Сергеј Довлатов
НАШИ ЉУДИ

 

За годину дана стекли смо читав круг сталних спољних сарадника. То су били различити, углавном талентовани и симпатични људи. Плаћали смо им бедну цркавицу.

Међу нашим ауторима истицао се публициста Зарецки. Он је некад био познати совјетски писац. Објавио је двадесет шест дебелих књига о научним радницима. Када је достигао стваралачку зрелост, почео је да пише о генијалном биологу Вавилову. И тада су га позвали у КГБ:

– Зар друг публициста не зна да је Вавилов био ухапшен као шпијун? Да је умро у логорашкој бараци? Ах зна, па ипак намерава да пише о њему књигу?! Зар је код нас мало генијалних људи који су умрли у сопственим креветима?

– Је’н, два – упс, забројао сам се! – рекао је Зарецки.

Тако су почеле његове несугласице с властима. Годину дана касније Зарецки је емигрирао.

Био је то талентован човек с тешким карактером. Притом самоуверен и груб. Солидне године и дисидентска прошлост уздизали су Зарецког изнад његових младих колега.

С Мокером се једноставно није поздрављао. Административни руководилац је за Зарецког био ниже биће.

Разговарајући с Баскином изражавао је простодушну збуњеност:

– Дакле вас је заиста занимао хокеј? А шта сте писали о тој необичној теми? Ако се не варам, они користе дискове и палице?

– Не дискове, него пакове – мрачно га је исправљао Ерик.

Зарецки је питао Дроздова:

– Реците ми, имате ли ви бар некакве моралне принципе? Оне најминималније? Рецимо, да ли бисте могли да цинкарите сопственог оца? Добро, а за хиљаду рубаља? А да ли бисте могли за двадесет хиљада?

Дроздов је одговарао:

– Не знам. Нисам сигуран. Не верујем…

Мене је Зарецки третирао мало боље. Иако ме је презирао, разуме се, као и све остале. Његови ретки комплименти звучали су отприлике овако:

– Прелетео сам овлаш ваш чланак. У њему се помињу Толстој и Достојевски. Испоставља се да ви читате књиге.

Једва смо га подносили. Али Зарецки је имао своју публику. Због тога се матором много тога опраштало.

Осим тога, он је био отворени и искрени грубијан. Свакако не најгори тип руског интелектуалца…

Политичке коментаре водио је Гуревич. То је био скроман, савестан и компетентан човек. Истина, недостајала му је креативна храброст. Гуревич је био сувише опрезан у прогнозама. Скоро сви његови политички чланци завршавали су се речима:

„Будућност ће показати“.

На крају сам му рекао:

– Буди мало дрскији. Изнеси некакву спорну политичку хипотезу. Погреши, до ђавола, али буди храбрији.

Гуревич је рекао:

– Потрудићу се.

Сада су се његови текстови завршавали речима:

„Сачекајмо, па ћемо видети“.

За тему позоришта и биоскопа био је задужен брачни пар Лисовски. Тоља и Рита. Тоља је био инфантилан, хировит, начитан дечко с добрим енглеским. Рита је имала чврст и напоран карактер. Зачудо, њихов брак је испао складан. Иако је Рита била старија од мужа двадесет година. Познавао сам је још из младости, из Лењинграда.

 

 

СОЛО НА АНДЕРВУДУ

 

Једном сам с Лисовскима доручковао у пицерији. Рита је изашла да телефонира. Тоља одједном поцрвене и упита:„Је ли истина да сте се удварали мојој жени?“Нежно сам одговорио:„Истина је. Али то је било годину дана пре но што сте се ви родили…“

 

Чланке су писали брзо и надарено.

Хумористичке стране је уређивао Соколовски. Један од најистакнутијих људи у емиграцији. Писао је с необичном лакоћом и мајсторством. Најчешће су то били фељтони у стиху. Или минијатуре, отприлике овакве садржине:

 

Напољу је стег’о мраз,

Лете пахуљице беле,

Све се смрзло око нас,

А паре се истопиле!

 

Осим новинара у редакцији су се стално мувале разне необичне личности. Долазили су нам сви невољници, дангубе, разочарани, људи у проблемима. Тим пре што се радни дан код нас по правилу завршавао пићем.

Свраћао је естрадни уметник Беленки, који никако није могао да нађе посао. Зато је успео да се навуче на марихуану.

Својим таксијем је долазио бивши шверцер Ајкула. Причао је о ноћним авантурама у Харлему и Бронксу.

На пример, говорио је:

– Америка воли јаке, храбре и хладнокрвне. Ево већ годину дана тренирам карате. Испод седишта држим браунинг. У џепу – нож. Моји нерви су се претворили у челичне сајле. Једном су ме зауставила двојица црнаца. Говоре нешто на свом језику. Разумео сам само једну реч „паре“. А имао сам око педесет долара…

– И како се то завршило? – питали смо ми.

– Дао сам им педесет долара и био срећан што сам успео да збришем – мрачно је рекао Ајкула…

Код нас је долазио верски активиста Лемкус. Говорио је да на некаквој необичној радио-станици води емисије о љубави и хришћанском смирењу. Поред тога продаје парцеле у Рочестеру.

Баскин је сумњичаво питао:

– Шта је то Рочестер? Да није назив гробља?

– Ма какви! – уверавао га је Лемкус. – То је место као из бајке. Тамо можете да купите јефтин бунгалов.

Ерика је нервирала реч „бунгалов“…

У редакцију је свраћао и бивши дисидент Каравајев. Био је рођени револуционар, темпераментан, храбар и пожртвован. Није узалуд двадесет година провео у совјетским логорима.

Каравајев је мрзео совјетску власт и одважно се супротстављао њеним притисцима. Имао је иза себе девет штрајкова глађу и тринаест месеци казненог изолатора.

На једном од судских процеса Каравајева су питали:

– Ваша националност?

– Затвореник – одговорио је Каравајев.

На крају су га пустили, на молбу Кисинџера. И Каравајев се нашао на слободи.

Првих недељу дана је без престанка давао интервјуе западним новинама. Затим је одржао неколико предавања. Објавио у руској штампи десетак чланака. У чланцима се говорило о предностима демократије над тоталитаризмом.

После шест недеља Каравајев је потрошио све своје мисли. Сад није више имао шта да ради.

Није имао професију. Није покушавао да научи језик. Књижевне способности није открио. Није хтео да буде таксиста.

Каравајев је био само херој. Нажалост, то није занимање.

Мрзео је совјетски режим. Али живот без њега за Каравајева је изгубио смисао.

Све више је пио. Неуморно је оснивао некакве партије, лиге, удружења. Писао до у недоглед манифесте и декларације. Позивао људе у борбу за нову Русију. Као, уосталом, и за нову Америку.

Сва његова дела почињала су речима: „У контексту надолазеће кризе демократије, сматрам да је важно да изјавим…“

Осећали смо према њему дубоко сажаљење.

Два пута ми је Каравајев доносио своје приче. Из неког разлога из живота предреволуционарне аристократске Москве. Запамтио сам, на пример, ову реченицу:

„Барон је учтиво придигао елегантни сламени жербо…“

(Писац је, очигледно, хтео да каже – жирадо.)

Те приче било је немогуће објавити, нарочито не у новинама. Каравајев се наљутио на мене…

Ређе од других свраћао је економиста Скафар, који је већ годину дана тражио невесту. На то је трошио сву своју снагу. За сад су му брачне агенције препоручивале разну бајату робу.

А и сам економиста није баш био неки нарочити младожења. Странац у синтетичком сакоу, без конкретног занимања. Тешко да ће због таквог мадмоазел Брук Шилдс пасти у искушење…

Живели смо прилично срећно, иако су се облаци већ навлачили на хоризонту…

 

БРЕМЕ ДЕМОКРАТИЈЕ

 

У Совјетском Савезу нам се чинило да смо ми истинске демократе. Него шта, па ми смо се поздрављали с чистачицама. Пили с електричарима. И, као што се подразумева, потајно мрзели руководство.

Тоталитаризам нам је био одвратан. И ми смо се осећали као демократе.

Најзад смо изабрали. Емигрирали смо на Запад. Стигли смо, осврнули се око себе. И схватили да није довољно изабрати демократију. Као што није довољно изабрати добру креативну професију.

Професијом треба овладати. Односно учити. Усвајати знање.

С демократијом је иста ствар. Зато што је демократија велика снага, али и тешко бреме.

У редакцији сам схватио многе ствари. Осетио сам, на пример, све размере немоћи мистера Регана.

Не сме се притискати. Не сме се наређивати. И најбезначајнија питања се решавају гласањем.

И, главна ствар, сви ти непрестано дају савете. И ти мораш да слушаш. Иначе ћеш бити етикетиран као ауторитарна личност…

У Совјетском Савезу смо били јако слични. Чак су нас исто звали – „идеолошки странци“. Спајали су нас заједнички проблеми, тешкоће и туге. Заједничко неприхватање режима. У таквом окружењу разлике су биле једва приметне. Оне нису имале суштински значај. Ниси цинкарош, ниси лопов – и у реду. Већ и то је успех.

Сада смо сви веома различити. Испод наших бунтовних брада указала су се најразличитија лица.

Међу нама има либерала. Има демократа. Има присталица монархије. Правоверних Јевреја. Словенофила и западњака. Има, кажу, у Тексасу чак и један марксиста. И свако има своје легитимно, лично, драгоцено мишљење. Тако да сваки разговор моментално прераста у дискусију.

Правом капиталисти је лакше. Он има механизме финансијског стимулисања. А наши су сарадници радили скоро бесплатно. А ако човека не плаћаш, значи, мораш бар да га волиш…

Углавном, не само да су нас притискали конкуренти. Не само да су читаоце понекад шокирали наши наступи. Него је и у самој редакцији било довољно проблема.

Било је застоја у раду и трзавица.

 

БИЗНИС НИЈЕ ПОРОК

 

Учили смо елементарне ствари. Основе капиталистичке производње. Тако смо открили да бизнис није порок. За мене је то било право откровење. Тако смо васпитани.

У Москви „пословним људима“ себе називају мангупи и преваранти. Појмови „посредник“, „бизнисмен“ асоцирају на затворске решетке.

А у књижевној, боемској средини презир према пословном свету је потпуно отворен и недвосмислен.

Па ми смо песници, сликари, људи од уметности! Нека врста безбрижних, занесених славуја! Идеја трезвеног прорачуна нам је апсолутно одвратна. Гадило нам се и да изговоримо речи „задужење“, „потраживање“. Сматрали смо да је боље чак и красти него трговати.

Човек који је у фабричком погону украо ролну полиетилена сматра се готово за хероја. А Грузијац који легално продаје лимун на пијаци предмет је бескрајних презривих шала.

У Америци је бизнисмен, како ми се чини, озбиљна, поштована професија. Захтева памет, проницљивост, високе моралне квалитете. Прави бизнисмен уме да ризикује и да губи. Кад доживи неуспех уме да сачува присуство духа. А у случају успеха нарочито.

Сигуран сам да новац не може бити циљ сам за себе. Нарочито овде, у Америци.

Уосталом, колико је човеку потребно за потпуно благостање? Двеста, триста хиљада? А људи овде обрћу милијарде.

Новац је очигледно постао еквивалент других, значајнијих вредности. Сума се претворила у цифру. Цифра се претворила у хералдички знак.

Паметни бизнисмен не жуди за новцем. Он жуди за потпуном, хармоничном идентичношћу напора и резултата. Чији је најочигледнији показатељ – цифра…

Укратко, био нам је потребан бизнисмен‑менаџер. Једноставно говорећи, добар управљач. Пословни човек. Јер се Мокер бавио само општим питањима.

Новинарског искуства имали смо довољно. С административним кадровима ишло је мало теже. Паметан ће отићи у добру америчку фирму. Глуп некако баш и није потребан. А без доброг менаџера немогуће је радити.

Тим пре што смо сазнали толико тога новог! Прво, дефинитивно нам је постало јасно да су наше новине – роба. Било је тешко помирити се с тим.

Замислите само! Вољене, драге, дивне новине! Плод бесаних ноћи! Резултат заједничких ударничких напора! Наше љубљено чедо, обожавано дете! Непролазни крик душе! Кад оно – роба! Попут кобасице или харинге…

Нажалост, то јесте тако. Можеш да компонујеш Четрнаесту симфонију, да насликаш Гернику, напишеш Ану Карењину. Да направиш вештачку јетру, ласер или хидрогенску бомбу. Можеш да будеш геније и визионар. Велики јеретик и херој рада. То није важно. Материјални плодови људског рада неминовно постају објекат тржишне размене.

У духовној сфери Модиљани је геније. А сликар Герасимов – простак и ништарија. Али на тржишту је Модиљани добра роба, а Герасимов лоша. Модиљани је исплатив, а Герасимов не.

Законима тржишта подређује се све што су људи створили. И ти закони су исти. За Зарецког и Микеланђела. За гушчје желуце и недељник Огледало…

Стално сам понављао:

– Без доброг руководиоца неће ићи…

Баскин је потврђивао:

– Значи, треба истерати оног нерадника Мокера…

 

ЛАКА ЛОВА

 

У децембру је часопис Њујоркер објавио моју причу. Заиста су ми платили око четири хиљаде долара.

Лин Фарбер је деловала узбуђено и срећно. И ја сам, разуме се, био задовољан. Али ипак мање него што сам очекивао. Предуго сам, понављам, чекао овај тренутак. А новац је, наравно, био веома добродошао. Као и увек…

Сви су ми честитали. Говорили су да је превод сликовит и тачан.

Затим ме је позвао уредник Њујоркера. Рекао је да жели да настави да објављује моје приче. Питао је како живим.

Рекао сам:

– Извините, мој енглески је лош. Сумњам да ћу успети да изразим оно што осећам. Осећам се као идиот. Надам се да ме разумете?

Уредник је одговорио:

– То чак и Американац разуме…

Новац добијен од Њујоркера смо, на сопствено чуђење, потрошили разумно. Жена је купила на одложено компјутер за девет хиљада. Дала прву рату.

Надали смо се да ће нас ангажовати руски издавачи. На пример, Карл Профер из „Ардиса“. И он је заиста одмах послао мојој жени добро плаћен посао.

Лин Фарбер је почела да преводи следећу причу. Тих дана ју је позвао књижевни агент. Рекао је да би хтео да ме заступа. Питао је да ли имам готову књигу. Лин Фарбер је одговорила:

– Најмање пет…

Агент се звао Чарли. Одмах сам га заволео. Прво, због тога што није јео превише пристојно. Чак је и меку храну узимао рукама.

За мене је то било важно. Зато што ме у ресторанима мучи комплекс инфериорности. Не умем да једем како треба. Бојим се конобара. Укратко, осећам се као незвани гост.

А с Чарлијем ми је увек било лако. Иако он није говорио руски. Не знам ни сам како се то деси.

Осим тога, Чарли је био „црвени“, левичар. А ми, руске избеглице – конзервативци. Десно од нас је само зид.

Значи, ја сам био десничар, Чарли левичар. Али одлично смо се слагали.

Питао сам га:

– Кажеш да мрзиш капитализам. Зашто си онда богат? Зашто живиш у Седамдесет четвртој улици?

Чарли је одговарао:

– Прво, ја, нажалост, нисам много богат. Иако сам заиста против капитализма. Али капитализам и даље постоји. И док он не умре, богати живе боље…

У младости је Чарли умало постао криминалац. Изгледа да му је чак и суђено. Такви, колико ја знам, постају најчеститији људи…

Понављао сам:

– Хвала ти, Чарли! Не верујем да на мени добро зарађујеш. Значи, ти си идеалиста, иако си и Американац.

Чарли ми је одговарао:

– Немој да журиш са захваљивањем. Прво достигни ниво на ком ћу почети да те обмањујем…

Стално сам размишљао – замисли то! Американац који говори на страном језику, уз то још и „црвени“, левичар – ближи ми је и боље га разумем него старе познанике! Људска комуникација је невероватна ствар…

 

ПИСМО ОДАНДЕ

 

То писмо је стигло чудом. Изнела га је из Совјетског Савеза једна неустрашива Францускиња. Нека је чува Бог, кога нема…

Она нелегално износи рукописе из Совјетског Савеза. Тамо носи готове књиге. Понекад по двадесет, тридесет комада. Једном на лењинградском аеродрому није могла да устане из фотеље.

А ми још критикујемо западне интелектуалце…

Ево тог писма. Прескачем неколико пасуса личне природе. И онда:

„…Сад, неколико речи о новинама. Оне делују симпатично – живе, јарке, талентоване. Има у њима шепурења, наравно – хумор и тако даље. Углавном, има много тога доброг.

Али ја бих да кажем нешто о ономе чега нема. И што новинама, по мом мишљењу, дефинитивно недостаје.

Недостаје им твоја прошлост. Твоја и наша прошлост. Наш смех и страх, трпљење и безнадежност.

Твоја емиграција није приватна ствар. У супротном ниси писац, него станар. И није битно где – у Америци, у Јапану, у Ростову…

Ти си отишао да би испричао о нама и о својој прошлости. Све остало је небитно. Све остало само деградира писца. Иако шансе на успех можда постају веће.

Ниси ти отишао због фармерки и половног аутомобила. Отишао си да испричаш. Онда нас се сети…

Кажу да сте постали Американци, слободни, опуштени, динамични. Скоро исто онако брзи као и ваши аутомобили. Скоро исто онако богати као и ваши фрижидери. Кажу да решавате озбиљне проблеме. На пример: који аутомобил троши мање бензина?

Ми се ругамо тим разговорима. Смејемо се и не верујемо. Све је то онако, игра, претварање. И какви сте ви то Американци?! Бродски, о коме стално говоримо? Ти, кога се сећају у пивницама од Пет углова до улице Чајковског и од Коњушарске до Штаба? Тешко је замислити нешто смешније од тога.

Не можеш ти да будеш Американац. И не можеш да побегнеш од своје прошлости. Теби се чини да си окружен солитерима. Ти си окружен прошлошћу. Односно нама. Лудим песницима и уметницима, алкосима и доцентима, војницима и затвореницима.

Понављам – памти нас. Нас је много, и ми смо живи. Нас убијају, али ми живимо и пишемо стихове.

У овом кошмару, у овом паклу ми једни друге не препознајемо по именима. Како – то је наша ствар!“

 

Много сам размишљао о том писму.

Има једна особина, по којој је могуће непогрешиво препознати часног човека. Частан човек доживљава сваку несрећу као казну за сопствене грехе. Он криви само себе, ма каква мука да га задеси.

Ако га је преварила вољена жена, частан човек каже:

– Био сам непажљив и груб. Гушио сам њену личност. Нисам примећивао њене проблеме. Повредио сам њена осећања. Ја сам је натерао на тај корак.

Ако се испоставило да га је пријатељ изневерио, частан човек каже:

– Нервирао сам га својом умишљеном супериорношћу. Исмевао сам његове мане. Ниподаштавао његове амбиције. Сам сам га приморао на издају…

А ако се десило нешто најстрашније и најбесмисленије? Ако је отаџбина одбацила нашу љубав? Понизила нас и измрцварила? Издала наше интересе?

Тада частан човек каже:

– Мајку не могу да бирам. Ово је моја једина отаџбина. Ја волим Америку, дивим се Америци, захвалан сам Америци, али моја је отаџбина далеко. Бедна, гладна, луда и пијана! Која је изгубила, упропастила и одбацила своје најбоље синове! Како она може да буде добра, весела и нежна?!

Испоставља се да брезе расту свуда. Али зар се због тога човек осећа боље?

Отаџбина смо ми сами. Наше прве играчке. Преправљене јакнице старије браће. Сендвичи увијени у новине. Девојчице у строгим смеђим сукњама. Ситниш из очевог џепа. Испити, пушкице… Смешни, ужасни стихови… Размишљања о самоубиству… Чаша „Агдама“[1] у хаустору… Војнички дуван… Ћерка, рукавице без прстију, трикотажне панталоне, заврнути задњи део ципелице… Прецртани редови… Рукописи, милиција, ОВИР[2]… Све што нам се дешавало је отаџбина. И све што је било, остаће заувек …

 

ПРЕД ОЛУЈУ

 

Над редакцијом су се навлачили облаци. Лари Швејцер је постајао све досаднији и све више је гунђао. Сад је хтео унапред да види новинске материјале. Очигледно је Лари узео неке цензоре који умеју да читају на руском. За то се могао осумњичити било ко од аутора кога смо одбили. Касније смо установили да је то радио Дроздов.

 

 

СОЛО НА АНДЕРВУДУ

 

Једном је Лари Швејцер дошао у редакцију незадовољан и љут. Упитао је: „Момци, зашто помињете свињетину? Јеврејским читаоцима је то непријатно“.Нисам схватио о чему говори.Лари је отворио последњи број часописа. Показао је прстом чланак о економији који је написао Зарецки. Говорило се о проблемима привреде у Совјетском Савезу. Између осталог о смањењу производње свињетине… „Лари – кажем – то је чланак на тему економије!“ Швејцер се наљутио:„Забрањено је помињати свињетину. Замените је млевеном рибом…“

 

Новине нису доносиле приход. Губици су се стално повећавали. Атмосфера је постајала све напетија.

Сазнали смо да је Дроздов ишао на састанак код Богољубова. Извињавао се и молио да га овај запосли. Говорио је да су га Довлатов и Баскин увукли у вртлог либерализма. На крају је Дроздову нешто обећано…

Баскин ми је рекао:

– Шта то радиш, олошу?

– Шта има везе? – изненадио се Дроздов. – То није ништа нарочито! Па ми смо сви антикомунисти. Имамо исте циљеве…

Ја кажем:

– Ти ниси антикомуниста. Ти си опортуниста. Мислиш да си променио уверења? Ни случајно! Ти си променио газде. А слуге су свуд потребне. За њих ће се посао увек наћи.

Баскин је одмахнуо руком:

– Ма шта имаш да причаш с њим!

Мокер је седео не мешајући се. Знао је да Баскин хоће да га се отараси. Ја сам био неутралан. А Мокеру су били потребни савезници. Могао је да рачуна само на Дроздова.

Ту се умешала наша дактилографкиња. Очигледно јој се Дроздов нечим замерио. Рекла је:

– С тим типом нема сврхе разговарати. Он свеједно неће схватити. Таквима требају батине.

– Добра идеја – замишљено је рекао Баскин.

Затим је из замаха снажно ударио Дроздова по лицу.

Мокер и ја смо га шчепали за руке.

Реакција Дроздова је била потпуно неочекивана. Одједном је приметно процветао. И почео да говори, обраћајући се Ерику, присно, емотивно:

– У праву си, матори! Апсолутно си у праву! То је била моја грешка. Неопростива грешка. Направио сам глупост…

– И, шта сам вам рекла? – обрадовала се дактилографкиња.

Сви су ћутали. Расположење у редакцији било је мрачно и депресивно. И само је леви образ Дроздова био једина јарка тачка у целом том окружењу…

А ја сам непрестано размишљао – шта се то дешава? Богами, плаши ме узаврели антикомунизам који је завладао умовима партијских другова. Где сте пре били, неустрашиви публицисти? Где сте скривали своје оптужујуће идеје? У затвор су ишли Сињавски и Гинзбург. А где сте били ви?

Критиковати Андропова с друге стране океана и није неки подвиг. Критикујте ви мало Богољубова. И на томе вам нећу нимало завидети…

Изненада су се широм отворила врата, и Гуревич је с прага узвикнуо:

– Управо је био покушај атентата на Регана!

 

ТУЖНА МЕЛОДИЈА

 

Боже, у како страшној земљи ми живимо!

Можемо разумети акт политичког терора. Признати да у безумним поступцима уцењивача, осветника, фанатика верске секте постоји бар некаква логика. С разумевањем дискутовати о мотиву убиства из љубоморе. Расуђивати о свакој људској побуди.

У основи политичког терора лежи велика идеја. Рецимо, идеја националног самоопредељења. Идеја социјалне једнакости. Идеја општег благостања.

Саме идеје су корисне, понекад племените. Безусловни протест изазивају само стравичне форме реализације тих идеја.

У политичком терористи спремни смо да видимо човека. Фанатичног, суровог, нама апсолутно туђег… Али – човека.

Спремни смо да критикујемо његов програм. Да оспоравамо његове идеје. Да покушавамо да спасимо његову живу, иако заблуделу душу.

Сваки злочин трудимо се да објаснимо несавршеношћу људске природе. Оно што се дешава у Америци излази ван граница добра и зла које се могу објаснити.

У име чега се одлучио на злочин Џон Хинкли? Мотиви који су разматрани у истрази невероватно су јадни.

Знамо за закључак психијатријског вештачења. Џон Хинкли је проглашен урачунљивим, то јест – нормалним човеком.

Амерички младић пуца у председника – да би скренуо на себе пажњу жене коју једва познаје. Земљи у којој тако нешто постаје нормално прети невоља!

Нешто је поремећено у америчком животу…

Човек може да постане звезда екрана или чувени писац. Познати спортиста или истакнути научник. Крупни бизнисмен или политичар. Све то захтева памет, способности, стрпљење.

А може се поступити другачије. Може се набавити пиштољ и повући ороз.

И готово! Твоје лице украсиће насловне стране свих америчких новина. О теби ће говорити цела земља. Истина, не задуго. До следећег крвавог злочина…

Нешто је поремећено у америчком животу!

Италијанска полиција с муком ослобађа генерала Дозијера. Америка слави. Вратили су нам отетог ратног генерала!

Шта се дешава?! У Ирану студенти узимају таоце. Воде се понижавајући преговори. На крају, исцрпљене дипломате малтене откупљују. Американци им организују дирљив дочек. Шампањац тече потоцима…

Колико је ниско пао углед Америке! Дипломате су срећне што их нису побили као зечеве.

Генерал Дозијер говори жени:

– Осећам се одлично!

А ја сам се у том тренутку осећао ужасно. Јадна она земља у којој усред бела дана отимају генерале. Генерал није пудлица. Генерале треба чувати…

Бог нам је сведок – Америка нас је освојила. Њена великодушност и племенитост. Па ипак је нешто поремећено…

Жена се дави у реци Потомак. Неки јунак се баца с моста и извлачи дављеницу. Херој, свака му част!

После тога почиње разуздано слављење хероја. Новине, часописи, радио и телевизија певају му славопојке. Госпођа Буш му уступа своју столицу поред прве даме. Кажу, ускоро ће бити снимљен филм на ту тему. А после и мјузикл…

Чему толика бука? Половина мушких становника Одесе учинила је то исто…

 

 

СОЛО НА АНДЕРВУДУ

 

Пре десетак година спасао сам дављеника. Извукао сам га на обалу Црног мора.Тада смо живели у универзитетском спортском кампу. Пришао ми је тренер и каже:„Ја ћу о теби, Довлатове, рећи нешто на вечерњој смотри“.Обрадовао сам се. Свиђала ми се гимнастичарка која се звала Људа. Нисам налазио повод да с њом заподенем разговор. И одједном, оваква срећа. Стојимо на вечерњој смотри. Тренер каже:„Довлатове, иступи!“Излазим пред строј. Сви ме гледају. Укључујући и Људу. А тренер наставља:

„Обратите пажњу! Избацио стомак, врат неразвијен, плива као пегла, а спасао је друга!“

После тога плашио сам се чак и да погледам Људу.

 

Шта се то онда дешава у Америци? Лудило постаје нормална појава? Нормални поступак доживљава се као подвиг?

И ја, неверујући човек, понављам:

– Боже, уразуми Америку! Дај јој снаге да избегне наше страшно искуство! Улиј јој инстинкт самоодржања! Натерај је да се ослободи погубне безбрижности!

Не дозволи да престанемо да верујемо, да изгубимо наду, да заборавимо у како дивној земљи живимо!

 

ИЗ АМЕРИКЕ С ЉУБАВЉУ

 

Прошло је још два месеца. Часопис Њујоркер прихватио је моју другу причу. У исто време Чарли је покушавао да закључи уговор са добрим издавачем. Укратко, дешавало се нешто важно. А ја сам и даље размишљао о новинама. Иако сам покушавао да кажем себи: „Остварују се твоји снови…“

Шездесетих година био сам писац-почетник, с огромним амбицијама. Моја амбиција је била обрнуто пропорционална конкретним могућностима. Односно, одсуство могућности давало ми је право да себе сматрам непризнатим генијем. Отприлике исто су размишљали сви моји пријатељи. Мислили смо: „Објавићемо се на Западу, и сви ће сазнати какви смо ми генијалци!“

И ево ја сам на Западу. Још нисам постао геније. Неке илузије су се распршиле. Зато ја, чини ми се, почињем да се претварам у просечног америчког писца белетристике. У једног од многих америчких писаца руског порекла. Плашим се да моји пријатељи у Русији и даље живе у илузијама. Тамо се очигледно није појавило више могућности. А тиме се и број непризнатих генија – осетно повећао.

Одавно сам хтео да им напишем отприлике овако нешто:

„Драги моји,

Приморан сам да будем врло кратак. Зато само о најважнијем. Само о мојим и вашим књижевним питањима.

Знајте да Америка није рај. Испоставља се да овде постоји све – лоше и добро. Зато што слобода нема идеологију. Слобода у подједнакој мери гаји наклоност према добром и лошем. Слобода је као месец који равнодушно осветљава пут, и предатору и жртви…

Кад смо прелетели океан – нисмо стигли у рај. Не говорим о кобасици и фармеркама. Говорим само о књижевности…

Сваки руски издавач на Западу ће вам рећи:

– Ниси довољно познат. Ти ниси ни Солжењицин ни Бродски. Твоја књига ми не гарантује зараду. Хоћеш да је издам за твоје сопствене паре?

Сваки амерички издавач изразиће се много тактичније:

– Твоја књига је одлична. Али о логорима се већ писало. О шверцерима се писало. О дисидентима се писало. Напиши нешто смешно о Старом Египту…

И вама ће бити одузета чак и последња утеха губитника. Бићете лишени права на смртну увређеност. Па књижевност овде припада издавачу, а не држави. Издавач улаже сопствени новац. Зашто да онда не буде прорачунат и штедљив?

Један издавач ми је рекао:

– Ти си живео у Совјетском Савезу и објављивао се на Западу. Могао си лако да завршиш у затвору или у психијатријској болници. У таквим случајевима западне новине подижу буку. То доприноси бољој продаји твоје књиге. А сад си на слободи. И са садашњим начином живота тешко да ћеш доспети у затвор. Зато одлажем издавање твоје књиге до бољих времена…

Управо је тако рекао – до бољих времена. То значи док не завршим у америчком затвору…

И ипак ће вас издати. На руском и на енглеском. Зато што руских издавача има око сто, америчких – десетине хиљада. Увек ће се наћи неко ко је убеђен да Јан Флеминг пише боље од Толстоја.

Пре или касније ће вас објавити. И ви морате да будете спремни на то. Зато што ће се ваше илузије о сопственој скривеној генијалности неизбежно распршити.

Бојим се да ће се испоставити да су многи од вас просечни писци. Тога се не треба плашити. Само простаци се плаше просека. Најчешће се управо на тој територији дешава оно најважније…

И још једно упозорење. Када се нађете на Западу, престаћете да осећате своју публику. За кога и о чему пишете? За Американце о Русији? О Америци за Русе?

Испоставља се да пишете за себе. За добро познатог и врло блиског човека. За оно чудовиште које с гађењем гледа како се чешљате испред огледала…

Укратко, ваш је посао да баците мреже. Ко ће у њима завршити – амерички радник, француски буржуј, московски дисидент или радник државне безбедности – више није важно…

Знам да вам је тешко. Знам да се променио квалитет избора. Некада је требало бирати између совјетског ентузијазма и аполитичности. Или партијска каријера, или манастир сопственог духа.

Некада су била два пута. Носити приче цензору или скривати у фиоци стола. Сада је све другачије. На Западу излазе десетине руских часописа и алманаха. Десетине издавача објављују руске књиге.

Тако да треба бирати између ропства и слободе. Између муклог протеста и отвореног самоизражавања. Између немости и говора…

Ми се не усуђујемо да подстичемо затворенике на побуну. Не смемо да тражимо од људи неустрашивост. Избор је лична ствар сваког од нас.

Па ипак, он се мора направити. Како – то је ваша брига и наша туга.

С поштовањем и љубављу, Сергеј Довлатов“.

 

(Одломак из романа Занат који ће „ЛОМ“ Београд објавити до краја ове године)

 

 

СЕРГЕЈ ДОВЛАТОВ (Серге́й Дона́тович Довла́тов, Уфа, Русија, 1941 – Њујорк, 1990). На Филолошком факултету Лењинградског државног универзитета две и по године студирао је фински језик, али је избачен због лошег успеха. Дружио се са Јосифом Бродским и био члан књижевне групе Грађани. Војску је служио као припадник стражарске јединице у логору у Републици Коми на северу СССР. Ту је и написао Зону, која је први пут објављена тек 1982.г. Радио је као новинар у студентском часопису Лењинградског бродоградилишта и часопису Барјак прогреса, а у периоду од 1972-1975, док је живео у Талину, сарађивао је са неколико естонских новина и часописа. Прва одобрена књига (Пет углова) пред само објављивање била је забрањена по налогу КГБ Естоније. Радио је и као кустос у Пушкиновом музејском комплексу Михајловско у близини Пскова. У СССР његова дела нису објављивана из идеолошких разлога (осим једне новеле у часопису Нева и приче Интервју у Младости). Објављивао је у самиздату и емигрантским часописима Континент, Време и ми. Из Удружења новинара искључен је 1976, а у августу 1978. је емигрирао у Америку. Остатак живота провео је у Њујорку, где је био главни уредник недељника Нови Американац, изузетно популарног међу руским емигрантима. Почео је да објављује своја прозна дела (између осталог у часописима Partisan Review и The New Yorker) и до средине осамдесетих је постигао велики успех међу читаоцима. Током дванаест година емиграције објавио је дванаест књига у САД и Европи. Своја претходно написана дела пре објављивања – поново је писао. У завештању је забранио објављивање свих текстова које је написао у СССР.

Умро у Њујорку, од срчаног удара а сахрањен на јеврејском гробљу „Маунт-Хеброн“ у Квинсу. Од 2014. његово име носи једна улица у Њујорку, а у Петрограду мали сквер недалеко од зграде у Рубинштајновој улици, где је живео.

Дела: Зона, Компромис, Пушкинова брда, Кофер, Странкиња, Занат, Филијала, Наши, Бележнице, Соло на андервуду, Соло на IBM.

 

Избор, превод с руског и белешка

Наталија Ненезић Гаврановић

[1] Јефтино азербејџанско јако црно вино

[2] Служба за визе и пријаву боравка