Даница Вукићевић
ХОЋУ ДОСТОЈАНСТВО И МУДРОСТ ЗА БАБЕ
ОД ДЕВЕТ ДО ДЕВЕТ
Устала сам и почела да радим песоу, добро је кренуло, муж ми каже насецкај лук, устанем гунђајући али сецкам, боље да он спрема доручак него ја, сестра ме звала успаничена треба да носи снимак, мој сестрић оперише полипе/синусе, траже снимак, снимак главе његове није однела, нема паре за такси, кажем чекај, онда телефонирам, да видим шта ћемо, нико ништа не може, она иде превозом до далеке болнице треба да стигне на време како му не би одложили операцију, друга сестра и ја треба да идемо код гастроентеролога да је прегледа, бринем се за њу, ћерка треба да иде на упоредни клавир, мачор нема храну, напољу је 300 степени, ћерка се два сата спрема да оде на пијац по храну за мачку а ја за то време да оперем судове јер смрде па да се спремим по жези да идемо у Кл.центар и јуче смо биле и само смо чекале чекале и видела сам много сјебаних људи који су издалека дошли тужни да се лече, онда сам звала да видим шта је сестра урадила и са другим сестрићем се договарала и нешто анализирала (сестрићи и ја се иначе много смејемо), ћерка је отишла, ја сам мало мрчила песоу и судове више, села и измасирала лице, ћерка је дошла и рекла напољу је много вруће, попричале смо о особинама разних људи, отишла сам на трамвај са сестром, клацкале смо се четрдесетак минута и стигле, тамо је скинула перику како би је озбиљније схватили, брзо су је прозвали а луди деда и баба коментарисали су злобно што је „ошишана“ ушла преко реда и нервирали су ме размишљала сам да л да их напушим суздржала сам се и чекала сестру која се баш задржала на прегледу, у близини можда су сестрића оперисали, нисмо имале вести, лекарка је рекла сестри да ће бити добро, била сам срећна, сестра ништа није јела да би издржала и да не добије дијареју успут, враћале смо се а она умало није погинула јер је неопрезно прелазила улицу, вриштала сам на њу, ушле смо у трамвај, била је гужва, на пола пута до куће звала ме је професорка упоредног клавира и питала где је ваша ћерка, грдила ме је и рекла да ће јој дати један а ја сам рекла да нисам платила њен телефон и да не може да се јави чак ни када је неко зове, и да не знам где је да знам да је требало да буде на часу клавира а она ми је успут рекла како је умрла директорка школе и наставила да грди мене и ћерку, била сам збуњена и почела да се знојим и бледо да је правдам и помињем стипендију и просек на шта ме је она још више грдила, стигла сам код сестре, она је ушла у радњу не сме да носи па ја идем с њом и пита који ћеш кекс зна да волим кекс ја кажем нећу кекс, па смо се попеле код ње она је скувала кафу ја сам све време цичала и жалила се на ћерку и звала мужа, онда сам отишла кући, наставили смо да оговарамо и критикујемо ћерку, он је спремао ручак-вечеру, смотао ми је једну цигарету да се смирим, звала је ћерка преко телефона свог професора, стигла је на клавир, питала сам је шта је добила, три, рече она а ја сукних, прекидох потом везу и почех да се туширам, прошле године у ово време имала сам четрдесетак килограма сада сам крупна жена, вода ме спрала, дошла је ћерка и покушала да објасни зашто је каснила, покварио се аутобус а сви су је грдили, и професорка и ја, посебно ја, због мене је несрећна и смршала је јер сам ја садиста. Онда сам звала сестру да јој то пренесем, да сам ја за све крива, рекох боли ме курац као толико пута што рекох у животу, сестрића су оперисали дали му тродоне, јер има болове јаке, муж је отишао у шетњу, ћерка је заспала на својим згужваним стварима на кревету, ушла сам да угасим светло, она се окренула и избезумљено ме погледала, вратила сам се песои…
ВАРЉИВОСТ И МЕКА МОЋ КУЛТУРЕ
Зашто се машина за веш сада тресе, зашто мачор разгрће ужурбано песак, зашто пада киша, сада сада.
РАЈ ЈЕ ВРТЛОГ СЕНЗУАЛНОСТИ КАДА ЈЕ НА ЗЕМЉИ
Некада су жене имале длакаве ноге и пазуха длакава. Понеке и брчиће и благе бакенбарде. Длаке би се изувијале и пресовале испод најлон-чарапа црних или боје такозваног меса, као у хербаријуму папрат.
Тереза Тере Петричевић задала је много бола синовима јер је у наступу приватне модернизације обријала своје бујно длакаве ноге. Били су уплакани пред призором огуљене мајке…
ИМАГИНАРИЈУМ
Постојале су, да, да, постојале су, радње, занатлијске, и особе које су крпиле најлон-чарапе. У згради паралелној с ауто-путем, пркно-оставица у приземљу осмоспратнице коју су освајали најчешће обућари, понекад адвокати, стидљиво, невидљиво, усред ЈНА официрског луx гета, била је радња за израду дугмади (пресвлачење дугмади) и крпљење најлон-чарапа. Неколико пута сам ишла тамо јер ме је мама послала да пресвучем дугмад за нешто што је шила. Чарапе су се крпиле претпостављам на дрвеној печурки. Једне хулахопке биле су изложене као реклама, у ствари залепљене за стакло оставице-радњице. Као гигантска пљувачка која се слива.
ЉИЉА, ЈОЕ, ПЕСМА
Љиља и њена шлогирана мајка, волеле су да запевају. Лежећи тако, мајка би је позвала: Ајде да певамо. И певале су. Љиљу је муж варао са женом багеристе, оставио је Љиљу која је са својом шлогираном мајком певала, па онда у својој старости отишла у Сан Дијего, код кћерке, да ужива. Јое је остао и борио се до последњег даха, за правду и истину. Ах, Јое. Не зна се шта је било с прељубницима.
БИБЛИОТЕКА ЉУБАВНИКОВЕ МАЈКЕ
Аутобиографија Џоан Колинс, Јести а мршавити /Бурда, Лековито биље, брошура Јеховиних сведока… прочитала сам Аутобиографију и Јести а мршавити. А и брошуру, да се не лажемо, са задовољством, са илустрацијама у стилу Маја на селу, Маја среће срндаћа и Смрт у Алпима…
СТВАРНОСНА БИЗАРНОСТ
Заиста, постоји такав човек, који држи напуњен пиштољ у соби, виси на ексеру, иако има троје мале деце, децу је застрашивањем дресирао да пиштољу не прилазе. Довољно је да севне очима. Чак и када није ту. Одећу наслеђују једни од других, патикице се секу ради прстију да не штрче, приањајућа фолија покрива њихове бубреге ако су поткошуљице прекратке. Власник пиштоља (који ће му пиштољ?) веома много улаже у себе, у опрему за рекреацију, музичке уређаје, у све што му падне на памет. Мајка тог човека који је електричар, аустријска је баронеса; како и зашто је дошла у Србију и удала се за пиштољџијиног оца, има неке везе с Другим светским ратом. Електричар је свио гнездо у родитељском удобном гнезду уз пријатну жену коју је напала болест, чији је проводник погодите – ко.
ЖИКИН ПАПИР
Тадашња, сада бивша, другарица, одвела ме код својих земљака (околина Зајечара), да нешто размене, они су живели у станчићу код Каленића. Жена и муж, без деце, млади људи (тада смо сви млади), причаху нешто с другарицом, ја сам статирала. Поред телефона, био је бели празни лист папира, четвртина А4, другарица је махинално, због нечега, посегнула за папиром, а супруга, тиха, примењена уметница, завапи мукло: „Не, то је Жикин папир”. Био је то папир који чека да се на њега запише телефон или подаци ма какви, када буде звао неко Жику, који се, питам се да ли успешно, бавио продајом станова. Пошто смо изашле, обе смо знале колико је тешко тој жени са страшним човеком.
ХОЋУ ДОСТОЈАНСТВО И МУДРОСТ ЗА БАБЕ
Библијски старци, разне авве, мудраци, старцитицијанци, старцимардоци, хјујефнерстарци, белобради носачи таблица, леворуки, ветерани, староочеви, зимзелени, храстолики, минијатурни пророци, павлад, старциведрадеца, столпници, јаснопољанци, јогастарци, костретни, мили…
МАЛА АПОКАЛИПСА
Први, на срећу не и једини који су ми честитали рођендан били су генерисани аутоматски смс аутогени ботови: „моја” банка, „мој” провајдер, „моја” парфимерија. Било ми је нелагодно. Не можеш да их отераш у пичку материну. Не дозвољавају својим обликом псеудокомуникације да комуницираш, а ипак улазе у твоју ауру.
КУПАЊЕ У МИЛОСТИ
Могао је то бити било ко, он, она, Рики и Кики, Горазд и Велинка, Ђоко и Моника, тек једног летњег дана, 1) пошто су се састали, а били су у љубавној вези, 2) пошто је она дошла од фризера ‒ фенирање, без шишања, тренутна лепота после фризирања, 3) отишли су на реку. Нашли су лепо место на реци, без људи, вода је подрхтавала, вибрирала и сијала као џиновска златна струна уметнута у зеленило. Свет је изгубио нервозу. Скинули су се голи. Утонули су у воду, мирно, без прскања и пливачких замаха, вертикално, њена фризура одлелујала на речно дно. Сунце је било питомо и жарко као дечји цртеж. Шипраг је подсећао на шипраг из Бергмановог филма. Смрт није вирила нити била близу. Обукли су се и спором ћутљивом вожњом вратили, у собу са спуштеним ролетнама. Сунце је пробило уске прорезе ролетне и стрелице сјаја су осветлиле комешање прашине. Усред нестварног мира.
МЕСЕЦ ДЕВЕТИ
Слатки мирис септембра. Видљивост и присутност су појачане. Ваздух је прозрачан. Отварају се врата и хоризонти.