Виктор Борисович Шкловски
СВЈЕДОК РИЈЕЧИ

 

О руском формализму, социјалистичком реализму и структурализму[1]

 

Ви сте поставили темељ руском формализму и оснивач сте ОПОЈАЗА. Пошто нам кажете нешто више о томе, молим Вас да направите паралелу између структурализма и формализма, односно – шта мислите о структуралистичкој методи и њеном односу спрам тзв. формалистичке методе, будући да су неки од најзначајнијх структуралиста обично користили искуства руских формалиста.

 

То је истодобно врло сложено и врло потребно питање. У то доба у Москви су постојала два круга. Први су чинили професори: млади Јуриј Тињанов, Лав Јакубински, Роман Јакобсон, Бернштајн, Јевгениј Поливанов, Осип Брик и, наравно, ја. Били смо повезани с футуристима, са новим токовима. Поготово с Хлебњиковим и Мајаковским.

Наш далеки учитељ био је Бред Куртоне, који се није у свему са нама слагао и који ми је послије једног великог неспоразума рекао: „Ја се са Вама не слажем, али Ви имате властити прозор у свијет. Ми смо сматрали и сматрамо (али, будући да се ради о мртвим људима, јер су скоро сви моји другови помрли, морам рећи – ја сматрам!) – дакле, ја сматрам да је књижевност умјетничка појава, а ми се потчињавамо, углавном, закономерној умјетности. Она мора бити анализирана истим методама којима се анализира скулптура, архитектура, глазба. Књижевност се, значи, издваја из опћег појма умјетности.

Структуралисти су сматрали да је знаност о књижевности знаност о језику, дио лингвистике и да структура језика објашњава структуру књижевности. Они можда, чак, мисле да осим језичког сазнања човек више ништа не посједује. Међутим, мит ОПОЈАЗА у томе је да умјетност разним средствима надграђује реални свијет. Заправо, ми мислимо да знаност ствара модел свијета не да би се играла тим моделом, већ да би с помоћу тог модела схватила стварност којој се приближавамо.

Њихова мисао је да је свијет неспознајан и да су подложни спознаји само неки односи. Али, како је Капсон отпутовао у Америку, поставши тамо знаменити човјек – свака веза је изгубљена (мада су 1924. Тињанов и Јакобсон заједно иступили у ЛЕФ-у да је потребно обновити ОПОЈАЗ, под мојим руководством!)

Међутим, они се све до данас углавном баве поетским језиком, док ми – и поетским језиком и садржајем. Али, да будем конкретнији. Шта је карактеристика мога рада?

Ја себе сматрам неакадемским знанствеником и поносим се тиме. Зашто? Зато што ја, као неакадемски знанственик, утичем на академске; зато што посједујем унутрашње искуство умјетника. Сматрам да разумски односи припадају најважнијим односима који постоје у умјетности. Рецимо, разматрати Рат и мир изван чињенице да је постојао рат између Наполеона и Русије, или разматрати Достојевског изван питања да су само велики способни за револуцију, да је то изгнанство – немогуће је! То је кукавичлук! Умјетност спознаје својим методама. А каква је основна одлика структуралиста? Структуралисти говоре да треба истраживати у умјетности не поједине тренутке, већ цјелину. И то је потпуно исправно. Међутим, ми сматрамо да треба пратити и свеукупност тренутка и њихов однос према постојећем свијету.

Овде ћу учинити малу дигресију. Када сам основао ОПОЈАЗ (а то је било 1916. године) био сам млад; и ја том младом човјеку – завидим. Он је имао кестењасту косу и добро расположење. Тада сам написао да је умјетност изван емоција, да у њој нема суза, нема радости. Говорио сам да је умјетност изван спознаје.

Али, ту је и једна прича, тачније, легенда, да се у Русији кад труба свира чак и њен звук смрзава, затим, када се отопи – поново се чује. Дакле, у структурализму су остали неки елементи старог ОПОЈАЗА, који свирају своју превладану глазбу. Тим поводом, ја структуралисте прекоревам. Додуше, ја због тога могу прекоравати цијели свијет. И, ево: ове године се, истодобно у Њујорку и Лондону, појавила моја књига ZOO или писма о нељубави. Она је преведена 49 година пошто сам је написао. Пре свега, о чему то говори? Она им се веома свиђа, а то доказује да њихов умјетнички развој касни 49 година! Код њих сат иде уназад! Они живе по средњоевропском вријемену, а то се вријеме разликује од астрономског.

ZOO негира младог Шкловског, иако је млад. То су писма у чијој основи су реални односи, али потпуно измијењени. То су писма заљубљеног. Заљубљен човек са позиције заљубљености разматра свијет Европе и Русије. На крају се враћа у Совјетски Савез. Он пише да смо ми људи различитих схваћања. Он пише младој жени да носи хлаче да му не би било хладно и пита је на коме ће језику плакати када буде умирао.

Већ сам рекао да сам писао о умјетности да није емоционална. Али, ето, прошло је 49 година – и Енглези који је читају и структуралисти који је читају, схваћају да је емоционална; схваћају њен смисао сучељавања епоха, сучељавања свјетова. Она показује човјека демократски револуционарног, који стреми новом свијету, коме ништа није потребно осим мишљења.

Даље, за структуралисте имам још једну замјерку: они ће стварно присвојити ОПОЈАЗ. Доба ОПОЈАЗА је прошло. Треба бити потпун идиот, па понављати оно што си говорио прије 60 година. Само се покојници не мијењају (осим што се претварају у добру земљу и из њих расте дрвеће).

Али, идући од формалиста и ОПОЈАЗА и говорећи о томе да у Русији нема слободе новинарства (а зар код њих има?) – морали су ме превести.

Структурализам и формализам ријека су коју пресијеца језеро. Она се мијења. То је теорија која се раствара и креће у разним смјеровима. На крају, структуралисти су доста учинили за лингвистику, али мислим да су мало учинили за знаност о књижевности.

 

Појава Ваше књиге Ускрснуће речи 1914. г. означава нестанак формалне методе. Њен поднаслов је био О заумном језику и о поезији. Није ли песништво као заумни језик модел прошлости, имајући притом у виду да се делом европско и англосаксонско песништво све више окреће свакодневици?

 

Шта је то заумни језик? То је језик који употребљавау руски свеци. За вријеме рађања они су се окретали и говорили да не владају другим језицима, као апостоли, као свети дух. Шта је још заумни језик? То је био језик екстазе и говорити њиме је немогуће. То је језик емоције, али не и језик комуницирања.

Написао сам своју прву књигу Ускрснуће речи и њен поднаслов О заумном језику и о поезији. Објављена је 1914. године и сада се враћа мени, у собу, с прибором који није постојао – са магнетофоном. Ја мислим да се ту звук језика, фонетика језика, налази у врло комплицираном односу према разуму. Она може бити протурјечност, она у себи носи семантичке разумске појаве.

На примјер, шта је то рима? Како је говорио Мајаковски, рима је вјетар који се плаћа слиједећим стихом. Зашто смо против глаголских рима? Зато што су оне слабо учвршћене и недовољно разговјетне. Не могу се римовати исте ријечи, као „ципела“ и „пола ципеле“. То није рима. Риме морају бити различите. Рима мора бити удица којом се из језера вади велика риба. Рима, стих – то је тетива. Напон ријечи, стил ријечи – је испресован, рекао је Тињанов о згуснутости, о тјескоби поетске ријечи.

А сада о враћању стварности. Куда од ње отићи? Ако сте превише стари, онда се из стварности једино може отићи у минералогију. Остаје нам једино да се распаднемо на атоме. И у лудачком дому је опет стварност. Ако се овај апарат поквари, демонстрирати ће стварност својих недаћа. То је такођер стварност.

Толстој, Лав Николајевич, говорио је да конзервативизам нешто најопасније у умјетности. А повијест се понавља. Зашто се она понавља? Ради очувања стварности. Зашто уџбеник физике из XIX вијека – није исти као данас? Некада је Маркс питао: „Зашто слика о којој знамо да је насликана за неколико сати – кошта милијуне?“ Зато што се у њој катализирају сви покушаји неуспјелих сликара! И брилијант је толико скуп – јер се веома ријетко налази.

Шта је то умјетност? То је истраживање живота с таквим напорним средствима или сложеностима – тако да спознајемо нешто заумно, толико да без ње нема живота, пулсације истине. И ето, та бит остаје. Стара архитектура, стара пјесма, стари сликари, ове старе македонске црквене пјесме – оне су остале и увек ће трајати као такве.

Шта хоћу да кажем? Треба се враћати стварности, али то не значи да се треба враћати старој викторијанској романси. Треба изграђивати методе којима ће се исказивати стварност. То није исто као фотографирати, закаменити једно стање. Живот треба мијењати. Издвајати чињенице и супротстављати их једне другој да би се осјећале.

 

Што мислите о социјалистчком реализму данас, и да ли је он продужетак грађанске књижевности – како то данас каже француски есејист Ролан Барт?

 

Наш стари велики филолог Алксандар Веселовски, дао је на само двије странице 16 дефиниција романтиизма, не дајући предности ниједној. Наш велики списатељ Достојевски, када је писао о народњачким писцима, говорио је да је неопходно у реализму раздвојити главно од случајног. На примјер, фотографирате један кадар, и у кадар улази стражњица краве; она вам није потребна. Морате чинити селекцију онога што желите. Зато је сам Достојевски који, наравно, није био социјалистички реалист, говорио: „Ја сам већи реалист од вас, али од друге врсте.“

Што ми желимо постићи када говоримо о социјалистичком реализму? Да видимо чињеницу не само онаквом каква она јесте, него каквом она постаје: развој чињенице, дијалектику чињенице. Она није таква каква јест и таква каква ће бити. Стари парадокс Зенона је да се један предмет може налазити само на једном а не на два мјеста истодобно. Постојање на једном мјесту је мировање. Значи, птица се у сваком тренутку налази на једном мјесту, одакле слиједи да не може летјети, да је непокретна.

 

Овде је ствар у томе: треба имати у виду да реализм рачуна с реалношћу развоја поступности. Ми социјалистички реализам осјећамо као чињеницу, стремимо ка комунизму и ми чињеницу не видимо као човјека који је данас стигао а већ сутра ће некуда отпутовати. Хоћу рећи, да када сељак сади винову лозу – у њему постоји елемент социјалистичког реализма, зато што то сада није грожђе, већ зато што ће грожђе бити. Али, то и јест култура. Улазак човјечанства у узајамну културу, то ће бити улазак у социјалистичка кретања. Треба се одлучити или за социјалистички реализам, или за капиталистичко очајање, у које људи тако лако падају говорећи „све је бесмислица, све је бесмислица, вода је загађена, ваздух је загађен, ништа не ваља, човјечанство пропада“. А унутар себе осећамо да ми сами не пропадамо, не нестајемо. У то смо сигурни. Зато ја имам разумијевања за то питање и ја га тако схваћам. У том кретању, у тим мијенама, ми и живимо.

На крају, замислите, када је код нас објављен уџбеник квантне физике у 40 хиљада примјерака – испоставило се да га треба доштампати у још толикој наклади. Ми смо земља у невјеројатном успону и ми процјењујемо себе подједнако точно, како за данашњи дан, тако и за сутрашњи. То је реализам кретања – успостављање света.

 

Код нас су преведене Ваше књиге Ускрснуће рИЈечи, О Мајаковском, ZOO или писма не о љубави и Трећа фабрика. Реците нам нешто о Вашој посљедњој књизи коју сте назвали Тетива.

Тетива се појавила недавно и већ је доживјела два издања. Тамо Хераклит, кога су назвали Хераклит Црни, говори да би постојала хармонија, мора, прије свега, постојати дисхармонија. (Разлика између човјека и жене, бијелог и црног, итд.) Лик хармоније је, у ствари, лук који натегнут тетивом представља ново јединство. Двије ствари у једној ствари чине од те ствари да она у њима ствара напон. Умјетност, то је начин спознаје свијета давањем другог напона, који настаје мијењајући точку гледања на предмет. Точније говорећи, мјерећи друге пресјеке кроз семантичке равни.

Ево примјера: говорећи о метафори, Аристотел је поредио кретање брончаног диска кроз водену струју, при чему се претвара у сјечиво мача.

 

Виктор Борисович Шкловски био је гост Струшких вечери поезије, а разговор вођен са њим у хотелској соби снимљен је на магнетофонској врпци. Због веома лоше артикулације 80-годишњег Шкловског, само захваљујући књижевнику и преводитељу Милану Николићу, с магнетофонске врпце преносимо разговор онако како је текао.

 

Разговор водио Слободан Павићевић

 

[1] Овај интервју до сада је био доступан у фототипској форми, у оквиру зборника  Ускрснуће књижевности : 100 година руског формализма, уредник проф. др Драган Бошковић. – Крагујевац : Филолошко-уметнички факултет, 2014, стр. 300-303. Захваљујући љубазности г. Јоване Павићевић, чинимо га доступним српској јавности дословним преношењем из часописа Телеграм (Загреб), бр. 49 од 8. септембра 1972. г.