Шимон Цубота
КАД БИ ЕНИ БИЛА ПТИЦА

 

Сати је одавно полудео – тако би без сумње сви мислили, да га познају или да с њим проводе сваки дан својих живота. Сати је открио црвоточину, Сати сада може да путује кроз време, машина на којој је радио претходних двадесет година налази се у гаражи викендице коју им је оставио њихов дугогодишњи пријатељ кад је знао да му није остало још превише времена на овом свету, прекривена пластичним застором што мирише на летње пљускове и жар који се полако гаси, мада Ени само тако претпоставља, Ени никада није видела машину уживо, ни не намерава тако нешто, само чује оно што излази из Сатијевих генијалних уста, генијалних јер му верује или барем жели да верује у његов изум, у супротном не би Ени остала уз њега до краја како је одлучила, јер, ево, приближава се њен седамдесет и шести рођендан, а време које је преостало пред њом, пред њима, не разликује се превише од онога што је остало иза. Нико не зна да времеплов постоји, али једног дана ће сви знати и време ће бити једно велико игралиште, веће од свих простора, дуже од сваког заустављеног тренутка. Једне вечери, у ретким тренуцима Сатијевог смираја, док су лежали у кревету ишчекујући сан, он ју је упитао да ли би она кренула за њим уназад кроз време. Хоћу, одговори Ени пред великим вратима сна која се полако затварају.
Ени не тражи сажаљење, не тражи да је неко пажљиво слуша нити било какав вид утехе, ако је то икада и тражила, то је једино зато што је дуго била изгубљена и збуњена. Никада тај осећај није ишчезао, данас се она само навикла на њега и не тражи ништа чиме би ублажила тежину која се ширила унутар њеног бића. То ју је раније убијало, данас више не – она је крива што је изабрала Сатија, она је крива за сопствену несрећу и ништа више, ништа мање, то је истина коју је Ени одабрала, ако се истине могу бирати, оним унутрашњим се свакако човек може подредити након избора, јер понекад је потребно да живот буде нешто лакши од уобичајеног, макар за унцу. Ја сам крива за све, понављала би у себи Ени кад би доживела један од све чешћих напада беса и то је био њен начин да се смири. Убрзани пулс, дрхтави прсти, зуби што жваћу сами себе, црева исплетена у клупко – напето стање једног тела попушта под тим речима: ја сам крива за све. Вулкани се хладе, одливак лаве нико неће приметити, осим неколико костурова ледених жбунова, одавно спремни на другу смрт – прва смрт хладноће и старости, друга смрт ватре. Додуше, овакве мантре не уроде плодом сваки пут. Поразбијане чаше, сломљени сто, полупана улазна врата, једна мачка бачена са прозора другог спрата, чак и један Сатијев изум претворен у материјализовани сан ђубришта, све су то били тек тупи звуци који су допирали из њихове куће око које километрима није било ничега осим поља кукуруза и шећерне трске, нико није био ту да чује те звукове Ениног очајања. Једном је рекла Сатију да одлази и да се никада неће вратити. Сати је дуго посматрао своју супругу како одлази у лепљиву дубину сумрака, како се њена прилика смањује на путељку између повијеног кукуруза и шећерне трске, мислећи да се никада неће вратити и тад је, помисли Сати, први пут осетио нешто што људи називају тугом. А ово испод очију, то је исто туга, њен инхерентни, чак репрезентативни део, и носи назив града са Блиског истока, где је некада била резиденција Дарија I. Није могао да се сети имена тог града и запитао се да ли је Персија носила мирис ове непријатне влажности која га подсећа на последње снаге реке или водопада. Ипак, Ени се вратила након неколико месеци, никада није рекла где се обрела нити како је живела та четири месеца. На томе је и остало.

Подрум куће је била једна велика просторија, већа од саме куће, као подножје леденог брега, сачињена од Сатијеве бескрајне библиотеке, његовог радног стола по ком су лежали хрбати разних рукописа и разбацани папири осути младежима случајно остављене цигарете или капи крви из Сатијевог носа препуног осетљивим капиларима. Тамо доле, Сати је успевао да проведе и неколико недеља без престанка, пишући и читајући непрекидно, и кад би се вратио на површину, код Ени, изгледао би попут каквог пустињака који је четрдесет дана и ноћи провео у Сахари, зарастао у браду, осетљив на светлости дана, прљав и смрдљив. Ени није знала шта је њен муж радио доле све то време, једног дана ће се свакако осмелити да сиђе доле у његову платоновску пећину у коју Сати силази добровољно, слутећи ипак да је у подземљу већа стварност, него она на површини, на светлости и пријатном поветарцу. Сати је једном приликом рекао да ради на свом животном делу, магнум опус мог живота и дела. За време обеда, који су били ретки тренуци дана које би провели заједно, Сати би себи у браду мрмљао неке речи које Ени није могла да распозна. И та његова особина би је довела до тачке кључања, пожелела би да умре на најсуровије начине, јер сада разговарају на два потпуно различита језика и то је само продубило јаз између њих двоје, тај језик који не постоји, који је само звук који може да дешифрује и којем може да додели значење само Сати и нико више на читавој кугли земаљској која ће једног дана престати да се обрће око своје осе, захладнеће и више ништа на њој неће остати сачувано, па чак ни заборав ни сећање, ништа осим Сатијевог језика, док и то Сунце не прогута својим блештавим врелим ждрелом.
Једног топлог јутра, Сати је отишао на море на две недеље са извесном Елизабетом, али то су вероватно биле само гласине. Чим је Сатијева прилика ишчезла у најудаљенијој тачки јутра, Ени је искористила прилику да сиђе у његову мистериозну одају. Обила је катанац на вратима, упалила бледу светиљку на степеништу и под њеним корацима су шкрипале дрвене даске, док није стала на под и угледала полице са књигама које сежу до у бескрај, јер све мора да има свој крај, своју последњу границу, иначе ништа не би постојало. Наишла је на његов писаћи сто, поред полице са езотеријском и есхатолошком литературом. Сто је био мањих димензија него што је очекивала. На средини стола почивала је кула папира. По њима су били исписани редови које не подсећају ни на један познати језик. Писано је у брзини, као да је перо по њима клизило у једном Сатијевом даху. Ниједну реч није могла да разуме, ако су то уопште биле речи – то је било лудило, слово безумности. Само једну реч је успела да разуме и да је препозна, негде око 6549. стране – Ени. Та реч се касније нигде не понавља, осим на крају овог гигантомахијског рукописа, са Ени се све завршава и после ње следи само једна бледа тачка, која у својој бити наговештава још један бескрај.

Кад се Сати вратио, пратиле су га невероватне гласине: на главном градском тргу приморског места Р. Сати је претворио Елизабету у птицу, пред очима десетине присутних сведока. Њихове очи испратиле су извијање Елизабете увис и како су њена крила дотакла небо, потом нестајући заувек у плишаном плаветнилу које је полако брисао мрак. Нико није знао ко је била та Елизабета, ко је био тај чудни човек који јој је подарио тело птица, који се потом насмешио осмехом детета и потрчао ко зна где, можда ка некој другој обали на супротној страни планете где све птице слећу.
Неколико година пре него што је завшио свој времеплов (коју је у дневничким белешкама, које је пред крај свог живота пажљиво ишчитавала, назвао Ех Deus), Сати се попео на кров куће да поправи антену за телевизију коју су ветрови искривили. Над њим су се надвијали тмурни олујни облаци. Личио је на некаквог полубога који из слабости и љубоморе подиже руке ка небу у нади да ће његов додир са висином призвати богове, његове строге и крваве очеве. Обгрлио је антену својим телом и покушао да је исправи. Потом је извадио чекић из свог дубоког задњег џепа и лупкао по металном скелету антене, али све је прошло безуспешно. Гром погоди антену и Сати падне са крова, вековима се котрљајући потом благом травнатом падином у поље кукуруза. Пробудио се након пет година и заборавио на све осим на своју машину и на птицу која је Ени сањала да постане. Знао је да је смрт близу и да мора да прионе на завршне радове времеплова.

Ја сам за све крива, понављала је Ени загледана кроз сломљени прозор у јато птица које стварају невидљиве дуге вођене гравитацијом својственом само њима, деци Икара и Дедала. Можда је на крају свега Дедал осетио извесну завист према свом сину који се приближио сунцу и суновратио се у место где време не постоји. И кад сва мора пресуше на свету, можда ће Дедал на дну Егејског мора открити тело свог сина, нежно га узети у своје руке и спустити га на копно, које је такође, у примордијалним добима, било прекривено још једним морем које је било сведок још једног пада, нама непознатог, још једног мита из које је излетела још једна птица, можда баш Ени, у свом претходном облику, у свом претходном животу. Низ Енине прсте слива се крв заједно са ситним крхотинама стакла. Бол јој прија. Кад би Ени била птица, и њој би Сунце био једини суноврат и угледала би се на прву птицу, несрећног Икара, и летела би увис ка јединој топлоти коју је икада осетила у животу, ка егзосфери, докле год би јој снага крила, мала плућа и ваздушне кесе то дозвољавале, док један усамљени морнар на пучини не уочи једну ситну тамну тачку како се стропоштава у дубине мора, до места где мирише на тежину истопљеног воска, где ће једног дана отац тражити свог палог сина.
Ја сам крива за све, последњи пут изговори Ени. Живот је прохујао за њом и кад би избрисала шездесет година свог живота ништа се не би променило, била би иста ова Ени поред лудог Сатија, у празнини живота који није могла да искористи. То је моја грешка и никога не могу да кривим за то, убеђује себе Ени и то је све што зна о својој личности, бледој личности која ускоро неће постојати, а то је исто као да никада није постојала на Земљи.

Коначно је дошао и тај дан, Енин седамдесет шести рођендан. Дан почиње као и сви остали који су свањавали и гасили се. Никада није марила за рођендане, скоро и да је заборавила на који се датум родила. Уосталом, ко зна када птице излазе из пукотине јаја? Ко одговара на питање – шта је дошло прво, кокошка или јаје? Ени не мари. Ако је природа равнодушна према одговору на то питање, може и она.
У спаваћу собу улази Сати, видно узбуђен. Ени је била збуњена овом новином. Коначно је завшио свој времеплов и жели да га испроба.
Данас? упита Ени.
Да, данас, сада, одмах.
Да ли ћемо се икада вратити овде?
Ако сам све тачно израчунао, да.
А где бисмо приспели?
Назад.
Назад?
На почетак, Ени. Не знам који почетак, али на неки почетак свакако.
Плашим се, Сати.
И ја се плашим. Не знам где идемо. Не знам да ли ћемо се икада вратити. Зато желим да будеш уз мене.
Након што је Ени у мали кофер спаковала оно најпотребније ‒ одећу, нешто хране и неколико флаша воде – ушли су у аутомобил и кренули ка викендици њиховог давног пријатеља чијег се имена одавно више не сећају.
Сати је отворио гаражу, открио пластични прекривач и Ени је први пут видела времеплов о којем јој је муж причао већ деценијама. Изгледало је као срце неког бога које је престало да куца пре настанка времена, све са левом и десном комором, међукоморном преградом, са горњом шупљом веном и аортом на врху, са перикардом, плућним стаблом, са металним цевима што су личиле на вене и суве артерије у хладном телу нечега што никада није знало за живот и смрт. Сати зађе у задњи део гараже одакле је Ени чула несносну буку рачунара, генератора и акумулатора који ће служити као дефибрилатор који ће оживети ово огромно срце без тела. То је потрајало отприлике сат времена. Стрпљење, узвикивао је Сати, ускоро ће све бити спремно.
И кад је напокон све било спремно, он изађе из гараже, положи длан на Енино раме, осврне се око себе да још једном, по последњи пут можда, види дрвеће, далека зелена поља над којима су се надвијали сиви облаци, дивљи од немирне кише која се копрца у њиховој прозрачној материци, осећа ваздух који никада није био тако свеж и благодатан, земљу под ногама која ће увек бити нечији пут, чак и да нема стаза и јасно видљивих путева. Види у небу последњу оазу плаветнила и у њему беличасте трагове авиона, један траг јењава брже од другог. Оба авиона су сада у густим венцима облака, одатле се не види ништа што Сати сада гледа са одређеном количином меланхолије и благе среће која се оцртава на његовом лицу како Ени примећује. Сати отвара врата леве коморе и руком даје знак Ени да је време да се крене.
Да ли си спремна? Можда се никада нећемо вратити. Хм… Добро. Лепо је данас. Па, добро. То је то. Прво улазим ја и онда за тачно тридесет секунди улазиш ти. Нема места за обоје.
А чему служи онда ова друга комора? упита Ени.
То је комора у коју ћемо се вратити, уколико све прође по прорачунима, одговори Сати.
Ако се икада вратимо.
Да. Ако се икада вратимо.
Јеси ли сигуран да не знаш где ћемо доспети, Сати? Шта ако то буде неко лоше место?
Сати уздахне и слегне раменима.
Чекаћу те.
Он уђе у металну комору и затвара тешка оловна врата за собом. Ени схвати да у његовом погледу сада уочава нешто што није знала да у њему постоји, на шта је чекала читав свој живот. Затим комора поче да подрхтава и из стакла блесну јарка магнезијумска светлост која се угасила у секунди. Сатија унутра више није било.
Прошло је тридесет пет секунди. Ени је спустила врата гараже. Села је на земљу и загледала се у поље кукуруза. Да ли су минути или сати били у питању, касније није могла да се сети. Изашла је испод надстрешнице и уперила поглед у пут који је водио ка њиховој кући. Ништа се није чуло километрима далеко, тек понеко шуштање лишћа у поспаном шапату ветра. Подигла је мали кофер са земље и изненада осетила две-три капи кише на кожи. Ускоро ће пљусак.