Лука Нешковић
ДЕКАДЕНТ

 

„Нисам бирао да будем рођен: тај избор су нада мном извршили други.“ У овом или нешто измијењеном распореду ријечи почињале су приповијести бројних жалбеника на човјечију судбину, у које сам дуго сврставао себе. Оригиналност никада није била јача страна просјечности, признајем. Јављала се тек у малом проценту опуса. Критичари, једнако као и читаоци, са пажњом су приступали сваком мом дјелу, ријечи или исказу, и то ми је било довољно.
Моје памћење сеже неколико хиљада година уназад. Ако не бих претјерао, рекао бих нешто мање од три. Ту недоказиву чињеницу користио сам и као преимућство: у свакој новој генерацији, поред очигледних учинака карме, носио сам и предности тешких спознаја.
Од првог, назови живота, остала ми је само рутина, осјећај за лијепим, жеља за угодним. Јутром сам наносио црни калај ободима капака, одијевао се у једнослојну, готово прозирну тунику која је истицала мој стас и витку мускулатуру. Косу сам бријао до тјемена, кожу његовао до тананости. Наруквице сам скидао само приликом темељног прања, отклањања свих сувишности са сјајне глазуре моје пути несклоне сваком облику немарности.
Да ли је мој хедонизам долазио од повлашћеног положаја који сам уживао на двору Амасиса II или захваљујући природној урођености, то не могу са сигурношћу рећи. Нисам се много колебао у искушењима која су се преда мном јављала. Свијет још не знаваше за страхотиву хуку громова којим је пропраћен силазак Израиљевог пророка са синајске планине. Задуго је ни ми нисмо могли разумјети. Онда када нам се чинило да јесмо већ је било касно. Александрови наследници увелико су укаљали чистоту наше етике, естетике и духа, тобоже је обогаћујући ширим искуством цивилизације.
У Спарти сам, као дјечак, био подвођен узоритим мужевима, који су ме за подсјетник минуле младости учили вјештини доброг ратовања. Једини разлог зашто сам преживио у једној од битака против Персије, јесте што су ме макар двојица штитила као љубоморне фурије које су на мене полагале право. Касније, када сам пребјегао у Атину, под изговором духовног усавршавања које у мојој домовини не бјеше на цијени, довољно стар да засједнем у Академију и уздигнем прст к небесима – суочио сам се питањем од које је Грчка створила своју филозофију: материјалне или идеалне стварности?
Са другом сам имао потешкоћа. Не само да ми је мањкaло доказа него и смисла. На божанства сам гледао као на узроке наших радости и боли, сапатнике и љубоморне духове. Нисам се усуђивао подићи каменицу. Оно што се јавило у Јудеји превазишло је све оквире природности, терета које човјек може узети на себе. Ако смо ми жељели обоготворити државу и Цезара, они су то чинили са обичним сељанином.
Са тугом сам посматрао урушавање свијета којег сам видио као наследника свог вољеног Хеласа. Појавиле су се сабласти, у бијелим хаљинама, жељне мучеништва и изазивања. Дане су проводили у катакомбама, ноћима су приређивали свакојаке гозбе. По сопственом казивању, испијали су крв и конзумирали тијело бога ког донијели су с Истока. Имали су добро развијену мрежу познанстава, чак и међу узоритим грађанством, тако да се њихов наум није могао сасјећи већ у коријену. Позивали су на буне, покајање, непослушност. Проклињали су сва задовољства која човјеку, у овом кратком животу, пружају драж, додворавајући се смрти, приносећи сваку мисао и дјело оностраности.
На крају је морало доћи или до компромиса или до пуцања. Цезар је поклекао а химере завладале. Чекао се тренутак када ће пасти пред њиховим ногама тражећи опрост својих грехова. Теодосије је пао пред Амброзијем и више ништа није било исто. Срећном околношћу, којој не познајем узрок, преспавао сам цијели један вијек који је по њима добио име. Природа ме лишила страшног терора културе засноване на лажи, уцјени и једноумљу. Човјек ренесансе је чинио све да изађе из његових канџи, укаже на шареноликост свијета, моћи и домета човјечијег духа, враћајући га његовим природним инстинктима. Њихова крутост подозриво је гледала на отменост наше мисли и појаве. Консеквенто, поразила га је у заметку.
Побуњена савјест једног неуротика из Ерфурта подигла је револуцију и довела до крвопролића. За три деценије Европу су покривали тмурни облаци ватре и дима. Негдје сам, боравећи на Оријенту, читао да душе мртвих обитавају у ваздуху и да их свака бука ремети. Нисам могао наћи уточишта у том безумном хаосу. У Холандији сам, по завршетку рата, стасао као достојан син свог оца. Бавио сам се производњом дурбина и микроскопа. Волио сам процес брушења, дотјеривања нечег грубог и незграпног, дајући му облик и намјену. Вјеровао сам да доприносим науци која је у правом смислу ријечи тек била у повоју, будући да је филозофија са себе полако скидала окове сулудих идеја метафизике.
Као сваки угледни трговац гледао сам да браком акумулирам довољно капитала за завидан живот. Могао сам несметано путовати на она мјеста којима ме водило срце или потражња мог асортимана. Клима ми, као правом Римљанину, није одговарала, тако да сам се често враћао својој другој домовини, славној империји, чијим су се наследницима сада називала племена која смо некад звали варварским. Свето римско царство, како је говорио Волтер, није било ни свето, ни римско, ни царство; тек пуки реликт формализма који је временом изгубио своју намјену. Нестаће га вољом оног који је још мање приличио наследнику Цезара.
Случај ме пренио у Француску, моју вољену Француску, у најбољим данима ancien régimea. Владавина Луја Љубљеног донијела је релативно дуг период мира и просперитета, шта год да су каснији критичари имали за рећи. У то се вријеме, како је говорила Орора Дипен, радије бирало упокојење на балу или у позоришту, него у постељи, међу четири свијеће и четири простака у црнини.
Љубавници су слободно долазили кућама својих драгана, поздрављајући уваженог мужа на степеницама, неријетко му се придружујући на партији виста. Ја сам био нешто више од двије деценије старији од изабраника своје драге који нам је повремено долазио у походе. Био је сушта супротност мојој појави: млад, мишићав, преплануо; још један питомац жељан пробоја у друштву.
Није прошло дуго и Леонора је ту, у нашем салону, предложила јединство, под портретима мојих горљивих предака. Нисам имао ништа против. Послужило ми је као алиби за небројене авантуре, лишене дискреције. Налазио сам задовољство у неспутаности наших порива. Био сам поносан на њу због њене отворености. Лицемјерје сам одувијек презирао као најгору од свих могућих особина.
Предлагала је да умјесто прстију користим сатенску машну коју сам јој поклонио за једну од наших годишњица, везујући је за узглавље кревета. Испрва се доимала дражесном и чедном, као првих мјесеци познанства које су претходиле браку, у лаганим, ритмичним покретима којима смо започели прелудиј. Једном руком држао сам је за врат, док сам другим удом понирао све дубље у утробу, напослијетку је готово остављајући без даха. На моје запрепашћење тражила је још, потпомогнута снагом нашег драгог госта.
Препустио сам се крајностима уживања вјерујући да се светим ћудљивости живота, његовом непосредном, наметљивом уплитању у последице мојих избора, бесрамно ме стављајући у односу према другима, мјерећи ми преступ и напредак. У многим настраностима тијела знао сам убацити и помало систематичности, тек толико да сам на крају, када сам сводио рачуницу за минулом младошћу, могао рећи: „Да, живио сам. Користио сам вријеме рационално“. Завидници би рекли да сам могао „корисније“, једнако по душу и друштво, али открићу вам једну тајну: сви ти строги моралисти биједног руха и духа, хтјели су убити за једну трунку преимућства које сам ја уживао.
Знао сам да такво понашање није могло трајати до у вјечност. Пошто поберете и окусите све воћке из свијетлог дијела баште убрзо дође до засићења, или ако баш инсистирате на прецизности – таштине. После ноћи узвишеног хедонизма, божанске опијености Бахусовим нектаром, наредног дана плаћао бих данак испразности и тупости, каткад и болу.
Моје је биће било испуњено античким идеалима. Сва је стварност била овдје и сада; свако преимућство духовне или материјалне природе било је везано за овај свијет. У које смо идеале, уосталом, могли вјеровати? Чујем вас како протестујете против моје уобразиље, хулништва на нешто што надилази вјекове, поставља се као апсолут сваког питања и решења, али ми смо, као што знате, вјеровали да Његов дух припада прошлости, да је већ сада на издисају, и да ће нека срећнија времена, у скоријој будућности завршити с Њим, једном заувијек.
Зар су нам Његови дјевственици могли посвједочити учинковитој моћи Његовог милосрђа? Авантуре кардинала де Роана биле су тек јефтин, петпарачки садржај који се нудио крволочној буржоазији, спрам оних, историчарима мање познатих детаља из исповједаоница његове браће по црвеном шеширу. Да сам се могао заклети у неког свемоћног бога, било би у оног који је покренуо цијели овај хаос, видио да није добро, и стога се дистанцирао од своје творевине. Само на књигу таквог deus omnipotens, каквог су међу редовима посредно описивали енциклопедисти, могао сам положити руку.
Кад погледам данас, колико смо много изгубили а колико мало добили… Човјек није био ништа паметнији (иако је обећавао да ће бити). Нешто више од једног и по миленијума добровољно је себи стављао вериге, јадиковао, повијао се и ридао. Усмјерио се к’ смрти, умјесто к’ животу који сам себе даје. Зато сам уобичавао одлазити на брда и пропланке, посматрајући рушевине својих богова, обраслих бршљаном, виновом лозом и свакојаким зеленилом, док су се њихове облачасто бијеле божице, у нејасним формацијама, јављале на небу. Дуго сам контемплирао над тим призорима. Знао сам да ће све ове птице, облаци, небеска тијела, среће и несреће, опет доћи, сваким новим јутром, преласком преко исте, астрономски прецизне путање, заласком за далека мора и планине…
Деветнаести вијек био је супротност вијеку просвијећености. Почео је и завршио се бурно: у рици индустријских чудовишта која је довела до раслојавања друштва и касапнице незапамћених размјера. Немојте мислити да сам за почетак двадесетог вијека грешком узео окончање Вељег рата. Природа и трајање једног вијека не мјери се, нити одређује, јубиларним заокруживањем календара. Нико није могао предвидјети пад царстава која су држала равнотежу снага, не само тог несрећног континента него и цијелог свијета.
Викторијански морал гнушао се сваког испољавања слободе, скровитих тајни духа који оплемењују човјека. Декаденција у умјетности преживјела је под пријетњом цензуре, док је у животу бивала принуђена да се повуче у подземље. Сентиментална, петпарачка литература пунила је ступце књижевних часописа, којим је нова класа у настајању задовољавала своје духовне апетите. Размишљао сам како би било добро створити врхунско дјело стила, својствено вијеку који смо оставили за собом, не подлијежући болести која тренутно бјеше у моди – и стога пролазна. Родила се, на моју велику радост, госпођа Бовари, у граду Руану, љета Господњег 1856. године.
Романтичне тенденције првих деценија навеле су ме на размишљање којој природи моје примућство припада. Читајући готске хронике о вампирским пошастима, постајао сам љубоморан на предности бесмртног живота. Ова софистицирана чудовишта живот су кушала у континуитету, непрестано, а ја се из прошлих живота нисам сјећао до фрагмената, блиједо посложених у магловењу јесењих фантазама. Да, оправдана љубомора. Ко је мени могао гарантовати да наредни живот нећу дочекати као човјек, или нешто још горе – просвијећени браман?
У дневнику сам записао, позивајући се на Талмуд, да би се сваког дана требао захваљивати Свевишњем што ме није створио као жену. Та виша милост превидјела је моју опаску. Не само да сам се родио као жена, него сам задуго морао трагати и за својом другом, базичном половином. Мајка ми је умрла на порођају, како то обично бива код нејачи која се не може носити са прохтјевима доминантног мушког рода. Отац ме, пошто ми је невољно одредио мираз, препустио бризи старих гувернанти које су посао налазиле с ове стране Ламанша. Одрастала сам, као и свака друга дјевојка из аристократске британске породице, усидрене у Лондону, намињења оном племићу који је у очима мог земаљског створитеља могао највише излицитирати по његов имиџ и углед.
Оставио ме је у јутро, уочи вјенчања, нестајући као да га никад није ни било. Заклела сам се на вјерност Освети, старој дами која је ствари преузимала у своје руке. Касније сам послужила као модел за госпођицу Хавишам. Знала сам да тупа Дикенсова природа, лишена спознања о архетипској дуалности, није могла створити њен лик сама од себе. Та добричина је у много чему била добра по друштво, то нећемо спорити, али колико je само била игнорантна када је требало загрепсти под површином устаљених конвенција. Вајлд се с правом подсмијавао његовим драматичним сценама упокојења, приписујући „камено срце“ онима који би остали жалосни на смрт мале Нел.
Нисам се мирила са тим да будем хистерик, још једна у низу свеколиких. Мене је дијелио истанчан укус за науку, умјетност, иронију. Потомство нисам остварила јер на дјецу нисам гледала као на остварење. Нисам, са друге стране, ни нагињала обоготворењу своје личности кроз дјела која сам могла створити. Задовољила сам се да будем посматрач; тиме сам, опет, од живота враћала данак. Без намјере да у њему учествујем проучила сам га до танчина. Гордљиво сам друге посматрала са висина, знајући, као сам Нечастиви, које су њихови боли, радости и илузије. Нова наука у повоју ми је у томе највише помогла. Под археолошком палицом младог Швајцарца открила сам слојеве потиснутог, заборављеног, скривеног. У клепетању трошних шкура на спрату чула сам ехо невољника, у шкрипању дасака јаук напетости, у тишини ‒ одговоре. Да сам живјела на ком другом мјесту, у другом времену, чекала бих на џелате, опасане сјечивом, наоружане мотикама, да ме зграбе и препусте прочишћујућој моћи пламена. Овако, једино ком је било стало до мене, јесте лешинарима које сам на крају лишила наследства. Забадава добила, забадава дала.
У двадесетом вијеку нисам дочекала све оне страхоте које су одредиле даљи курс човјечанства. Противници модернизма говорили су како живе у најгорем од свих могућих свјетова, да су прошла времена узбудљивих стимуланса, мјесечевог плаветног одсјаја и зеленог отрова који се чува у малим бочицама. Све ми је то било јако занимљиво, посебно гледати њихову бледуњаву дјецу која су устала против Вијетнама и поретка за који сам једини знао кроз миленијуме. Пружали су ми један савијутак траве, који су наизмјенице мијењали, док од њега, на крају, не би остао ни опушак.
Нова мудрост долазила је са Истока, заводећи ту исту младеж на снижене критеријуме духовног уздизања. Њени проповједници су, баш као и ја, трагали за синтезом духа и материје, не желећи да буду закинути за предности једног и другог. Дуго у томе нисам видио лицемјерје духа: сједећи на двије столице, плаћао сам цијену оном горем. Могао сам пити, темељно и дубоко, а да своје пијанство не претворим у зависност, или нешто још горе – боемију. Видио сам најбоље умове своје генерације, како ће предочити Гинзберг, уништене лудилом, док сам лукаво милио прије врхунца, као јегуља која се неозлијеђено извлачи из оштрих шпиља подземља.
Дане сам проводио у библиотекама, ноћи у кафанама, хранећи у исти мах прохтјеве духа и тијела. Посјећивао сам антикварнице, миришући хартије, жуте и похабане на рубовима, тек толико да погледам цијену и вратим их на мјесто, док продавац не препозна моју чудну настраност. Музику нисам могао слушати на новим носачима звука. Пуцкетање грубе површине винила враћало ме у двадесете, још једну интер-карнацију, кратког даха, у којој сам брисао чаше добро познатог париског кафеа.
Једна дјевојка, затрпана гомилом папира, у реду преко пута мене, у невјерици ми је упутила поглед, не знајући да ли потпадам под јаву или привиђење. На брзину је платила неколико јефтиних акварела, повремено се осврћући иза себе, тобоже несигурна у своју безбједност. Пратио сам је путем до стана, уским сокацима посложеним као лавиринт, не обазирући се на приговоре савјести која ме називала манијаком. Када дама остави отшкринута врата, она не усуђује позвати; она очекује. Говорила ми је, као ко зна још коме све не, да ово не би урадила у другим околностима, да је к мени привукла нека необјашњива, виша сила, да има осјећај да ме познаје одвајкада… Леонора… ништа се није промијенила за последња два вијека. Уговарали смо састанке по прохтјевима нагона. Више није било конвенција које би нас држале једно к другом у некој општепризнатој институцији. На крају су се моја предвиђања показала тачним и она је, као Настенка у Бијелој ноћи, отишла с другим.
Данас ходам улицама Берлина и огледам се на нешто бољој резолуцији екрана у излозима. Говоре да гостујем у граду и да ријетко држим јавна предавања. У мору претенциозних љубитеља ријечи, у мени налазе нешто особено, на шта сам посебно поносан: не пристајем на компромисе. Некоме су за то потребни еони, мени је било довољно пар хиљада година. Ако сам нешто поуздано могао научити за то вријеме, јесте оно што филозоф воље за моћ зове вјечним враћањем истог. Човјекова природа је непромјенљива. Исти страхови и исте боли ме муче стољећима; исте радости, иста испуњења, питате се – да, и она, али у нестразмјерно мањим интервалима. Да смо нешто некоме згријешили то је јасно, али необјашњиво; да не знамо одакле долазимо и камо идемо – такође. Да се, којим случајем, преда мном поставио избор, за који сам од почетка био закинут, не бих знао шта да вам одговорим.