Лујза Глик
ВАТРА ЈЕ ЈОШ УВЕК ЖИВА

ПРАЗНА ЧАША

Много сам тражила; добила сам много.
Много сам тражила; добила сам мало, добила
скоро па ништа.

А између? Неколико кишобрана отворених у соби.
Пар ципела грешком на кухињском столу.

О грешке, грешке ‒ таква сам била. Била
тврдог срца, далека. Била сам
себична, непромењива као тиранин.

Али сам увек била та особа, чак и у раном детињству.
Мала, тамнокоса, у страху од друге деце.
Никада се нисам изменила. У мојој чаши, апстрактна
плима среће прелази
из високе у ниску преко ноћи.

Да ли је то било море? Одазивало се, можда,
силама звезда? Да будем безбедна,
молила сам се. Да будем боља пробала сам.
Ускоро ми је изгледало да оно што је зачето као страх
и сазрело у морални нарцизам
можда је било у ствари
обичан раст човека. Можда су то мислили
моји пријатељи кад су, узимајући ме за руку,
говорили како разумеју насиље, невероватна срања која сам прихватила,
сугеришући (како сам мислила) да сам мало болесна
кад дајем толико много за тако мало.
А можда су мислили да сам добра (чврсто грабећи моју руку) ‒
добра пријатељица и човек, не неко јадно створење.

Нисам била јадна! Била сам очигледна,
као краљица или светица.

Добро, све то води занимљивом закључку.
Пада ми на памет да је пресудно веровати
у напор, веровати да ће на добро изаћи ако се покушава,
на добро неукаљано поквареним почетним импулсом
да се убеди или заведе ‒

Шта смо ми без тога?
Вртимо се по мрачном свемиру,
сами, уплашени, неспособни да утичемо на судбину ‒

Шта стварно имамо?
Тужне трикове са мердевинама и ципелама,
трикове са сољу, нечистих побуда поновне покушаје
да се изгради личност.
Чиме (имамо) да омекшамо велике силе?

И на крају мислим да је то било питање
које је уништило Агамемнона, тамо на плажи,
грчки бродови спремни, море
невидљиво изван мирне луке, будућност
смртоносна, нестабилна: био је будала, мислећи
да има контролу. Требало је да каже
Ја немам ништа, у твојој сам милости.

2001.

ЈЕСЕН

Део живота
посвећен тиховању
био је у супротности са делом
обећаним деловању.
•
Јесен је долазила.
Али сећам се
да је увек долазила
када је школа била готова.
•
Живот, рекла је моја сестра,
је као бакља коју сада
тело предаје уму.
На жалост, додала је, ум није
спреман да је прими.

Сунце је залазило.
Ах, та бакља, рекла је.
Угасила се, верујем.
У најбољем случају још тиња.
Нема/дошло , нема/дошло, као мали Ернест
који баца играчку из свога кревеца
а онда је добија назад. Штета,
рекла је, што нема деце овде.
Могли бисмо да учимо од њих, као Фројд што је радио.
•
Понекад бисмо седеле
на клупама испред трпезарије.
Мирис лишћа које гори.

Стари људи и ватра. рекла је.
Није добро. Сагоре сопствене куће.
•
Како су ми тешке мисли
попуњене прошлим.
Има ли довољно места
да овај свет продре?
Мора да уђе негде,
не може само да седи на површини ‒
•
Звезде се огледају поврх воде.
Лишће на гомили, очекује ватру.
•
Схватање, казала је моја сестра.
Сада је ту.
Али се тешко види у овом мраку.

Мораш да нађеш добар ослонац
пре него што пребациш тежину на њега.

2017.

АВАНТУРА

1.
Дошло ми је једне ноћи док сам падала у сан
да сам већ била завршила с љубавним авантурама
којима сам дуго била роб. Завршила с љубављу?
моје срце је промрмљало. На шта сам одвратила да нас многа дубока откровења
чекају, надајући се, у исто време, да ме неће питати
да их набројим. Јер нисам могла да их набројим. Али вера да су постојала ‒
сигурно је то вредело нешто?

2.
Следећа ноћ донела је исту мисао,
овога пута о поезији, а у ноћима које су следиле
разне су друге страсти и осећања била, на исти начин,
одложена на страну заувек, и сваке ноћи моје је срце
протествовало против своје будућности, као дете коме одузимају омиљену играчку.
Али ови опроштаји, рекох, тако то иде.
И поново сам алудирала на огромну територију
која нам се отвара са сваким опроштајем. И с том фразом постадох
славни витез који јаше ка заласку сунца, и моје срце
постаде пастув пода мном.

3.
Улазила сам, разумећете, у краљевство смрти,
а зашто је предео био тако обичан
не бих умела да објасним. Овде су, такође, дани били веома дуги
а године врло кратке. Сунце је тонуло иза далеких планина.
Звезде су сјале, месец мењао мене. Ускоро
лица из прошлости су ми се јавила:
моја мати и отац, моја мала сестрица; нису били, изгледало је,
завршили шта су имали да кажу, мада сад сам
могла да их чујем јер срце ми је било стало.

4.
У том тренутку, стигла сам до ивице
али стаза није, видела сам, силазила на другој страни;
уместо тога, пут се равнао и настављао на овој висини
докле је око сезало, мада се постепено
планина која га је носила потпуно растапала
тако да сам ускоро јахала упорно даље кроз ваздух ‒
Свуда около, мртваци су махали,
радост што сам их поново срела помрачена
тиме што сам морала свима да им одговорим ‒

5.
Као што смо сви били месо заједно,
били смо магла сада.
Као што смо раније били објекти са сенкама,
сада смо били безоблична маса, као хемикалије које су испариле.
Њиштало је моје срце од радости,
или је вриштало ‒ било је тешко рећи.

6.
Ту се визија завршила. Била сам у своме кревету, јутарње сунце
задовољно се пење, перјани јорган
у малим динама прекрива доњи део мог тела.
Био си крај мене ‒
на другом јастуку мало удубљење.
Били смо побегли од смрти ‒
или је ово био поглед са ивице?

2013.

МУЗИКА ЗВЕЗДА

Имам пријатељицу која још верује у рај.
Није глупа, а опет, и поред свега што зна, она дословно прича са Богом.
Она мисли неко је слуша на небу.
На земљи је обично способна.
Храбра такође, у стању да се суочи са неугодним.

Нашле смо гусеницу која умире у прашини, похлепни мрави већ пузе по њој.
Мене увек несрећа потресе, увек се борим да супротставим виталност
Али стидљива сам, хитра да затворим очи.
Док је моја пријатељица могла да гледа, да види догађај до краја
Како је природа замислила. За моју љубав је интервенисала
Бришући неколико мрава са растргнуте ствари, и бацила је
С друге стране пута.

Моја пријатељица каже да ја затварам очи пред Богом, да нема другог објашњења
За моју аверзију према стварности. Каже да сам као дете које
Забије главу у јастук
Да не би видела, дете које себи каже
Да светло изазива тугу ‒
Моја је пријатељица као мајка. Стрпљива, тера ме
Да се пробудим и одрастем као што је она, у храбру особу ‒

У сновима, пријатељица ме грди. Шетамо
Истим путем, само што је зима сад;
Каже ми да кад волиш свет чујеш музику звезда:
Погледај горе, каже. Кад погледам, ништа.
Само облаци, снег, белина у крошњама
Као невесте које су поскочиле до великих висина ‒
Онда се плашим за њу; видим је
Ухваћену у мрежу намерно бачену преко земље ‒

У стварности, седимо поред пута, гледајући залазак сунца;
Повремено, птица криком пробуши тишину.
То је тај моменат који покушавамо да објаснимо, чињеницу
Да смо помирене са смрћу, са самоћом.
Моја пријатељица црта круг у прашини, у њему, гусеница се не помера.

Она увек покушава да нешто цело направи, нешто лепо, слику
Која може да живи и без ње.
Врло смо тихе. Мирно је док седимо овде, не говорећи. Композиција
нацртана, пут изненада постаје мрачан, ваздух се
хлади, ту и тамо стене сијају и светлуцају ‒
То је тај мир који обе волимо.
Љубав према форми је љубав према крајевима.

2004.

РАСКРШЋА

Тело моје, сада када нећемо више још дуго путовати заједно
почињем да осећам нову нежност за тебе, врло сирову и непознату,
као оно чега се сећам о љубави када сам била млада ‒

љубави која је често бивала луцкаста у својим циљевима
али никада у својим изборима, својим снагама
Превише тога тражено унапред, превише тога што није могло да буде обећано ‒

Моја је душа била уплашена, толико насилна;
опрости за бруталност.
Као да је та душа, рука моја се креће опрезно преко тебе,

не желећи да увреди
али жудећи, коначно, да досегне израз суштине:

неће ми недостајати све ово,
ти ћеш ми недостајати.

2009.

МАРТ

Светло остаје дуже на небу, али то је хладно светло,
не нуди утеху од зиме.

Моја суседа зури кроз прозор,
причајући с њеним псом. Он њуши врт,
покушавајући да се одлучи око мртвог цвећа.

Мало је рано за све то.
Све је још увек врло голо ‒
а опет, нешто је другачије данас него јуче.

Видимо планину: врх светлуца тамо где лед дохвати светло.
Али са страна снег се отопио, откривајући голе стене.

Моја суседа дозива пса, правећи своје неубедљиве псеће звуке.
Пас је пристојан; подигне главу када га зове,
али се не миче. И она и даље зове,
њен пропали лавеж полако се квари у људски глас.

Целог је живота сањала да живи поред мора
али судбина је није ставила тамо.
Смејала се њеним сновима;
закључала ју је у брдима, одакле нико не умакне.

Сунце туче о земљу, земља процвета.
И сваке зиме, као да стене под земљом дижу се
више и више, и земља постаје стена, хладна и одбојна.

Она ми каже нада је убила њене родитеље, убила њену бабу и деду.
Будила се свакога пролећа са житом
и умирала између врелине лета и сирове зиме.
На крају, рекли су јој да живи поред мора,
као да би то нешто изменило.

До краја пролећа опет ће бити причљива, али сада је на две речи,
никад и само, да изрази то осећање да ју је живот преварио.

Никада крици галебова, само, у лето, цврчци, зрикавци.
Само мирис поља, њој која је само желела
мирис мора, и нестајања.

Небо над пољима прешло је у нијансу прљаворозе
док сунце потања. Облаци свилено плетиво, пурпур и гримизно.

И свуда земља шушти, не лежи мирно.
Пас осећа ово мешкољење, ушима трза.

Хода напред-назад, нејасно се сећајући
из других година овог усхићења. Сезона откровења
почиње. Увек иста открића, али за пса
опојна и нова, не лажљива.

Кажем суседи такве ћемо бити
кад изгубимо сећања. Питам да ли је икада видела море
и каже, јесте, једном, на филму.
Била је то тужна прича, ништа није ишло како треба.

Љубавници се растају. Море закива обалу, траг сваког таласа
избрисан таласом који следи.
Никада да се накупи, никада да талас надгради други,
никада скровиште у изгледу ‒

Море се не мења како се земља мења;
не лаже.
Упиташ море, шта ми можеш обећати
и оно каже истину; каже брисање.

Коначно пас улази унутра.
Гледамо срп месеца,
врло блед с почетка, а онда све јаснији
како се ноћ мрачи.
Ускоро ће то постати небо раног пролећа, растежући се понад тврдоглаве папрати
и љубичица.

Ништа не можеш приморати да живи.
Земља је као дрога сада, као глас издалека,
љубавник или господар. На крају, само урадиш шта ти глас каже.
Каже заборави, ти заборавиш.
Каже почни поново, ти почнеш поново.

ГОСТИ ИЗДАЛЕКА

1
Мало пошто сам ушла
у оно доба живота
на које људи воле да алудирају код других
али не код себе, у сред ноћи
звонио је телефон. Звонио и звонио
као да сам потребна свету,
мада је обрнуто било истина.

Лежала сам у кревету, анализирајући
звоно. Имало је
упорност моје мајке и болну посрамљеност
мога оца.

Кад сам подигла слушалицу, линија је била мртва.
Или је телефон радио, а саговорник је био мртав?
Или није био телефон, него врата?

2
Моја мати и отац стајали су на хладноћи
на степеништу. Мајка је зурила у мене,
кћерку, другарицу жену.
Никада не мислиш на нас, рекла је.

Ми читамо твоје књиге кад стигну на небо.
Скоро да нас уопште не помињеш, скоро никада твоју сестру.
И уперили су прстом у моју мртву сестру, потпуног странца,
пажљиво умотану у мајчиним рукама.

Да није нас, рекла је, тебе не би било.
А твоја сестра ‒ имаш њену душу.
Након чега су нестали, као мормонски мисионари.

3
Улица је опет била бела,
сви жбунови покривени тешким снегом
дрвеће светлуца, оковано ледом.

Лежала сам у тами, чекајући да се ноћ заврши.
Била је то најдужа ноћ коју сам икада доживела,
дужа него ноћ када сам била рођена.

Пишем о вама све време, рекла сам гласно.
Сваки пут када кажем ’Ја’ то се односи на вас.

4
Напољу улица била је тиха.
Слушалица је лежала на боку међу изгужваним чаршавима,
њено стидљиво пулсирање је престало сатима пре.

Оставила сам је да тамо лежи;
њена дуга жица лута испод намештаја.

Гледала сам снег како пада,
не толико покривајући ствари
колико чинећи их већим него што су биле.

Ко би назвао усред ноћи?
Невоља зове, очај назива.
Срећа спава као беба.

2013.

НА РЕЦИ

Једне ноћи тога лета моја је мајка одлучила да је било време да ми исприча
о ономе што је она називала задовољство, мада око те церемоније
видела се нека нелагода код ње, коју је покушала да прикрије
узимајући ме прво за руку, као да је неко у породици био управо умро –
наставила је да ме држи за руку док је држала говор
који је био више као говор о инжењерингу
него разговор о задовољству. У другој руци
држала је књигу из које је, очигледно, била преузела главне чињенице.
Исто је урадила са осталима, моја два брата и сестром,
а књига је увек бивала иста књига, тамно плава,
мада је свако добио своју копију.
На корицама био је цртеж
мушкарца и жене који се држе за руке
али стоје доста раздвојено, као људи на супротним странама сеоског пута.

Очигледно, она и отац нису имали језик за оно што су радили
а што, колико сам могла да просудим, није било задовољство.
А опет, шта год да спаја људска бића
није могло бити ни налик оним хладним црно-белим дијаграмима, који су сугерисали,
између осталог, да задовољство можеш једино постићи
са особом супротног пола,
тако да не саставиш две утичнице, да кажемо, а без утикача.

Школа је била на распусту.
Вратила сам се у своју собу и залупила врата
а моја мајка је отишла у кујну
где је мој отац сипао вино себи и свом невидљивом госту
који ‒ гле изненађења ‒ не појављује се.
Не, то само мој отац и његов пријатељ Свети Дух
проводе се кроз ноћ док боца не исцури,
након чега мој отац наставља да седи за столом
са отвореном књигом пред собом.

Пажљиво, да не срамоти Духа,
отац је руковао обема чашама,
прво својом, па другом, тамо-амо као и сваке ноћи.

Ја сам већ била изашла из куће.
Било је лето; моји пријатељи су силазили до реке.
Све то је деловало као страшна срамота
мада је истина била да, осим дечака, можда заиста нисмо знали механику.
Дечаци су имали кључ ту испред себе, у својим рукама ако су хтели,
и многи од њих су тврдили да су га већ били користили,
мада, када је један дечак ово рекао, и други су исто то рекли,
а људи су наравно имали старију браћу и сестре.

Седели смо на ивици реке причајући о родитељима уопште
и о сексу посебно. И доста је информација бивало дељено,
и наравно да је тема била занимљива.
Показала сам им своју књигу, Идеални брак, сви смо се добро насмејали.
Једне ноћи један дечак је донео боцу вина и додавали смо је мало около.

Све више смо разумевали тог лета
да ће нам се догодити нешто
што ће нас изменити.
А група, сви ми који смо се ту налазили,
група ће се разбити, као људска која отпадне
да би се птица појавила.
Само наравно биће то две птице, парови птица.

Седели смо у трсци на ободу реке
бацајући камичке. Када би камичци ударили,
видео би звезде како се множе на секунду, малу експлозију светла
која бљесне и угаси се. Био је ту један дечак којег сам почињала да волим
не да слушам него да гледам.
Волела сам да седим иза њега и студирам његов врат.

А онда бисмо сви заједно устали и корачали кроз таму
према селу. Изнад поља, небо је било ведро,
звезде на све стране, као у реци, само су ово биле праве звезде,
чак су и мртве биле праве.

Али оне у реци ‒
оне су биле као кад имаш неку идеју која одједном прасне у хиљаду идеја,
не стварних, можда, али некако више живих.

Када сам стигла кући, мајка је спавала, отац је још седео за столом,
читајући књигу. И ја сам рекла, Је ли твој пријатељ отишао?
А он ме је пажљиво гледао неко време,
и онда рекао: – Твоја мајка и ја смо некада пили по чашу вина заједно
после вечере.

2009.

ПЕСМА

Лео Круз прави најлепше беле чиније;
мислим да морам једну да ти пошаљем
али како питање је
у овим временима.

Он ме учи имена
пустињских трава;
имам књигу
јер је немогуће видети траве.

Лео мисли да су ствари које људи праве
лепше
од онога што постоји у природи

и ја кажем не.
А Лео каже
чекај и видећеш.

Планирамо да ходамо
заједно дугим стазама.
Када, питам га,
када? Никада више:
то је оно што не говоримо.

Он ме учи
да живим у машти:
хладан ветар дува кроз пустињу;
видим његову кућу у даљини;
дим се уздиже из димњака

То је његова грнчарска пећ, мислим;
само Лео прави порцелан у пустињи

Ах, каже, опет сањаш

А ја кажем онда ми је драго да сањам
ватра је још увек жива

2020.

ЛУЈЗА ГЛИК (LOUISE ELISABETH GLÜCK, Њујорк, 1943). Похађала је Колумбија Универзитет. Сматрају је једном од најталентованијих савремених америчких песника. Њена поезија је позната по техничкој прецизности, осећајности и дубоким увидима у теме усамљености, породичних односа, развода, смрти… Песник Робер Хас назвао ју је ’једном од најчистијих и најуспешнијих лирских песника који данас пишу’. Нобеловом наградом за књижевност награђена је 2020. за ’непогрешив поетски глас који суровом лепотом индивидуално постојање претвара у универзално’. Глик је аутор дванаест књига поезије и неколико збирки есеја. Добитница је бројних награда, од Националне књижевне награде, преко Пулицерове награде, до веома престижне Болингерове награде. Била је дванаести Национални Поет Лауреат САД, и стипендиста угледних Гугенхајм и Рокфелер фондација. Њени рани радови су се бавили последицама мртвих љубави и егзистенцијалним очајањем, док њени каснији радови настављају истраживање агоније постојања. Позната је по томе што користи наизглед неповезане, изоловане наративе. Многе њене песме ‒ чак и оне краће ‒ у себи садрже приче. Поезија јој је често окарактерисана као мрачна, местимично депресивна. Њени стихови су повремено налик на снове, а да би то постигла, користи алузије, илузије, митове и симболику углавном повезану са смрћу.
Први, овлашни сусрет са песмама Лујзе Глик буди сећања на радове неких других песникиња ‒ Ахматове, Силвије Плат, Цветајеве пре свега ‒ али већ следећи поглед открива нешто необично: поезија Гликове надраста не само њено америчко порекло (грађанско и уметничко) него чак и њен пол, прелазећи у нешто универзално, што припада свакоме ко њене песме прими у себе. Ово није увек једноставно, јер је ова поезија пуна леда, пустиња, стена које свакога дана расту све више, мртвих који то никада нису, несталих који су увек ту, старих љубави које никада нису заборављене.
Позиција наратора у њеној поезији увек је дата једној самој жени, али то није неопходно сама песникиња. Њена жена је универзална и особена у исти мах, и управо у том балансу личног и општег, у тој лепоти неухватљивости, крије се магија Лујзе Глик.
Не бих се сложио са тврдњом критичара (Дон Боген, The Nation) да је Глик ’песникиња пропалог света’ (чини ми се као један од оних комплимената за које мислиш да би твој адвокат требало да их чује). Заправо, после неколико дубљих читања прегледа њених песама из разних фаза, могу да устврдим супротно: давно нисам видео тако снажну афирмацију живота као код Гликове. Њен однос са мртвима (Гости из иностранства) је однос са неким ко је у толикој мери део живота њихових потомака или пријатеља да је веза нераскидива и у њој су сви равноправни у свету који је између светова – јер је дубоко у срцу.
Постоји скривена логика у избору за ову прилику. Највећи део песама су објављене ван збирки, или су објављене прво у часописима па потом у збиркама. Као професионални писац, знам да је ова категорија веома важна за развој нечијег опуса, а врло често је остављена по страни када се раде антологије или избор за преводе као што је овај овде, зато што састављачи (с правом?) полазе од логике да су песме са албума важније од синглова. Ове ’соло’ песме, ако могу тако да их назовем, опет долазе из светова који су део неких других равни од оних на којима се граде збирке, посебно ако су програмске, ако их уједињује чврста идеја или концепт. Ово су песме слободе. Крикови.
Већином су објављене у часопису The Newyorker. Године варирају ‒ трудио сам се да преглед покрива мало шири дијапазон, али вреди напоменути да је Песма објављена само неколико дана пре него што овај број Корака угледаo светлост дана.
Језик Лујзе Глик (мада њено име звучи као немачко, те би могло и да се изговара као Глук, у Америци оно је Глик, без икакве афектације на ’и’, као ’клик’) често је беспоштедно сув и неки од до сада објављених превода њених песама на српској књижевној сцени показују да је некима од преводилаца ово изгледа било некако неадекватно те су мало ’заобљaвали’ њене стихове. Ја сам се трудио да то избегнем, јер ми се чини да је део лепоте њеног израза управо у тој беспоштедности, и идеја и језика (’Упиташ море, шта ми можеш обећати/ и оно каже истину; каже брисање’). И некако осећам да је улазак ове песникиње у српскохрватски свечан и бео, као новогодишње јутро.
Поезији Лујзе Глик није потребно никакво објашњавање па ни ово, и ја се овде кријумчарим, јер ми је драго да мало будем у њеном друштву, али сада би требало да ви уђете у ову поезију и нађете себе. Јер знам да ће она ући у вас и одмах вас препознати.

Избор, превод са енглеског и белешка
Драган Тодоровић