В. С. Мервин
СЕНКА СИРИЈУСА

 

НОКТУРНО II

Август стиже по мраку

нисмо још ни заспали а ту је
с пљуском што пред њим шушти
како то да наједном је тако касно
ка нама негде већ падају Персеиди
брзином која би нас живе сажегла
кад бисмо могли поверовати у њу
али у тишини после кише
не чује се ништа сем капи што падају
једна по једна с врхова лишћа
у ноћ а ја лежим у мраку
ослушкујем оно што памтим
док ноћ лети даље односећи и нас у саму себе

 

СИВЕ ЧАПЉЕ У ПОЉУ ПОНАД РЕКЕ

Сад кад ноћи постају дуже од дана
стојимо у мирном светлу после свитања

у високој јесењој трави која се опет зелени
утихла на свом месту након летње жеге

свака од нас постављена сама непомична
на савршеној удаљености од свих осталих

попут сенки нас самих израслих из наших сенки
свако око без окретања наставља да мотри

шта се креће
свака је од нас сада једна од седам

прешле смо дуг пут јездећи својом пучином облака
присећајући се целе ноћи где ће се налазити свет

бистра плитка речица и лишће што плута дуж ње
роса на утихлом пољу тог једног јутра

 

СЛИЧНОСТ

Готово на твој рођендан и док се
облачим сâм у кући
отпадне ми дугме и кад нађем
иглу с довољно великом ушицом
да покушам уденути конац
и најзад га пришијем
отварам стару слику на којој си ти што си
такве ствари као чаролијом увек обављала
фотографију пронађену након твоје смрти
на којој имаш двадесет година
и лепа си онако какву те
никада нећу видети
јер то беше девет година
пре мог рођења
али та је слика
наједном избледела
постала замрљана
можда и непоправљиво
имам само оно чега се сећам

 

САН О КОИНОМ ПОВРАТКУ

Док сам седео на степеницама колибе
која одувек ми је знана
с верандом и подним даскама обојеним у сиво
гледао сам ка реци
што протиче иза огромног дрвећа
и наједном си се
нашао иза мене
лежао си и посматрао ме
као што си чинио пре много година
и ниси се уопште мицао
кад сам полако посегнуо руком уназад
у нади да ћу ти додирнути дуго ћилибарско крзно
и остали смо тако непомични
ослушкујући реку
и питао сам се да ли је
то можда сан
да ли си ти можда сан
да ли смо обојица сан
у коме се ниједан од нас не помера

 

ОБАЛА ЈЕЗЕРА У ПОЛУСВЕТЛУ

Има једно питање које бих да поставим
а не могу да га се сетим
стално покушавам
знам да је то исто питање
као и одувек
заправо чини ми се да знам
готово све о њему
све што ме на њега подсећа
и одводи ме на обалу језера
у свитање или у сутон
и до свега онога што стоји
тик до питања
као што тело стоји тик до своје сенке
али то питање није сенка
да знам ко је открио
нулу могао бих да питам
шта је постојало пре

 

МЛАДОСТ ТРАВЕ

Јуче су по пригушеној бледој сунчевој светлости
на ливадама дуж реке
током свих тих ведрих сати покосили прво овогодишње
сено и оставили га преврнутог у дугим откосима
што водили су у сумрак и у дуго вече
док су на обзорју тутњали олујни облаци
и сад цела долина и околни обронци
чији поглед се спушта на небо у реци
миришу на сено док примиче се ова ноћ
и сова над новим пространствима хуче
мишевима који напречац изгубише своје небо
и тако младост овог пролећа наједном мину
поново нас је то затекло и опет нас
изненадило таман кад поверовасмо
да та поља ће вечно зелена бити

Изворник: W. S . Merwin, The Shadow of Sirius, Copper Canyon Press, Port Townsend, 2008.

ВИЛИЈАМ СТЕНЛИ МЕРВИН (WILLIAM STANLEY MERWIN, 1927, Њујорк), амерички песник, аутор више од педесет књига поезије, прозе и превода. Током антиратног покрета шездесетих година прошлог столећа, Мервинов особени стил одликовао се непосредном нарацијом без знакова интерпункције, док се од осамдесетих и деведесетих његово поетичко писмо заснива на утицајима филозофије зена и дубинске екологије. Мервин живи у руралном делу острва Мауи, на Хавајима, и даље активно пише и посвећен је очувању острвске прашуме. Добитник је бројних значајних награда; између осталих: Пулицерове награде за поезију (1971. и 2009), Америчке књижевне награде (2005), Награде Танинг, једног од највећих признања које додељује Академија америчких песника, као и Златног венца Струшких вечери поезије (2010). Конгресна библиотека прогласила је Мервина седамнаестим Поетским лауреатом САД (2010–2011). У збиркама писаним крајем седамдесетих и током осамдесетих, попут The Compass Flower (1977), Opening the Hand (1983) i The Rain in the Trees (1988) приметно је преобликовање ранијих тема на нов начин, развој готово зеновске непосредности. Његове последње песме су изузетно имажинистичке, снолике и препуне величања природе. Године 2010, са супругом Полом, основао је Рерзерват Мервин, невладину организацију посвећену очувању његове куће и имања од 7 хектара у Хаикуу, на Мауију, које је доживело невероватан преображај, од „пољопривредне пустаре“ до „Нојеве барке“ за ретке врсте палми, једне од најразноврснијих збирки палми на свету.
Његова последња збирка Garden Time (Време врта, 2016) писанa је током тегобног процеса губитка вида. Када више није видео довољно да би могао да пише, посветио их је својој жени Поли, која је преминула годину дана касније. То је књига о старењу и живљењу у садашњости. Године 2017, Копер кењон прес објавио је књигу The Essential W. S. Merwin, канонски избор његове поезије од прве збирке A Mask for Janus (1952) до последње Garden Time (2016), као и одабране преводе и мање познате прозне текстове.

Избор, превод са енглеског и белешка
Ален Бешић