Абу Али ал-Мухасин ал-Танухи
РАЧУНАЊЕ ПРСТИМА
НИКАД НЕЋУ ЈЕСТИ МЕСО СЛОНА
Причао нам је Џафер ал-Халади, а он је то чуо од суфије ал-Хаваса[1]:
Запловио сам морем са дружином суфија. Kада смо били далеко, лађа се разби заједно са нама. Попесмо се на даске бродских остатака. Тако се неки од нас спасоше па доспесмо до непознате обале за коју нисмо знали чија је. Проведосмо на њој неколико дана, не налазећи било шта за јело, и осетисмо скору пропаст.
Тада се окуписмо и један од нас рече:
‒ Хајде да обећамо Алаху, нека је вечно слављен, уколико нас избави са овог места и поштеди нам живот, да ћемо се одрећи неких ствари из захвалности према њему.
Један од нас рече:
‒ Постићу цео живот, нећу се омрсити.
Други каза:
‒ Ја ћу сваког дана измолити толико и толико раката[2].
Један од нас изговори:
‒ Никад нећу изговорити лаж.
Пошто сваки из дружине даде неко обећање, обратише се мени:
‒ Шта ћеш ти обећати?
Рекох:
‒ Никад нећу јести месо слона.
Они повикаше:
‒ Није ово време за шалу.
Одговорих:
‒ Тако ми Алаха, нисам наумио да се шалим, али од када ви почесте давати обећања, питах се шта бих ја обећао славном и узвишеном Алаху? И душа ми није допустила било шта друго осим оног што рекао, а рекох оно у шта сам веровао.
Рекоше:
‒ Можда има нечег у томе.
После сат времена раздвојисмо се, обилазећи ову земљу и тражећи нешто за јело, па наиђосмо на дебељушкасто младунче слона. Моји пратиоци га опколише, надмудрише, па га заклаше и испекоше.
‒ Приђи, једи. ‒ рекоше ми.
Рекох им:
‒ Пре сат времена дадох завет свевишњем Алаху, можда оно што сам обећао може заиста бити узрок моје смрти, јер данима ништа нисам јео и не очекујем да ћу нешто јести, али неће ме Алах видети да кршим завет, па ви једите без мене.
И удаљих се од њих.
Они су јели, заситили се и разгалили. Приближила се ноћ. Они се разиђоше нa места где ће заноћити. Ја нађох уточиште подно стабла једног дрвета где ћу преноћити.
Није прошло ни сат врмена, кад ево га слон, примиће се месту са ког смо узели младунче. Бесно риче испуњавајући дивљину громовитом тутњавом. Он нас је очигледно тражио.
Неко из групе се огласи:
‒ Ово нам је крај!
Па се предадоше судбини и бацише на земљу, лицем надоле.
Слон се упути ка њима, и то једном по једном, и сваког омириса од главе до пете. Пошто оњуши све делове, подиже једну ногу и нагази човека док га није згњечио. Када се уверио да је овај мртав, упути се ка другом и учини са њим исто што и са првим. И тако је наставио, све док више нико жив не оста, осим мене. Ја сам седео усправно, гледао шта се дешава, молио се и тражио опрост од свевишњег Алаха. Нисам се бацио на земљу, нити сам побегао. Он крену ка мени и кад ми се примаће, бацих се на леђа. Он поче да ме њуши, од ногу па навише, као што бејаше то учинио са мојим пријатељима. Затим стаде да ме њуши по други и трећи пут, а што не беше чинио са њима. Затим обмота сурлу око мене и подиже у ваздух. Помислих: „Хоће да ме убије, само на други начин.“ Држаше ме и даље обмотанпог сурлом, па ме посади на своја леђа. Седео сам усправно, опрезан и славећи Алаха јер је одгодио моје смакнуће. На моменте бејах згранут од чуђења, а на моменте очекивах крај живота. Слон је јурио опруживши корак, све док није засијала зора. Тада се заустави, подиже сурлу ка мени, па рекох: „Ево смрт долази!“
Слон ме обухвати сурлом и нежно спусти на земљу, па одјури хрлећи путем којим је дошао, а ја остах у неверици.
Пошто се удаљио од мене толико да га више нисам видео, почех се молити и клањати свевишњем Алаху. Обазрех се по месту на ком се затекох и схватих да сам на средини неког пута. Кренух њиме око два фарсеха[3], кад ми се указа бајан град. Пођох према њему и уђох, а то беше један од величанствених градова Индије, и поменуо је његово име.
Рекао је:
‒ Његови становници беху изненађени кад ме видеше и замолише да им испричам своју причу. Ја их обавестих шта ми се догодило, а они рекоше да је слон за једну ноћ прешао раздаљину за коју су обично потребни дани.
Потражих оправдање да их напустим па путовах из једне у другу земљу док не стигох у своју, жив и здрав.
ШАХИСТА ГОВОРИ О ВРЛИНАМА ШАХА
Причао ми је мој отац: „Имао сам пријатеља, пореклом из Антиохије, који је служио код мог оца, а после и код мене. Звао се Абу Ибрахим и беше страсно заљубљен у шах. Везано за ту игру беше разних згода, као што је ова: моји робови су имали обичај да са њим играју партије шаха. Током игре он би се испружио на земљу, ослонио на руке као да спава, а неко би му пришао иза и поставио неколико јастука уз његова леђа, а да он то не би ни осетио. Он би то приметио када би се партија завршила, па би их макнуо са својих леђа грдећи робове.“
Отац још рече да му је Абу Ибрахим испричао и ово: „Једне вечери, а сунце је тек зашло, отишао сам код пријатеља који такође беше заљубљеник у шах, и он ми рече: ‘Преноћи код мене ову ноћ како бисмо играли шах’ Ја не хтедох, а пријатељ ће тада: ‘Помолимо се, па одиграјмо партију-две док не дође време вечерње молитве, па ћеш онда ићи’.
Ми обависмо молитву, он донесе светиљку па заиграсмо. Мени игра пријаше и настависмо из једне партије у другу. Ноћ је протицала, а да ми то ни не приметисмо. Када оба осетисмо у душама нашим велики замор и досаду, зачусмо езан[4]. Ја му тада рекох: ‘Ево позива за вечерњу молитву, ја се уморих, време је да кренем’.
И домаћин позва своје робове, али од њих ни гласа. Онда он устаде са мном, па их пробуди и рече: ’Отпратите га’. Када изађосмо, осврнусмо се, кад оно то бејаше позив за јутарњу молитву, јер цела ноћ пролете, а ми не бејасмо ни свесни.“
И још отац додаде: „Ето колико он бијаше страсно заљубљен у шах. А када сам га прекорио, рече ми: ‘Нисам ја опседнут шахом, већ је опседнут онај коме је на самрти казано: Реци ’нема Бога до Алахa’[5], а он је одговорио: ’Шах, оде ти топ’[6].“
Отац настави: „Рекох му ‘не познајем никог попут тебе, рекло би се да нећеш имати мира док не доспеш у стање које си описао’. Абу Ибрахим ми је наводио многобројне врлине шаха, говорећи: подучава тактици ратовања, јача ум, увежбава човека да размишља и развија моћ запажања. И сама околност да је лишен мана других игара и да га човечанство игра већ хиљадама година, а да се никад нису десиле две исте партије од почетка до краја ‒ довољно говори!“
ОД ВОДЕ ВОДИ, ОД ВИНА ВИНУ
Испричао је Вехб бин Мунахиб[7]:
У доба Бану Исраʾила[8] био неки трговац вином, па пође да прода своју робу, а са собом поведе мајмуна. Он је мешао вино са водом пола-пола, а продавао га по цени чистог вина. Мајмун га упозори да то не чини, а овај га пребије. Када је продао све вино, реши да се врати у свој град лађом, заједно са мајмуном. На лађи је одложио своју одећу и врећу са новцима од продатог вина.
Када је лађа запловила морем, мајмун извади кесу са места где се налазила, узвере се уз главни јарбол све до врха и стаде бацати дирхем[9] на лађу, дирхем у море. Устрајно је то чинио, док није разделио дирхеме на два дела: део од вина бацио је на палубу, њега је покупио трговац, а део од воде бацио је у море, и он је пропао. Затим се спустио са јарбола.
ПАС ОТКРИВА УБИЦУ СВОГ ГОСПОДАРА
Испричао ми један византијски проповедник, пријатељ мог оца, да је чуо од пријатеља кога је упознао још раније, познатог по имену Аби Осман Закерија Медињанин, како је син неке жене, поштован трговац, моћан, богат, чувен по узвишености, поуздан и поштен, рекао:
У његовом суседству у Багдаду живео је човек из велике породице који је волео псе. Једног дана у рану зору крене он својим послом, а за њим пође пас кога је највише волео од свих својих паса. Човек га потера кући, али овај не хтеде да се врати, па га човек пусти да иде са њим.
Ишао је тако док не срете људе са којима беше у завади. Чим га видеше, а био је без гвожђа[10], ухватише га, затворише, па га усмртише и бацише у кућни бунар. Пас је све то видео, и ови га стадоше жестоко тући, да једва трком побеже сав израњаван. Дошао је до куће свог господара завијајући, али нико није обраћао пажњу на њега.
Човекова мајка је дању и ноћу тражила свог сина, а кад запази рану на псу, дело оних који су убили њеног сина, њој би јасно да је син страдао, па му обави погребни обред, и отера псе из своје куће.
Онај пас није напуштао врата нити се од њих одмицао, а укућани су га с времена на време пазили. После неколико дана, док је пас лежао, на вратима се појави један од убица његовог господара. Пас га препозна, загреба, уједе и зубима закачи за ногу. Пролазници настојаше да ослободе човека, али безуспешно.
Дигла се велика галама, па се појави стражар који рече:
‒ Овај пас се не би закачио за човека, да нема нешто да каже. Можда га је овај ранио.
Изашла је мајка убијеног, па када је видела човека и пса који се ухватио за њега и чула стражареве речи, она погледа у човека и сети се да он беше од оних који су се завадили са њеним сином и тражили га. Зато га чврсто шчепа, обеси се о њега и оптужи за убиство, па са њим оде у полицију. Човека затворе, убију бога у њему, али он ништа да призна, а пас све време не напушта врата тамнице.
После неколико дана човека пусте, а када се појави на вратима хапсане, пас јурне и закачи за њега, као што је то претходно учинио, а људи се томе чудише.
Заповедник полицајаца шапне неким од својих људи да их раздвоје, али да човека прате, сазнају где живи и мотре, што је и учињено.
Пас је непрестано кидисао на човека, а полицајци су га пратили док није стигао својој кући. Тада је опколише и упадоше унутра, али ништа не нађоше.
Пас поче да цвили и њуши око бунара у који је бачен убијени. Полицајац тада рече: „Претражите место где пас гребе“, тако су пронашли убијеног. Ухватили су оног човека и тукли, па је признао да је заједно са дружином учествовао у убиству. Осудише га на смрт и потражише преостале, али ови беху већ умакли.
ПОКУШАЈ КРИВОТВОРА
Причао ми је Абу ел-Хусеин, син судије Ајаша:
Ономад видех свог пријатеља на чамцу код моста у Багдаду, седи на јаком ветру и пише. Ја му рекох: „Куку, човече, шта то радиш овде и по оваквом времену?“
А овај ми одговори: „Хоћу да кривотворим документ пријатељу чије руке дрхте, али никако не успевам јер су ми руке мирне. Зато одлучих да седнем овде на чамац не би ли га таласи заљуљали на срдитом ветру па ће тада задрхтати и моја рука и рукопис ће наличити његовом.
ЖЕНА ИСПЕКЛА ДЕТЕ И ПОЈЕЛА ГА
Чуо сам из разних извора, међу њима обавестио ме је Ахмед бин Ибрахим ал-Џуафи, један од сведока из замка Ибн Хубејере, а ја преносим, како је у време великих скупоћа у Багдаду и његовим нахијама 334. године видео жену која је испекла своје дете и села да га поједе[11]. Муслимани је приметише па је ухватише и држаше све док је не одведоше султану, који је погуби.
Велики број становника Багдада рекоше ми да се то уистину десило код њих у то доба, и да су они били сведоци.
Казивања неких од њих беху ми опречна, јер међу њима беху они који говораху: испекла је сусеткиног сина, а други казаше: свог сина, а неки причаше: ћерку сусеткину.
Шта год да се десило од тога, па то је огромно чудо.
ЈЕМЕНСКИ МАЈМУНИ ИЛИ ПРЕЉУБНИК И ПРЕЉУБНИЦА
Причао ми Абу Омар Бекр ел-Басри да му је ал-Нуаман ел-Васти ел-Мухадис[12] рекао како је био у Јемену где му је један пастир у кога је имао поверења испричао ово:
Чувао сам овце у једној долини, кад угледам два мајмуна, мужјака и женку, где спавају на брежуљку.
Други мајмун, мужјак, тихо им приђе па додирне женку која беше уз свог мужјака, она се пробуди и оде са њим. Он је повали, а ја све то гледам.
Онда се пробуди њен мужјак, па када то виде, урликне снажно, а око њега се сјате многобројни мајмуни, а ја сам премро од страха.
Он завришти пред чопором и они крену редом да њуше женку.
Затим се спусте са њом и мужјаком који ју је иза мужевљевих леђа обљубио до једне удаљене провалије и силом их гурну у њу, па их каменују све до смрти.
МЕДВЕД РАСПАЉУЈЕ МЕХ У ШИРАЗУ
Причао ми је Абу ел‒Хасан, стаклар, мој поуздани пријатељ, како је видео у Ширазу код једног ковача медведа који дува мех и распирује ватру, као да је на месту помоћника.
МЕДВЕД КУЈЕ КОВАЧКИМ ЧЕКИЋЕМ
И још ми је причао Абу ел-Хасан, стаклар, мој поуздани пријатељ:
Такође сам видео медведа како кује гвожђе ковачким чекићем. Али једног дана је погрешио, ударио ковача чекићем у главу и убио га на месту.
РАЧУНАЊЕ ПРСТИМА
Испричао ми је кадија Абу Бекр бин Сајар како приказују живот човека:
Када има десет година, он се врти у породици, као што се овај окреће, па показа на свој палац и кажипрст начинивши број десет.[13]
У двадесетим он стоји између посла и породице, као што палац стоји између ова два прста, па начини број двадесет.
У тридесетим он се скрасио, као што се палац скрасио на кажипрсту, па прстима начини број тридесет.
У четрдесетим је усправљен, као што је палац овај усправљен, па прстима начини број четрдесет.
У педесетим се савио, као што се палац савио, па прстима начини број педесет.
У шездесетим, па начини тај број прстима, умањио се у годинама и снази, као што је овај смањен.
У седамдесетим је легао, као што је палац легао.
У осамдесетим, па начини број прстима, тражи неки ослонац, као што се палац ослонио на кажипрст.
У деведесетим и године и црева му се сузише, као што се овај скврчио.
У стотој години преселио се са овоземаљског на небески свет, као што се бројање преселило са десне руке на леву.
АБУ АЛИ АЛ-МУХАСИН АЛ-ТАНУХИ (Abū ʿAlī al-Muḥassin at-Tanūḫī, 939‒994), писац који заузима веома високо место у средњовековној арапској књижевности, рођен је 939. године у Басри. Потиче из породице која је пореклом из Антиохије код које је бављење правним наукама било наследно занимање. Његов отац, судија Али бин Мухамад ал-Танухи, један је од најистакнутијих писаца и најугледнијих људи свог доба.
Ал-Мухасин је за судију у Куфи постављен је 960. године, а преузео је судство у још неколико градова Месопотамије тако да је целог радног века путовао између разних земаља. Поред бављења правом и политиком, ал‒Танухи је био писац, песник и историчар. Написао је више књига, али се издвајају две, како кажу, најлепше збирке анегдота и приповедака исламског средњег века: Цртице из разговора и прича вредних памћења ‒ обимно дело у осам томова у коме кроз велику збирку анегдота описује свакодневни живот у Багдаду у X веку, и Спасење после недаћа, где открива интимне тајне политичког живота, тиранију владара и терор према људима из свих сфера живота. Догађаји представљени у овим делима врте се око стварног или симулације стварних протагониста и крећу се од лаких анегдота до трагикомичних авантура. Обично почињу путем ланца преносиоца, пракса која је уобичајена у исламској традицији као резултат потребе за објављивањем „истине“ у приповедању. Познато му је и дело Знаци мудрости, а написао је и неколико јетких сатира. Најзанимљивији уметнички аспекти његовог писања су сажетост израза, затворена структура једнообразног стила, велика контрола језика и израза и употреба речи из савременог колоквијалног језика што изазива осећај познатости и непосредности у причама.
Анегдоте, кратке приче или епизоде и кратки коментари, мудри или комични, у књизи Цртице из разговора… илуструју средњовековни арапски друштвени и интелектуални живот, његова веровања, побожност, мистичност, доброчинство, правду, краљевску власт, злочин и превару, обичаје, искуства и живописну разноликост. Писац је бележио интересантне чињенице до којих је дошао личним искуством или кроз приче које је чуо од других. „То су речи које сам успео да прикупим од самих људи када су изговорене у друштву или на улици и завређују да остану у сећању забележене и овековечене у књигама“. Ал-Танухи показује оригиналност у бележењу „виђених или чутих догађаја“ из свакодневног живота, али као аутентични писац не задовољава се само простим бележењем, већ у ноншалантном стилу и сам гради радњу и дијалоге. Тако добијамо блиставу слику Багдада и његових житеља у време када је Багдад био главни град ислама а такође у центар света, слику која је поучна, смешна, на моменте окрутна и истовремено буди знатижељу. Ал-Танухи је почео да пише ово дело 971. године и наставио следећих двадесет година.
Мада много тога у његовим анегдотама може бити необично за оне који нису дубље упознати са историјом ислама, овде предложени примери су живо и верно огледало арапског јавног и приватног живота, друштва и обичаја у распону од појаве ислама до X века, са свим својим искуствима, мирисима, звуцима, бојама и ритмовима.
Умро је у Багдаду 994. године.
Све анегдоте и причице пред читаоцима преведене су из књиге Цртице из разговора и прича вредних памћења (Nišwār al–muḥāḍaraẗ wa ah̲bār al–mud̲ākaraẗ): Шахиста говори о врлинама шаха (Šiṭranji yataḥadaṯ ʿan faḍāʾil šiṭranj, стр. 270), Никад нећу јести месо слона (Ilā ʿalā nafsihi an lā yaʾkul laḥm fīl abadan, стр. 195‒197), Од воде води, од вина вину (Mā lilmāʾ lilmāʾ wa mā lilẖamr lilẖamr, стр. 201), Покушај кривотвора (Arāda an yuzawwiru ʿala rajul murtʿaiš al‒yad, стр. 63), Жена испекла дете и појела га (Imraʾa tašwi waladuhā wa taʾkulihu, стр. 351), Пас открива убицу свог господара (Kalb yakšifu ʿan qātil sayyidh), стр. 340‒341), Медвед распаљује мех у Ширазу (Dubb fī Šīrāz yanfaẖu fī ziqqi haddād, стр. 203), Медвед ударио ковача чекићем (Dubb yaḍribu bimiṭraqi haddāda, стр‒203), Рачунање прстима (Ḥisāb el‒aṣābiʿ, стр. 104‒107).
Избор, превод са арапског и белешка
Мирослав Б. Митровић
[1] Суфија: припадник мистичне димензије ислама, клони се од света и живи унутар братства
[2] Ракат: муслиманска молитва се одвија у неколико циклуса званих ракат
[3] Фарсех: мера за дужину, око седам-осам километра
[4] Езан: позив на молитву са џамије
[5] Реченица којом сваки муслиман исповеда своју припадност исламу.
[6] игра речи: „оде ти топ“ – „оде ти живот“
[7] Абу Абдала Вехб бин Мунахиб ел-Јамани, писац знаменитих летописа и прича, умро 728. године у деведестој години.
[8] Бану Исраʾил („Израелска деца“) спомињу се четрдесет пута у Курану као општа ознака за јеврејски народ. Порекло Бану Исраʾила почиње у Египта где су живели мирно док их фараони нису одвели у заробљеништво.
[9] Дирхем: сребрна парица
[10] Без гвожђа: без оружја, ненаоружан
[11] Непрекидни ратови у Ираку изазвали су несташицу хране
[12] Мухадис (ар.): абасидски „модернисти“ који традиционалну поезију сматрају извештаченом.
[13] У делима неколико арапских писаца из класичног периода бројање прстима приказано је на следећи начин (за бројеве од 10 до 90 користи се само десна рука):
10 врх кажипрста се стави на зглоб палца
20 палац се стави између корена кажипрста и средњег прста
30 саставе се врхови палца и кажипрста
40 палац се стави на средњи зглоб кажипрста
50 врх палца се стави у подножје кажипрста
60 врх кажипрста стави се на врх палца
70 палац се стави испод кажипрста
80 врх палца ставити на доњи зглоб кажипрста
90 врх кажипрста ставити изнад врха палца
100 као број 10, али сада левом руком