Никола Поповић
ХВАРСКИ ПОЛИПТИХ

 

Кренули смо даље ка југу, cунце нас је вукло као топла црвена магма.

Крај пута су жбунови агаве, оштри листови личе на звездане краке. Смокве и маслињаци ограђени сухозидом, на стрмом тлу, тамнозелена стабла нагнута сунцу а мали зелени плодови чувају срж лета.

Гледана из висине, делта Неретве личи на смарагдно рибље око. Живе ту ритске птице коморани, видре и змијолика риба – хитра јегуља, највећи путник воденог света. Траје њен пут од ушћа реке до Саргашког мора годину и више. Одраста овде, у речној делти, а онда креће ка мору, једином које нема обала, већ је омеђено струјама и водом Атлантика.

Тако путују неретванске јегуље, да далеко од мирне делте оставе икру. И као што лете и свијају гнездо птице ношене ветром, плове змијолике рибе – мало својом вољом а више вођене таласима.

Стижемо до граничне постаје. Празна је, јер иако је почело лето, мало је оних што су пошли на медитерански вијађ. Са висине виде се пропламсаји мора.

Спуштајући се, попушта притисак у ушима. Из луке испловљавају трајекти, преко су плава брда Хвара.

 

*

Бродице. Називају их по гусарским острвима и ликовима из Салгаријевих романа: Тортуга, Сандокан, Калико Џек, Црни Бисер. Или по планетама, звездама и сазвежђима, те северној и јужној светлости које прате пут морнара: Аурора бореалис, Аурора маестралис.

Ипак већина барки у Сућурају, хварској луци, носи женска имена: Луце, Маре, Алиса, Ката.

– Барка је женског рода – казали би капетани из либанске луке Тир, умећући у приче о баркама легенде о оријенталним љубавима. Тамо је, на Леванту, лука налик овој хварској, и она прати природан облик обале, и једнако се чувају и воле барке, лагане и витке, вретенастог облика.

Сад, на почетку лета, извлаче их на копно, фарбају, или како овде кажу, италијанском речју, „питуравају“, масном фарбом отпорном на воду и сунце; пред буру, везују се крме и прамци, да не ударе о моло или о други чамац, пребацују преко њих воскирано платно да их заштите од влаге. 

Сишавши с трајекта, тело задржи благи ритам великог челичног пловила, а лука налик либанској, лагуна опасана зидом од камених кућа, чува осећај пловидбе, љуљање таласа под ногама кад путник крочи на острвско тло.

У конобу, прву у пристаништу, сјатила се група туриста пристиглих са брода: наручују пиво, ледену кафу, одлажу ранчеве, скидају платнене шешире и капе. Ваде лаптоп или телефон, стављају слушалице, и бљеште справе. Чује се како резервишу смештај, питају за клима-уређаје, интернет, паркинг пред кућом, други су већ на састанку – на екранима су лица у квадратићу.

Свако је, тек дошавши на острво, овде, крај морске обале и у хладовитој свежини конобе, а делом себе још увек у канцеларији, на неком виртуелном копну.

Подне и прва врелина дана. Путујемо острвом, даље, кроз љубичаста поља лаванде.

 

*

У рибарском месту Врбоски, камени мостови преко морског рукавца, у средишту мало острво. На површини воде, у одразу, стабло. – Палма пала у море – кажу деца.

Увече, кад утихне музика са јахти у марини, чује се шкрипање катарки и благо ударање таласа. У зору нас буди крештање галебова, онда довикивање скипера, какав ће бити дан и ветар. Поливају водом беле прамце и пластичну површину јахти, које су разних облика и боја. На једној нацртан гепард, издужено тело афричког тркача подсећа на тело велике рибе. На највећој јахти је малтешка застава и симбол галеба. 

Ретко ће која од јахти овог лета навигати далеко. Већином мирују у луци, ова је сезона тиша и мирнија од претходних. Понегде су још, у овом градићу који зову малом, хварском Венецијом, укотвљени рибарски чамци, али одавно се уз дно накупила трава и алге, мека морска чоја. Некадашња фабрика конзервиране рибе биће, кажу, претворена у хотел. Острво, и ово место, не живи више од риболова.

Да није вируса, била би рива препуна, тражили би туристи сир чуван под земљом у ароматичном биљу и сласне путерасте шкољке зване „Јакубове капице“. И тешко би се нашла слободна соба или сто. Можда је ово мирно лето, без звекета коктелских чаша и убрзаног ритма, прилика да се ослушне дух и дах острва, испреплетеног виноградима и бициклистичким стазама, пуног скривених затона и плажа.

 

*

Крај је дана, у цркви завршена миса, чује се звоно, излазе кроз гвоздене двери људи са заштитним маскама. Мештана је мало, али има посетилаца из дијаспоре и неколицина оних што живе близу, на копну.

Причу о цркви претвореној у тврђаву приповеда викар, пуштајући нас у здање. Та прича је, у малим местима како бива, њихова историја – у време најезде турских гусара на Хвар, црква је ојачана бедемима, па је и богомоља и осматрачница и војна утврда. С њеног се врха пружа поглед на плодну равницу, Стариградско поље, у којем су сачувани остаци римских вила и грчке куле.

Гусари као гусари – буду, узму и прођу. Турски пирати под вођством Улуз-Алија, алжирског паше рођеног у Калабрији, нису се задржали, били су само на пропутовању ка млетачким обалама. Млеци су остали дуже, па се на зидовима старих кућа могу видети камене фигуре, крилати лавови, симбол моћне Венеције.

Ниже викар догађаје, помиње Римљане и винограде у плодном пољу, грчке амфоре и уљаре, млетачке трговце и пашу-пирата, али о свему добро и благо. О љутоме гусару – не као наметнику и силеџији већ као о тумаралу и сањару, заблуделом калабријском дечаку, који је и сам одведен у ропство, међу галиоте и корсаре, а кад је то постао и сам, није хтео да пљачка, него да плови – све види уосталом онај горе и свако ће њему доћи на истину.

 Говори свештеник страствено о минулим вековима, али све ближе времену овом и сада, о све малобројнијој пастви, а највише о уметности прављеној у Божју славу. Помиње и другу цркву у месту, и док крећемо даље, наглашава: „Барокна је.“

Полиптих на главноме олтару чине слике из живота светог Лаврентија, Ловренца, овде називају свеца надимком Ловре, као да су гуштали с њим у коноби хлеб, инћуне и капулу. Приписују неки те слике венецијанским мајсторима, Веронезеу и чак Тицијану, мада је више прича о анонимним локалним мештрима са Хвара, који су пловили до Венеције и тамо учили сликарски занат у радионицама великих мајстора.

Премазују се приче меким уљаним слојем, и свакоим додаје свој елемент, као што вешта рука рестауратора поправља пукотину на фрески, враћа сјај избледелој боји иставља недостајући део у мозаик.

Овде, у малом јадранском месту као посвуда на Медитерану, као у либанским лукама Сидону, Тиру, Библосу, преплићу се историја, митологија и судбина људи везаних за плиму и осеку, ветари мене небеских тела:

– Прошле је године море било високо, продирало је у куће уз обалу. Биле су то ноћи пуног месеца. Тада је, ти си дете копна па не знаш, ловостај на плаву рибу. А мени је сардела најдража, пуна соли и рибље масти, ништа јој не треба осим вина и градела, треба је опрати морском водом, нипошто слатком, и Свевишњи се жести кад то чине.

Казује најпосле викар о себи и младалачким сновима, изроњеним јежевима и морским пужевима, жељеним студијама уметности и сликарства, показује своје аквареле и уљана платна, слика их одмарајући очи од крунице и јеванђеља.

Али нису ти акварели библијске сцене успења и васкрснућа, нити су приче о великим путовањима, изгону и прелазу преко Црвеног мора. На викаровим сликама у воденим нијансама су широке острвске ведуте, мирни порати и мандраћи, увале са пешчаним плажама, леути и гајете какве смо видели у пређашњој луци, са прамцима налик на танки птичји врат.

Слика викар и портрете мештана, као неко ко познаје и место и карактер његових људи. Као вешт карикатуриста, нагласи он црте лица, некад веродостојно и непогрешиво као фотографија, а некад, као што намерно чини велики мајстор, промени пропорције и перспективу, па буду џиновске, жилаве рибарске руке у првом плану, а нос неког хварског барбе несразмерно велик наспрам ситних и упалих очију. 

Кад треба попунити слику, каже, он уз лице дода мало кораља, боје морског дна, као да из ронилачког батискафа гледа морски свет, модре дубине:

– Кад сликам, као да пливам, отворим очи, а мало и гледам, акварел је свет гледан кроз трепавице. И као кад зарониш, обложиће очиње зенице слуз а вид ће се прилагодити сланој води. Вода је, уосталом, станиште прво човеково, млака мајчина утроба; и рај је, верујем, томе сличан. И сигуран сам, сав у бојама тиркиза.

Тако, у повечерје, ни стар ни млад викар, свештеник и акварелист, прича своју космогонију морског дна која је ближа животу него смирају у молитвама. Настаје прича, као и слика, гледана унутарњим и спољашњим оком. И као на широкој фресци, она је пејзаж и панорама, биље и растиње, град и говор људи, успомене, лица и предели.

На трг испред цркве, као што лебди улицама Риминија цвет маце у Фелинијевом Амаркорду, слећу сад дечји цртежи. Цртали су на радионици након завршене представе на риви, а ветар, бура с мора, разнео листове као паперје.

 

*

Полиптих, каже викар. Низ слика, стрип, Французи кажу„цртана трака“.

У Старом Граду, читам у локалним новинама о педесет и три године стрипа „Корто Малтезе“, сторија о меланхоличном морепловцу у плавом реденготу, са зулуфима и минђушом, који опловљава свет срећући протагонисте свог доба, писце-пустолове Џека Лондона, Хемингвеја и Конрада, те вагабунде и одметнике од закона, налик оном гусару, пљачкашу Хвара. Друг је Корту револвераш Буч Кесиди, витлају око њега свој опседајући плес мистичне лепотице из лучких градова и вуду-чаробнице.

Има Корто амигосе на копну и на мору, и са обе стране историје и закона, и са сваким зна говорити оно што морнари зову – језик учен на мору, сачињен од мноштва несавршено изговорених речи, огрнут плаштом пловидбе. 

Знао је то и Петар Хекторовић, Пјетро Еторео, писац спева Рибање и рибарско приговарање, из шеснаестог века – описује путовање од Хвара до других острва, испловљавајући с рибарима из свог места. То није пловидба лађом велика каква је она стрипског јунака, већ више рибарска и јадранска пловидба, тродневна и чамцем, око далматинских обала.

И нема у овом спеву светских меридијана какви су у стрипу о Малтезеу, сину велшког морнара и Циганке са Гибралтара. Приповедач Рибања и рибарског приговарања је хварски патриције, медитерански певач и острвски барба, човек од пера и вере који воли риболов, занат светог Петра, рибара галилејског. 

Тако и спев-путопис барбе Пјетра све упија у себе: приче о рибарењу и старим обичајима, легенду о Краљевићу Марку и брату Андријашу, рецепт за папрењак, бисквит какав и данас праве на острву. Приче и песме рибара: бугарштице певане, како писац каже: на „сарбски начин“. Натопљене су пожутеле фоје ренесансне репортаже капљом доброг хварског вина – реског пошипа и мастиљавог плавца – а највише обичајима и живом речју острвљана.

„Приговарање“, како то зове ренесансни писац, јесте причање о збиљи људи и места, скривеној некад копреном свакодневнице. А путопис је путовање и рибарење, крајолик и знаци крај пута, и зачини додати јелу:

– Папар – тако су некад звали на острву све зачине, и љути бибер, и чоколадни рогач, и дрвенасти цимет – говори нам то кустос музеја, дома Хекторовићевог, који је сам песник саградио и назвао Тврдаљ.

Направио је песник себи летњиковац, фортецу од тврдог камена, за мирни књижевни рад – преводе Овидија са латинског и своје писање, али, како је уклесано, и за пријатеље и „pro itinerantibus“, путнике жељне доживљаја, разговора, слике.

 

*

У сумрак, враћају се чамци са околних острва и плажа, скривених од утртих стаза.

Риђокосе лепотице из Чешке и Пољске. Светлуцава, фосфоресцентна кожа пресута пегама сад је још црвенија, од јаког поподневног сунца. Смириће је, кажу острвљани, уља и мелем од лаванде, кантариона, расхлађујући екстракти алоје.

На риви продају морске звезде и накит од шкољки, мирисно биље у памучним врећицама. Дечак изашао на обалу, гледа у табан. Крај њега деда, говори му о мору које лечи све, и пришти бодље и тужно срце.

Раде математички задатак, сабирајући резултат без папира:

 – Сад смо као математичари у старој Грчкој. Тако су они седели крај мора и решавали задатке. Сунце и море помажу глави да лакше реши и најтеже задатке.

– Да ли је стварно тако? – пита дечак.

– То не знамо, али они су тако мислили.

 

*

Пливајући, отварамо очи ка бојама акварела, свету јежева, шкољки и лелујаве морске папрати. Вода је као јапански чај, блиска температури тела.

Увече, кроз отворен прозор, чује се шкрипа катарки. Неко носи венац управо извучених мушула, клепећу црне, морске кастањете. Лети око лампе, упорно, лептирица. Уморном телу се примиче сан.

 

*

Са острва, кренућемо даље, копном. Тамо су градови-луке, плаже усред градског језгра. Даље још, у залеђу, узгајалиште соколова у Дубрави.

Знају соколари о сицилијанском краљу Фридриху, љубитељу поезије и зналцу птица, те о соколовима из овог краја које је краљ добио на поклон, па птице даровао после у Шпанију. Али више говоре о својим птицама – соколовима, јастребовима и крагујима који лете сада, пред нама, враћајући се увек у ово прибежиште, као жена што долази човеку и он се враћа жени.

Овде ће соколари залепити туткалом птици отпало перо, као што добри горштаци и бињаџије, у романијским планинама, наместе коњу повређен зглоб. Наћи ће те импресије место у новој причи, која добија обрисе полако, као што зри мошт за вино.

Нашао би се у овим крајевима новински наслов, графит или амблем који буди лоша подсећања, на крваве јубилеје и изгон, не онај библијски, већ онај недалек у времену и сећању. Понекад, средњи прст показан кроз аутомобилско окно – али ко путује, зна: деси се то на путу. Видели смо људе који понављају шта нису и шта јесу, све је посложено у њиховој свести, као тегле капара на полицама у јесен.

Сретали смо на нашем путу и оне што памте тајне, знајући да човек тек што је одмакао од извора, све је ближи ушћу. У овом путописном полиптиху остаће само слике о људима загледаним у мреже и у лет птица.   

Пио сам са рибарима у Староме Граду вино до јутра, играјући шах, затим смо јели маренду – рибу, сир, капаре – говорећи о потезима и о тој племенитој црно-белој игри која је алегорија рата а више песма и дијалог, о томе како дозревају маслине, када се беру оне за јело а кад оне за уље, како се соли риба, како се чисти црвени шкамп, како ножем отвара шкољка.

 

*

У задарском музеју видели смо морског пса модруља – у разјапљену чељуст деца стављају длан. Плава морска псина кратког је тела, оштра вилица подсећа на ајкулу, доброг шаркија у стрипу. А шарени принц мочваре, водомар, ситан је, иако на слици, у албуму, изгледа велик.

Још један поглед на острво (она су добра за човека). Још један гутљај вина и посета каштелу крај пута. Против деболеце што се запатила, боримо се кретањем, стресајући са себе прашину града.

Свака птица, сваки скривени атол и лука, нова је медитеранска фантазија, миракул нашег путовања. Ми смо људи копна, пловидби склони. Путујемо ка ужареној, ватреној лопти, гледајући у море и небо као предсократовци, гонетајући маглине и модрине.

 

Далмација, јуни 2020.