаву или јунака који се нашао у првом делу поредбене конструкције. Реторичким способностима оличеним у прикривеном деловању на читаоца посредством коментара о причи, приповедач неоспорно и директно утиче на читаочево уверење, нудећи му јасно детерминисану страну приче која дискретно апелује на читаочева уверења. Управо због оваквих околности, приповетка је подесно поље „сужене перцепције”[41] односно, долази до могућег укидања дистанце између приповедача и света приче тиме што приповедач дели сазнајно и доживљено поље са јунаком.

Потрага за смислом и јединством значења у приповеци потпомогнута је реторичким вишегласјем у смислу постојања коментара који, на граници са доживљеним говором, припадају свезнајућем приповедачу. На нивоу четири најфреквентнија коментара примећена у приповеци Мара милосница – коментар о причи, филозофски, идеолошки и информативни – приповедач успоставља наративне механизме који најчешће имају фунцкију мотивације радње или карактеризације ликова. Преовладавање коментара о причи јесте доминантно и предодређено је приповедачком саживљеношћу са јунацима. Коментари семантички усмеравају (али и разграњавају) значење, јављају се и на нивоу појединачне речи, али и на нивоу читавих пасуса. Они су, бартовски речено, препуштени читатељу који је место стецишта семантике и разгранатости једног текста. Тако, коментари су на појединим местима на прелазним границама међусобних преплитања којима је узрок изванредан Андрићев дискурзивни потенцијал.

 

 

 

 

[1] уп. Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 291.

[2] Исто, стр. 22.

[3] За детаљнији увид у сваки од коментара понаособ, видети Модели коментара у српском роману XIX века, Снежана Милосављевић Милић, стр. 121-268.

[4] Исто, стр. 292.

[5] Исто, стр. 297.

[6] Исто, стр. 299.

[7] Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 175.

[8] Исто, стр. 300.

[9] Исто, стр. 199.

[10] Станко Кораћ, Жена у Андрићевим приповијеткама, Зборник радова о Иви Андрићу, књ.30, Београд: САНУ, 1979, стр. 556.

[11] Уп. Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 322.

[12] Исто, стр. 336.

[13] Драгиша Живковић, Андрићев стил, Критичари о Андрићу, Сарајево: Свјетлост, ООУР Издавачка дјелатност, 1977, стр. 328.

[14] Иво Андрић, Новеле о жени, Београд: Лагуна, 2012, стр. 41.

[15] Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 141.

[16] Уп. В. Живојиновић, Приповедачко дело И. Андрића, Критичари о Андрићу, Сарајево: Свјетлост, ООУР Издавачка дјелатност, стр. 71.

[17] Иво Андрић, Новеле о жени, Београд: Лагуна, 2012, стр. 45.

[18] Исто, стр. 45.

[19] Исто, стр. 46.

[20] Исто, стр. 47.

[21] Исто, стр. 47.

[22] Управо у тим психолошким рекреацијама, Живојиновић (1977:74) препознаје истакнут и важан Андрићев уметнички поступак.

[23] Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 202.

[24] Иво Андрић, Новеле о жени, Београд: Лагуна, 2012, стр. 50.

[25] Исто, стр. 55.

[26] Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр. 176.

[27] Иво Андрић, Новеле о жени, Београд: Лагуна, 2012, стр. 56.

[28] Исто, стр. 58.

[29] Исто, стр. 77.

[30] Уп. С. Кољевић, Андрићев Вавилон. Дијалог цивилизација у Андрићевом уметничком свету, Зборник радова о Иви Андрићу, књ.30, Београд: САНУ, 1979. стр. 30.

[31]Приповедач је у приповеци јасно издвојио посебан дискурзивни део насловивши га: „Ово је причала Невенка; Памуковићева невјеста“.

[32] Иво Андрић, Новеле о жени, Београд: Лагуна, 2012, стр. 84.

[33] Исто, стр. 85.

[34] Исто, стр. 84.

[35] Исто, стр. 105.

[36] Исто, стр. 109.

[37] Д. Живковић, Андрићев стил, Критичари о Андрићу, Сарајево: Свјетлост, ООУР Издавачка дјелатност, 1979, стр. 329.

[38] Снежана Милосављевић Милић, Модели коментара у српском роману XIX века, Ниш: Просвета, 2006, стр.192-3.

[39] Исто, стр. 193.

[40] Исто, стр. 196.

[41] Исто, стр. 197.