Иван Гол
ПЛАВЕТ ЈУГА И СЕВЕРА
АНДАНТЕ
У камену болесних градова
чује се понекад музика,
у тесним строгим собама
руши се зид.
Неко дете говори.
Нека жена плаче.
Издалека, иза
сигнала у магли,
јечи ослобођено море
и у шкољци нашег срца
шуми Бог.
ОРФЕЈ
Улазим у сваки воз за периферију
у ком седи жена
са сомотним шеширом
и очима од сна као ти.
У свим оперским кућама претражујем ложе
имам карте за сваки пароброд ка Хипербореји:
откад сам тебе, Еуридико, изгубио
зато што сам се једном окренуо,
морам да се окрећем
за свим женама света.
ЕУРИДИКА
На улазу у пакао
на пристаништу заборава
напустила си ме не окренувши се
и нисам могао да ти уберем гвоздено цвеће
са ограде која нам је раздвојила животе.
Остао сам сам
у нашој остарелој улици.
Бели је коњ
догалопирао из прошлости
омирисао со мојих суза
и олизао ми руке
Старе су новине залепршале на ветру
слетеле на моја стопала
и заклониле ме од студене самоће
***
Заувек бићемо сами
увијени у наша тела
као у два мртвачка покрова
Чак иако од једних до других усана
као са балкона на балкон
црвене цветове љубави добацујемо
Чак иако верујемо да
наше у песницу испреплетене шаке
срасле су у једно месо
од цемента и крви
Узалуд је! Узалуд!
Узалуд је тај на наше лобање исцртан осмех
и сузе које ништа више стопити неће!
У очајничком загрљају
између неразмрсивог Ми
страшна наша самоћа зјапи
***
Свуда твоје очи: у зрелим плодовима
Дрвета познања
твоје очи, које виде боље
него слепа Сфинга
твоје очи као горки бадеми
са чулним срцем кајсије
твоје очи из бајке,
украдене од тибетских коза
твоје очи, под чијим је капцима
по једна ружа Француске
твоје очи у точку пауна
у крљушти шарана
твоји зелени дискови
на друму несрећа
твоје очи од џина
које испијам док се не обнезнаним
твоје очи од звезда
које творе сазвежђе Персеја
твоје очи Медитерана
на чијем се дну мој леш смеје
МРТВАЧНИЦА
У леду сна
без корена
сневач лута
лута да се никад више
не врати
у свратиште на земљи
ипак, у понору
његовог меса,
један стари огањ
из дрвета рођен
мирно и даље зри
***
Онај сам који ослушкује твој сан
слушајући слепу пијанисткињу
како свира на твојим ребрима
чујем црне таласе ноћи
како ударају о твој крхки грудобран
како звер страха гази кроз твоје грмље
и руше се мостови изнад реке твоје крви
онај сам који ослушкује твој сан
и пулс свог времена одбројава
***
Шта сам икада нашао у рушевинама поноћи
где свака тишина другу тишину прождире?
Ако не стубове нагризене сумњом и бршљаном,
жртве ткалачких годишњих доба
Ветрови питају свет увек исто питање
и узалуд пева цвет на рубу провалије
Златни накит кондора и седефи колибрија
само прикривају њихову самоћу
Ништа, ништа не може да заштити сутон
од трошења дана
Као што твој осмех сакрива векове сахрањене
у луковима и аренама колосеума твоје лобање
***
Не дозивај смрт!
Не очекуј од мрачне земље
да изрезбари наш лик!
Једино је у твом звонком смеху
вечност.
Не верујем у ћутање камења –
верујем у славује
који опонашају твој глас
и у антилопе које подражавају твој ход
Вечност је овде, у твојој песми која хуји,
у плахо сагорелом маку твог руменила,
она цвета и мирише на твојој усни љубичице,
у сунцокретима, златним часовницима љубави,
који само часове среће показују –
и овај непоновљиви сутон
у ком су богови љубоморни
на наш пољубац од меда и радијума
вреди више од свих векова
***
Ово је годишње доба љубоморе:
очи ми опадају
као лишће
Киша ми милује косу
хладним прстима удовице –
о туго, сестро, што седиш на мојим коферима,
оплакуј ме
Гвожђе и олово
нису тако тешки
као љубав
***
Гледам твоју главу:
црвена далија
која се њише на кичменом стубу
Љубим сваку твоју бору,
бројим сваку твоју влас
и познајем сазвежђа твојих пега
Ипак: како мало слутим о теби!
Шта знам о твојим врелим олујама
дубоко у кањонима твоје крви?
Шта о надземаљском блаженству
кад анђели у теби станују?
Шта о убиствима која се ноћу
одигравају у твом сну?
Да ли знам колико већ костура
напуштених љубавника
бледи на дну твог срца?
ПЛАВЕТ ЈУГА И СЕВЕРА
Кад падне вече више ми не припадаш.
Какав је то Бог који те односи из мог наручја
и гони напоље у неизвесност
и опасност?
О, не иди тако сама
у плавет југа и севера
да опечеш руке хлором месеца
и заплетеш душу у грмље
Како је одједном хладна самоћа.
Пут око земље је без краја
и ветар је капут пун рупа –
о, послушај ме и понеси
макар речи љубави
на пут, да се смрзла не би
ЈОВОВА ПЕСМА
Расточи ме, бели кречњаку,
изједи ме, свежа соли,
смрт је радост
Чак и ако се храним рибама
Мртвог мора
бљештавим од јода
У својим чиревима
негујем руже
самртног пролећа
Седамдесет штала изгорело!
Седам синова иструлело!
Страхота сиромаштва!
Као последње маслиново дрво
азијске пустиње
стоји мој костур
И како сам то онда још увек жив?
Да бих теби, несигурни Боже,
доказао тебе самог
Извори:
– Traumkraut, Limes Verlag, Wiesbaden und München 1982
– Yvan Goll, 100 Gedichte, Wallstein Verlag, Göttingen 2003
– Yvan Goll: Gedichte 1924-1950, dtv, München 1976
ИВАН ГОЛ (IVAN GOLL, 891-1950), по сопственим речима „судбином Јеврејин, игром случаја рођен у Француској, на основу папира са печатом Немац“, рођен је у пограничном Алзасу; и као билингвал, пише своја дела и на француском и на немачком. Иако се по стилу и лирском језику сматра једним од најзначајнијих представника експресионизма, није се држао експресионистичког програма. И поред присутне друштвене критике у својим раним збиркама, радикалност и активизам су му били страни. Већ се врло рано у својој лирици окренуо постулатима надреализма, пацифизма и космополитизма. Његова грађанском традицијом обојена лирика је, пре свега, посвећена европејству. За време Првог светског рата бива регрутован од стране немачке државе, с обзиром да је имао и немачко држављанство, али одбија да се бори против својих сународника Француза и емигрира у Швајцарску. Целог живота носиће тај расцеп у себи – љубав према Француској и према немачком језику, напоредо са осећајем бездомности и неприпадања. У једном писму из Париза свом пријатељу у Берлину 1919. каже: „Делим Вашу безграничну чежњу за Паризом (….) Од данас сам Француз ‒ само, моја душа је тако немачка, да ниједан Париз неће моћи да је промени.“ Период од 1939-47. проводи у америчком егзилу, где објављује своје песме и на енглеском, у сопственом преводу. Поново у Европи, оболео од леукемије и суочен са извесношћу смрти, Иван Гол се после петнаест година опет враћа немачком језику и у болници покушава да доврши своју последњу збирку. Шеснаест песника, из Француске, Немачке, Аустрије, Норвешке и Америке, дало је добровољно своју крв за њега у нади да ће му макар мало продужити живот. Са последњих 900.000 крвних зрнаца у себи, крајњим напором воље, Гол је успео да доврши књигу, насловивши је Traumkraut (Снобиље, у слободном преводу).
Избор, превод са немачког и белешка
Јелена Радовановић