Светлана Рајичић Перић
ЖИВЕТИ ПО КЊИЗИ, МАНИФЕСТ CIRCA ORIGINEM

 

Милош Младеновић: Хероји

Бесна кобила, Београд, 2020.

 

            Кад неки роман учини да критичар врати сећање на чин „гутања“ књиге из времена када се безинтересно предавао магији речи и слика, онда свакако завређује да се проговори о њему. Роман Хероји Милоша Младеновића претендује на програмски карактер правца номинираног као „кометаизам” и већ самим тим довољно је интригантан и за истраживачко читање. Постмодернистички поступци освежени су кометаистичким идејама.

            Сагнамандар[1] Милош Младеновић се поставља у улогу свесног обликотворца усменог приповедања и параисторијског ткива и твори једну хјалтесагу, херојско-породичну сагу, а свој задатак види у томе да забележи (фиктивне) митове, урбане легенде, мале и велике приче фамилије Млади која би требало да потврди да је човек од Бога (речи, логоса), а идеологије од човека, да су плодови дијалектичког разумевања света горки и да је идеја цивилизацијског напретка, којом се исти води, разорна. Тиме су Млади, који се прате у оквиру временског двовековља, од Карађорђевог доба до новог миленијума, својим архангелским именима и херојским профилима разрада кометаистичке хипотезе о нашем космичком пореклу и о апоретичној онтолошкој загонетки. Светост писане речи: „Шта не пише, тога нема нити га је било“ – као пролог и лајтмотив романа, поставља императив Писма као вјерују ове поетике, али и чин писања као највећу људску обавезу. А сврха и повод за писање „Humaniora: искупљење као енциклопедија правде и човекољубља или, можда, тек скромни допринос мистификацији породичне славе“ или на другом месту: „писање смишљено као смерни и богоугодни пољанички типик – Humaniora: искупљење, завештање келиота, прогледалог након година градске хедоније и облапорности […] склизнуће у мутне алегоријске воде, псалтир одметнут у романсирани животопис“, мистификација документарног својствена постмодерном приповедању. Култ фигуре Књиге доминира конотацијским слојем романа. Ако постоји култ у српској литератури, онда је то култ К/корена, али овај пут није исприповедан у парадигми рурално-натуралистичког и политичко-егзекуторског национализма већ кроз промишљање хероике и епске свести у трансцендентном кључу. У том смислу, Хероји (и кометаизам) су елијадеовска примитивна онтологија, платонизам првог реда који верује у идеју као циклични идеални изворни митологизам. Све, па и човек, по том моделу, стиче свој идентитет само у мери у којој учествује у трансцендентној стварности. Тако се може разумети оликовљење јунака Хероја по изворима који нам представљају арханђеле. Ипак, Идеја или мимезис? Да ли историја подражава вечност, стварност метафизику, да ли је уметничко дело субјективна слика објективног физичког света или је оно место у ком се испуњава стварност, осваја идеја и има првенство? Да ли су хероји носиоци, а „ми“ (читаоци, али такође и јунаци романа, сви они ich-form гласови који исповедају и апотеозирају своје хероје) примаоци и расејачи, не митотворци већ мимезисти великих нарација, идеја, зла, слободе, уметности, уметника… или их тек „ми“ сведочимо? Да ли је могуће не бити платоновац, да ли је могуће не разликовати свето од профаног и не подлећи омамљујућем позиву елитизма изворног? Потка овог романа је библијско-откровењска („и нико не могаше доћи у цркву док се не сврши седам зала седморице анђела“ (Отк. 15, 8), али и апокрифна Књига Енохова (уметник је попут Еноха који је видео пределе анђеоског пада па их завештава својим записом), у вештом нараторском завођењу ту су и мистички Трисмегистови херметички свици, а романескно ткање је метафикција постављена у историјску или чак аутобиографску стварност. Ипак, идеја, космичка, књишка, изворна, брзином звука, светлости, ума, стиже до онога ко је реализује својим писањем, својим животом (звао се он Серафим, Уријел, Шамуило, Рафаило, Михаило, Гаврило, Јофиел, Салома, Софија, Дуња – ономастички слој романа је веома сугестиван и игра на карту етимологије као кључа за читање) и постаје Манифест. Књига је тако медијум који не само да преноси, она бележи виђено колико год кривотворила својом алегоричношћу, увек је Писмо у ком се догађа могућа истина, а око ње је увек ујдурма, мука и борба док се не канонизује, а кад то доживи, онда прелази у домен пласирања моћи и тада је смртоносна, што је у роману доведено до реализоване метафоре. По књизи се живи, по књизи се умире, она је свети запис, преноси се женским дахом (маркесовски, ноћним лептиром који улеће у уста наследнице Софије Дуње, чуварке времена и његове мудрости), а реализује и пише делима крилатих мушких потомака. Све до оног тренутка када престане да буде у интересу цензуре, а то је прелазак у естетско поље и тиме привидно депласирање из поља утицаја. Њен потенцијал за ангажовање остаје успаван као Баш Челик до следећег позвања на регрутацију новог „кадра“ у борби против неслободе. Такав је случај са мистериозним Манифестом у роману. Он се преноси крадом кроз породицу Млади, реликвија којој се жртвују генерације непослушних синова који ће репринт издањем улетети баш у оном тренутку када је потребно пустити глас из грлаааа. Стога, њена се смртоносност и моћ да води гомиле што нагле, никада не укида, али се увек злоупотребљава. Отац је у време Удбе скривао Манифест кометаизма, дело субверзивно за самоуправни социјализам, „то генијално анархистичко јеванђеље (…) али један од битних услова његове рехабилитације, а покајнике и црвени бог воли више него правоверне, био је да се ни слово више не чује о овом, како је државна цензура параноидно закључила, субверзивном и опасном делу. Спалили су све познате примерке (…) избрисане су све референце, већином негативни прикази у књижевним памфлетима тог времена“, а Латинка (Перовић) ту декаденцију и егоцентризам тадашњег културног underground-a оценила је као нешто што морамо оставити за собом. Син је естетизовао опасну књигу у Хероје. Од погибељне књиге, по правилу – нађеног рукописа, треба направити уметничко дело – изванредно осмишљена сервантесовска мистификација. Пратећи генезу Књиге, ишли бисмо од верских извора (канонских и апокрифних), преко Манифеста кометаизма до Хероја, а њу прати експликација ликова, од арханђела, преко хероја, до суперхероја.

            Фантазмагорични предели Пољанице, локуса колевке фамилије Млади, репрезента авангардног духа, у који се увек одисејевски путује, претходно пролазећи паклене изазове, да би се подигао звоник на цркви покајници – што је симболички императив свих из породице арханђела – предели ратишта и манастира, голооточки лавиринт и булеварско-кафански хипноси, постављају овај роман на место својеврсног збирног, историјско-енциклопедијског штива српске литературе. Културолошка збирка, права антологија стила и тема вишевековља српске књижевности, национална и светска библиотека (од Црњанског, Андрића, Миљковића, Попе, Киша, Дантеа, Витмена…) и изнад свега ризница српског језика која укида сукоб вуковаца и надграматичара. На стилско-језичком плану, Хероји су роман који показује сву актуелност архаизама, неологизама, историзама, црквенословенизама, калкова, позајмљеница, фразеологије – од народно-пословичних корена до урбане супкултурне лексике и књижевне фразеологије (као у занимљивим играма речима нпр. „уморан од исцрпљујућих, маратонских претеривања о скорој пропасти врлог, новог света, враћати благословеној рутини потраге за изгубљеним временом“; „љубавни јади младог Шамуила или портрет уметника у младости“). Наратолошки, ово је полиглосија са утиском хорског, колективног, а тиме и новоепског приповедања. Не постоји индивидуални, већ колективни ток свести јер се гласови претапају један у други и творе бескрајно дуге али глагољиве венце-реченице. И као такве, вербалне реке, оне су бекство од дисхармоније и галиматијаса околних гласова.

            Ова постмодерна кокетна књига организована по принципу лавиринта јер се ликови и времена враћају у наративни ток по алузијама, има двојаку композицију: arbor inversus и елипсе. Она уврежена, коју жели да напусти – налик обрнутом космичком стаблу (космичко-архангелских корена и земаљско-породичне крошње), па су пали (нови) арханђели у свакој генерацији само (супер)хероји, а у времену „we can be heroes, just for one day“ – и ону којој тежи: васељенску, елипсу, са равноправним жижама: (у једној су арханђели (и књига, реч, дух), у другој хероји (и стварност, материја, тело). А прича, идући по закривљеној кружници неразлучивог добра и зла, час напредује, час се враћа у времена и ликове који их маркирају. Обрачун романескних јунака Михаила, Коче, Серафима и Самуила са звери Џубрилом паралелно је описиван ауторским гласом и цитатима из Откривења (Отк. 12, 7-9) – обрачуном анђела његових са аждахом, „старом змијом која се зове ђаво и сотона“. Животи су обележени пореклом и предањем, животи јунака књиге – по оцу или мајци – живот човека, како кометаизам тврди, по космичкој суштини, по љубави, јер „мржња је порицање кометаизма и потврда опште Дарвинове теорије о еволуцији“. Неоавангардни правац – кометаизам (за који су Хероји манифест) највише наликује космичком експресионизму историјске авангарде иако, рекосмо, напушта његову обрнуту вертикалу, а уводи елипсу као васељенску структуру. У самом роману су наведени документарни записи о разумевању овог -изма са својеврсне „промоције“ која се неславно завршила уз полицијску интервенцију. Као и у свакој авангарди, сукоб обележава судар Младих, у духу авангардне негације/афирмације и друштвеног активизма, и Старих, у духу конзервативизма, а нови -изам се доживљава као бунцање и неозбиљност. Један од гласова ће рећи да је кометаизам „неоавангардни феномен краја двадесетог века који од авангардних покрета с почетка века одвајају посебне естетичке и социјалне детерминанте“, а он естетско види свуда, и продире у све нивое егзистенцијалног и друштвеног. Тако је овај роман, у суштини, роман појм(ов)а: уметности, идеје, мимезиса, револуције, активизма, књиге, онтолошке апорије, уметника, али и аутобиографија о другима, књига без дедикације, иако је она сама посвета генерацији и пријатељима, братству по кометаизму, по младости и мапи улица, кафана, старинарница и поезији велеграда (митологизованог у уликсовско-библијски котао). Специфична носталгична промеморија, запис о херојима увијен у тело властитог марокина, уликсијада по несагледивој елипси (ван Декартовог координатног система који је постао проклета авлија човечанства). Повратак сфери заправо је повратак трансценденцији, а према њој се приповедач опходи као према стварносној хиперреалистичкој датости, баш попут маестралних латиноамеричких приповедача. Ово је уџбеник постмодерних поступака, и садржи ребусе, шах, квазидокумента, фигуре лавиринта, књиге, најразноврсније поступке (квази)цитатности, интертекстуалност, аутопоетичност (кометаизма). Младеновић показује изузетну књижевну ерудицију, али не стаје на њој. Поред стилске бравурозности, може се говорити и о сјајно промишљеној наратолошкој изведби. За овакав могући свет јонесковски бисмо рекли да ће се паралелне праве у бесконачности додирнути баш као што се времена, простори, јунаци и значења овог романа додирују у хероју оцу/Оцу, у ноуменалној ствари по себи (шапућући с Кантом и критикујући чисти теоријски ум), док ће се њихова пракса одигравати на позорници историје, ратишта, на демонстрацијама велеградских улица, по јазбинама јатачким (устаника или младих бунтовника занесених незнањем о идеологији подједнако као љубављу за добру литературу, добар коитус и популарну музику). Културни, политички, друштвени песимизам прелива се из времена-простора стварности до космичког бекства и Изласка (ванвременог и ванпросторног), не очекивања космичког доласка и спаса већ одласка до у срж саме Идеје. Ако је њено порекло трансцендентно, космичко, онда је пут кометаиста пут који су отворили још експресионисти историјске авангарде, пут узлета и пада разумеваних у светлу деконституције оба појма (по законитости логичког парадокса – да бисмо пали, морамо бити савршени, да бисмо устали, морамо пасти – управо као јунаци Хероја, или арханђели било канонске, било апокрифне ангеломорфозе). Јер ако животни маркери – добро/зло, високо/ниско, минус/плус нису стриктно поларисани, онда ћемо разумети природу романескних арханђела, уроњених у зло зарад добра (херој Уријел ће жену за којом жуди послати брату Јофиелу јер је њему потребнија, мислећи да тиме крунише братску љубав насупрот љубави према жени заводници Саломи која је, по увреженом мишљењу, грешна. Истим актом он тако схваћени грех пребацује на брата, понављајући својеврсно братоубиство). Показује се сав усуд опозиција по којима живимо, а сваки наш чин као пораз, који собом повлачи неминовни осећај кривице и потребу за искупљењем.

            Сам роман кроз приповедне токове који се прекидају, алузивно додирују (подсећајући на булгаковљевску технику), иако сваки носи свој језик, своје хероје, своје идеје, своје реликвије, ипак нуди дезалијенаторску визију света, могућу утопију тог додира у закривљеном простору приповедања. Јонесковски би то значило литературу као позив да се изађе из историје у неку нову визију света, неминовну, јер је свет идеолошки универзум-интерфејс у ком љубав и милосрђе (као велика проблематизована тема романа) чувају мехур живота од распрскавања. Упркос слици града у ком влада бласфемија („паде, паде Вавилон“) и сазнању да је будућност „ништа до бледи холограм над хоризонтом“, а „исконструисана прошлост тек наказни голем од иловаче“ обавеза је писаца – демијурга, који познају манипулације сентиментом и националним поносом – да писањем „одрже хришћанске идеале“ управо у времену садашњем. Тако откровењски.

            Не закључујемо, јер „крајње закључке извлаче само они који живе ван уметности […] док се кроз стваралаштво умањују залихе неизразивог“, како рече Сиоран, а то је херојски подвиг. И стога, нека ништа од овога не буде од значаја, „дечак који се игра“, аутор плејбој, заиста је успео да исприповеда изузетно комплексну сторију, „не судњи дан, већ увертиру новом рађању“. Као што свака велика прича захтева.

 

 

[1] Сагнамандар је назив за приповедача саге.