Младен Шљивовић
МОЈА СЕСТРА ИЗЛАЗИ У ГРАД

 

У мојој породици ја сам млађе дете и то је моја највећа невоља. Чак и данас када имам тринаест година и још годину дана до завршетка основне школе, ја сам и даље само млађе дете.
– Лизбет се још није вратила”, мајка се те вечери појавила на мојим вратима и ја сам без речи устао, узео капут и изашао на улицу. Није вредело расправљати се. Кад она нешто зацрта то ће бити тако. Могао сам да се правим да је не чујем, да кажем да радим нешто за школу, али не би вредело. Зато сам ћутке напустио кућу и пошао да тражим Лизбет.
Био је новембар и било је топло, мада ветровито.
Мрак је већ одавно пао на Бруклин. Испред наше зграде није било деце на игралишту.
Од мојих најранијих дана сестра је била поред мене. Мазила ме, гњавила, говорила како сам најслађи мали брат на свету. У тим данима нисам мислио да нешто није у реду с њом. Иако доста крупнија и старија од мене и остале деце из комшилука, увек је учествовала у нашим играма. А опет сам могао да приметим како би нас чудно посматрали старији с клупица преко пута. Неки су чак и склањали своју децу и бранили им да се играју с нама.
– Твоја сестра је дебели идиот – рекла је Џини док ме је посматрала са љуљашке.
Никог нисам ударио пре тог дана. Сећам се како је Џини плакала и трчала својој мајци, госпођи Ковалски, док је држала руку преко носа који је озбиљно крварио. Сећам се и како је госпођа Ковалски урлала у ходнику наше зграде. Тог дана сам добио озбиљне батине, прве у свом петогодишњем животу.
Требало ми је двадесет минута да пешице дођем до Волгринса.
– Добро вече, Били – насмејао се Вознијак, апотекар с дебелим стаклима на наочарима. Никад ми није било јасно зашто користи тај одвратни парфем или колоњску воду. Могао је да се осети миљама наокруг. Зато сам се потрудио да разговор буде што краћи.
– Добро вече, господине Вознијак. Мама ме је послала да видим где је Лизбет.
– Па, кренула је на време кући. Додуше она и Клара су данас биле посебно веселе. Лепо је гледати кад се неко смеје. Провери на игралишту поред школе.
– Хвала, господине Вознијак.
Нисам ни сачекао да ми узврати, само сам се окренуо и пошао ка игралишту, покушавајући да задржим дах.

Мајка је до сад четири пута променила посао. Мислио сам да нико неће запослити сестру. Људи не воле да гледају такве у својој близини. Није било ни много ствари које би моја сестра умела да ради. Ујак Френк је предложио да је запосле у Волгринсу, ланцу апотека, који је управо отворио још једну радњу у Бруклину. Убедио је маму да ће сестри та промена пријати и да људи из Волгринса запошљавају особе с Дауновим синдромом и умеју да раде с њима.
– Политика компаније је да имају програм за њих – објашњавао је.
Свакога јутра Лизбет би пуна поноса одлазила на посао. Ја сам очекивао да ће је најурити после две недеље, или да ће нас замолити да је више не доводимо попут оне посластичарнице у коју нам је мајка касније забранила да идемо. Али Лизбет је наставила да ради и тамо је већ пет година. Ређа производе на полицама.
Упутио сам се ка школи надајући се да ћу је тамо срести и завршити ову потрагу.
Првог дана школе учитељица нас је разместила у клупе по презименима. Испред мене је седела Марта и махала косом везаном у реп. Учитељица је нешто причала, ја сам гледао у Марту, сви су се трудили да буду озбиљни.
– Били, Били – зачуо се продоран глас некуд из ходника. Трудио сам се да не обратим пажњу и правио се да нешто цртам оловком.
– Били, Били – поновио се глас у ходнику овог пута јачи и ближи.
– Коноре, чини ми се да тебе траже!
– Не, госпођице Минел, неки други Били је у питању.
Врата су се отворила, а моја сестра је утрчала и почела да ме, плачући, грли и љуби.
– Били, Били, зашто си отишао?
Погледао сам у збуњену учитељицу, потом у разред. Мајк Вотерс је први проговорио.
– Хеј, Били има ретардирану сестру.
Цео разред је почео да се смеје и добацује. Учитељица је покушавала да их надјача. Лизбет је плакала и грлила ме толико силовито да сам остао без ваздуха. Марта се смејала. А ја сам пожелео да могу да избришем цео овај дан или да ме пребаце у неку другу школу.
На игралишту поред школе није им било ни трага. Направио сам неколико кругова око терена за кошарку све док нисам налетео на Тома. Њега плаћају да увече шета нашим комшилуком и пријави полицији ако примети било шта сумњиво.
– Томе, да ли си видео Лизбет? Опет се није вратила кући на време.
– Ха! Дал сам видо? Веруј ми да јесам, и њу и ону њену. Тешко се то заборавља.
– Знаш ли куда су отишле?
Том показа руком.
– Шетају, синко, Риџ булеваром, иду горе доле ко муве без главе. Веруј ми, нема шансе да их не приметиш. – И даље се смејао.
Није било друге него да кренем за њима.
Једном сам чуо мајку како разговора с тетком. Жалила се на мене и рекла јој како очекује да ја преузмем бригу о сестри кад она остари. Имао сам седам година, желео да будем астронаут и мисао како се селим на Флориду и водим своју сестру са собом се урезала толико дубоко у мој мозак да сам данима плакао. Шта ако ме не приме због ње? Шта ако не могу да одем на Месец јер нема никог ко би чувао Елизбет? Ако упадне у седиште НАСЕ и крене да ме тражи и плаче и док бројим последње секунде пре полетања ракете? Нисам желео да мајка остари, нисам желео да бринем о сестри. Данима сам плакао.
Заиста ми није требало превише времена да их нађем. Моја сестра и Клара плесале су и певале булеваром док су се пролазници смејали.
– Били, Били – викала је радосно, али Клару није испуштала из руку. Њих две стајале су и цериле се испред мене као да сам их управо ухватио како кришом једу фил са мајчине торте па ме зову да им се придружим.
– Били, хоћеш с нама у град? – смејале су и даље.
Хтео сам да узвикнем стотину ствари. Да су натерале мајку да се брине, да су мене натерале да их јурим по целом Бруклину, да убудуће морају да се врате кући одмах након посла, али уместо тога једино што сам изустио било је:
– Јеботе, где сте нашле те шешире?