Јадранка Миленковић
ЧОВЕК ИЗ ГАРАЖЕ

 

Сањала је поново родитељску кућу, ону прву, у којој су живели кад је била сасвим мала. Још није ишла у школу, или је можда ишла у први, други разред. Није имала браћу ни сестре. Деца из улице су била или много већа од ње или много мања. Мајка је била стално нервозна у то време. Очева плата још није доносила довољно новца за плаћање редовне помоћи у кући, па су Марту ангажовали само повремено. Отац никад није био ту. Наталија је тих година слободно луњала по дворишту и окружењу. Сва су се деца тако луњала. У неку руку, била су то мирна времена; деца су се играла на улицама, нико их није дирао. У предграђима није било много саобраћаја, на улицама су стајали импровизовани голови за фудбал. Куће су биле отворене – свачији прозори, свачија врата. Свако је пазио на сваког, свако је све знао о свима. Било је страшно досадно, и деци и одраслима.
Неки је човек у близини имао гаражу; њена су врата била увек отворена. Наталија је ту пролазила, па је помало и вирила унутра. Било је столова, полица, алата, шрафова, клешта, чекића, бушилица, брусилица. Тад није знала како се зову те ствари, али је била радознала да их види, можда и да их узме у руке. Пошто је та гаража била занимљивија од многих других места, налазила је разлоге да туда пролази сваки час. Онда ју је човек који је седео унутра позвао да уђе, и она је ушла.
Он је био брадат. То је било чудно; мало ко је тих година носио браду. Био је обучен помало неуредно. Није био нека нарочита појава, али гаража је била занимљива. Зато Наталија није ни гледала њега, освртала се по гаражи. Он ју је питао уобичајена питања: шта ради, где живи, како јој се зову мама и тата, има ли браћу и сестре, да ли јој се свиђа гаража. Рекао јој је да може да пипне ствари које су јој занимљиве, али да пази да не буду укључене у струју. Ако је хтела нешто да узме, он јој је то додавао. Чак је отворио и фиоке, да види шта има у њима. Биле су тамо округле и четвртасте кутијице, препуњене ситним металним предметима. Све то је било изузетно занимљиво и помало тајанствено.
Није изгледало као да човек нешто важно ради у гаражи. Бар га она ниједном није затекла у неком послу. Ништа није зујало, никакви опиљци нису падали на под, баш ништа се није мењало из дана у дан. Она је наставила да долази, а он је увек тамо седео. Седео је ваљда из досаде, или се склањао од неког. Заједно су убијали досаду неко време. А онда су и те посете Наталији престале да буду занимљиве.
Ништа се ту значајно није догодило. Она је још који пут свратила, а онда проредила доласке. Мало се играла са старијом децом. Нарочито су јој били занимљиви дечаци. Научила је да игра фудбал да би је примили у тим. Обично су јој дозвољавали само да буде на голу. Љутила се, али је прихватала. Све је постајало досадно после неког времена, па тако и фудбал. Под утицајем школских представа у којима су учествовали за празнике, решили су да и сами организују некакву представу. Представа је била прилично дрска, била је то нека врста дечјег кабареа. Нису намеравали да је изводе пред одраслима, зато су је испунили масним вицевима, псовкама и вулгарним песмама које су се тих година појавиле на радију. Више се није могла сетити како су је убедили у то – али њена плесна тачка се завршавала подизањем сукњице на крају. Пошто су се сви смејали томе и живо аплаудирали, њој је изгледало да је постала важна, да ју је старије друштво коначно примило у своје редове.
Онда је и представа постала досадна, па су престали да је изводе. Једног дана је опет отишла у гаражу. Човек ју је игнорисао и чинило се као да се због нечег љути. Онда је почео да је испитује о представи. Рекао је: „Чуо сам да си учествовала у ружној представи. Рекли су ми да си дизала сукњу.” Она је спустила главу. „Пред свима си се тамо показивала, је л’да?” Она је још дубље спустила главу. „На шта то личи да свима показујеш шта имаш испод сукње?”
Није јој било јасно шта треба да одговори. Тако нешто је могла да је пита евентуално мајка. Не би било први пут да од ње добије батине за несташлуке чију озбиљност није схватала. Али тон којим јој је човек из гараже постављао питања није био тон родитељског беса. Она није знала тај тон, није схватала његову подругљивост. Није јој било јасно какве везе то има са њим, ни зашто се осећа лоше. Начин на који јој се обраћао јасно је говорио да га је разочарала, урадила нешто неопростиво.
Побегла је из гараже. Никад више није ни провирила унутра.
Сад је, из непознатог разлога, сањала ту давно заборављену сцену. Опет то подругљиво и љутито обраћање. Осећала се исто, али сад јој је било јасно какав је то тон. Био је то тон изневереног љубавника.
Сетила се са коликим олакшањем је дочекала пресељење у други део града, у нови живот. Али и тамо се све брзо бајатило, губило драж.
Ни до данас није успела да пронађе окосницу око које ће се завртети, као њена сукњица у дечјем кабареу.