Милијан Деспотовић
ДУХОВНО-ДИЈАЛОШКА ПОЕЗИЈА

 

Милан Михајловић: Срне и ране

Српска књижевна задруга, Београд, 2019.

 

Песник Милан Михајловић¹ пева поезију ослањајући се на псаламе кроз чију проверљивост мисли долази до сасвим зрелог песничког и филозофског израза. Он је своје Срне и ране вратио у колективно национално памћење. На свом путу „по земљи плодној“ његов „кукољ класје праши“. Светост је матрица певања нашег песника који добро разазнаје висост и величину духа који нас брани и који може да обнови и душе грешних: „Востани и спаси, слава Ти и хвала, / И не’ сваки народ стекне сина Сава!“. Михајловићево обраћање са Косова,” са брда Звечан”, великој мајци (песма Мати) јесте из провиђења остваривање улоге оног ко је на овај свет дошао да створитељу указује шта се то збива, то је песник душевне величине и храбрости. Кад се обраћа мајци наш песник „с ранама сраста” и мери тежину бола и „кривице” што се нашао пред алом. Михајловић у форми набрајалица беседи о упитним истинама правде коју закључује дистихом: „Зар крив сам рођењем/ Што твојим се бројим!?”

Поштовање ближњих и људи из околине „човеку је од природе усађена, али се мора изражавати на начин рационалан; нерационално понашање није природно”[1]. Много је тога неприродног у завичају песника, сва зла света на њега се обрушила и загушила ту природну усађеност рационалног. Поета увек налази тај трун наде повратка природе у колевку „божурова и храстова, / У гнезду коса, врана и орлова” а то је сунцокрет који је никао „са главом (позајмљеном) од Сунца”. „Косовска патница” је извор наде али и прекор измаклих да се добро и зло лакше подели (Писмо са Ибра), јер Ибар је вода Троморавља, и ко се њоме освештано умије мора прогледати душом природе, ако не прогледа – слепим за живот остаје. Бројни косово-метохијски топоними и историјске чињенице, емотивно боје поезију Милана Михајловића, чине је живом и тамо где живот привидно замире. Он ће беседити о повратку живих, и вечно живих као што је повратак Светог Краља, Ктитора и Господара, у малену Бањску.

Милан Михајловић, све људске и небеске судбине, и збивања, везује за оне који виде „за све нас/ боље и ведрије сутра”, верујући да се испуњава она духовна молба: „Распи народе који желе бојеве”.[2] Отимања наших државних и духовних простора, кроз време, и данас, још стрпљиво посматрају они који „сва немања / претворише у имања и у цркве и дворове”. Њихова је одавно постала божија и само је ствар тренутка када ће у недођију замицати злотвори пред рукама Вукана, Стефана, Константина, Душана… Песник, загледан у фресколикове српских манастира, пре свега на Косову и Метохији, чита поруке и опоруке, разговара отворених зеница, зеницом на зеницу. У овом дијалогу он научава да се на „грехе узвраћа хлебом” (Богородици Љевишкој). Фреско-сликари добро знају тајну људских и светих зеница. У својој поезији то уочава и Михајловић, тј. да су „оне као две црне тачке у центру обојених дужица и опште је познато да се оне шире и сужавају у зависности од светла. На јарком сунцу оне се смањују на величине чиоде (…) а кад се напољу смрачи, пречник који имају на сунцу повећава се четири пута.”[3] Лирски субјекат траје уз воштаницу а пред Иконом Мајке Тројеручице, клекнуо је брижно:

 

Да ме бар погледа, дамаре разбуди,

Јагодицом прста стих да ми посуди

Молим је, а трним, да је не повредим

Достојан да ли сам њен глас да проследим!?

 

Песници су псаламима дали живот живота. У њима се препознају њихове молбе,попут: „Покажи ми, Господе, путове своје, научи ме ходити стазама твојим.”[4] Тим стазама иде и песмује и Милан Михајловић, свестан да су казала духа свуда око нас јер смо ми примајући део њих. Треба учити од песника и духовника како тај дух осећати, а ево га овде је у речи преточен (На извор роде). Ово је молитвена и духовно дијалошка поезија која је прилог „пркосу преораних векова” која тражи свету милост за незаборав и поуку свог читаоца. Ово је поезија отпора и наде коју гајимо да ће „праведници наследити земљу” ако је данашњи свет грешан и неправедан (а јесте), и да ће се на њој већ једном почети примењивати закони божански. Ту је и одговор тлачитељима и однемагачима истине, да живимо на туђој земљи. Просто речено, „порицати да је ово мјесто за нас, значи порицати живот.”[5] У том смислу, ово је поезија о истини живота, о правичности и слободи, која ће сванути, без обзира на прилике неслободе и зла.

Песма је једна од тема поезије песника Милана Михајловића (Песма о песми). Он каже: „Била си ми и остала/ клатно истине.” У тој истини поред душе песме налази се и душа песника. Песма је песников пртљаг и највеће благо, она је и наша општа баштина. Песник је у песми видео велику моћ у временима кад смо били немоћни и предати великој трпњи И страданију:

 

Ти си игла

Бусоле погубљене

Па нађене…

 

Песничко „ја“ себе види као неког чија је улога тек толика да запише мисли које у његово умље дотичу: „Ја сам само одврнута чесма / Твојим непресушним бујицама…”[6]. У циклусу песама посвећених, пре свега поетском сабратству, Михајловић „прати” чин „венчања славјанске госпе”, како назива косовометохијску песникињу Даринку Јеврић чији је одлазак овако опевао: „Удаје се песма!” Песнику Слободану Костићу, борцу за језик и родну крв, Слободану Костићу, исписао је захвалодарник са поентом: „Увиђаш да / НИКО СИ И НИШТА/ без свог корена, без свог језика.” Уистину Михајловић је песник свог језика и чуварник свог српског корена који је закидан кроз време, али се крв није могла променити. Верујем да ће откриће ДНК тестова многе наше истороднике призвати к познању ко су им преци и колико су се о њих огрешили. Знамо ли сви укрштени и покрштени, живи и побијени, да је „Лазар (…) Свети и онај уклети”, наш предак –  запитаће се Михајловић у посвети Слободану Ракитићу. И свима којима се песмом обраћа има шта казати, посебно онима који су отишли а започети разговори никад неће бити довршени. Ту су посвете и: Моми Димићу, књижевнику; Младену Поповићу, сликару; Благоју Стевићу, културном посленику из Косовске Митровице; песнику Александру Деспотовићу и Миомиру Јовановићу, брату и песнику. Књигу затвара Глосин венац од петнаест строфичних певања чији последњи стихови садрже сентенце издвојене из псалама цитираних у књизи.

Срне и ране долазе у тренутку када се српско биће јавља са пуном свешћу да је у току божанско сагледавање рана и да је тихост људске срне добила глас бунта. Песник јој придодаје чињенице на један епски начин, кроз бројаницу, са вером да ће песми дати нове теме слободе али и опроста за несрећнике, односно, оне са друге стране.

[1] Епиктет, О питањима карактера и моралног избора, БИГЗ, Београд, 2019, стр. 33.

[2] Библија, из псалама 68.30.

[3] Дезмондо Морис, Посматрање људи, Космос издаваштво Београд и Нова књига Подгорица, 2019, стр. 249.

[4]Библија,  Псалам 25.4.

[5] Меша Селимовић, Мост од ријечи, Вулкан, Београд, 2020, стр. 13.

[6] Песник Паун Петронијевић, који се и сам из крила „жуте госпе” отео и у песму преметнуо, записао је за песму да она: „Клицом ниче из нежног нерва / Током нара било мења / Стих се душом ствара / Уз звучну струну говорења.” У: „Моја песма свака”, Истргнут клас, Свитак, Пожега, УКС Подружница за Златиборски округ, Ужице, 2009, стр. 17.