Драгослав Хаџи Танчић
ПЕТЕЉКА ВЕЛИКОДУШНОСТИ

 

НЕСРАЗМЕРА

Данас сам по заповести
строгој чучао, клечао,
слушао крцкање и зглобова
својих ножних прстију,
падао на колена,
на прстима стајао,
на пети се обртао,
како никада у животу нисам.
Кришом, када сам могао, прсте на
рукама, презнојене, ломио сам.
А све то не бих ли заслужио
благослов ортопеда да ми се замени
колено, случајно само клецаво.

АХ, ТА ПОЕЗИЈА…

Искусан је човек.
Многа се неискусна нога оклизнула.
О кору његове банане.
Да ствар не буде за причу.
Поезија је у пируети.
Ко ће му је доживети,
пита се.

ПЕТЕЉКА ВЕЛИКОДУШНОСТИ

Свако признање откупљивао је
својим понуђеним животом.
После тога могао бих да умрем, тако би
увек рекао, ако је истини за вољу.
Олако се, ипак, разбацивао незатраженим
му животом.
И није за неверицу да није могао да се сабере
за своје последње славодобитно давање.
Тек висећи на петељци псеудонима.
Којим се у одсудном часу једино и могао
потписати.
Неважеће за донерску картицу.
У обећаном пресељењу његовог лирског
срца у груди највернијег му читаоца.
Онога што му је под рођеним именом и презименом
за времена посветио библиофилско издање
свог животног дела у једном примерку издатог.

ПОД ПРИТИСКОМ

Живео је под сопственим притиском.
Да себи помогне и од других затражи
помоћ.
Са променљивим успехом.
Он, у двострукој улози, ни гори ни бољи
од других у траженом растерећењу.
Што се не би очекивало, јер квалификације су
на страни других биле.
То је било тешко разумети.
Не мање тешко од преживљавања
давањем ником потребних часова
историје, коју је имао у малом прсту,
оном истом чију је кап крви усисавала
епруветица за дописивање његовог
здравственог билтена.
Није могао да буде захвалан ни својим
недужним ученицима ни услужном свом
свестраном малом прсту, морало се разумети.
Није му било друге, у бескорисности
великог му знања, него ослободити се
недоучености у егзактној дисциплини.
У изабраној, аритметици, када је већ на
руци, такорећи, трпео притисак бројки,
а не промућкавати их, олакшавајући својој
глави њихову насртљивост.
Није стигао, сложио се под притиском
горње екстремне вредности, нестрпљиве да
сачека израду његовог започетог дијаграма са већ
укрштеним вредностима горњег и доњег, пулсом,
такође, тахикардијом и брадикардијом.
Претекао га је, рекао је неко, али остала
недоумица – ко и у чему?
Можда под притиском све и остане недоречено?

МЕРА

Длака је највећа жалост.
И радост, такође.
За длаку се губи, али и добија.
У сваком случају, без длаке нема косе.
За чупање и глађење.
Ради помирења губитника и добитника.
Најчешће изосталог.
Чупање обрва увек је обострано,
али то је ствар једне главе.
Све је подешено по мери
подобности за шишање.

ГАВРАН

Цело орахово језгро било је на
тацни, љуске наоколо.
Неке птичице су се бојажљиво приближавале.
Чинило се да је пре од свог кљуна бранио свој плен,
заправо малочашњу заплену мојом руком
из његовог кљуна испалог.
Или само моје послужење бранио?
У захвалности каквој?
Мрак нас је раздвојио.
Ујутру двоглед ми је пружао исту слику.
Па шта је овај гавран?
Проучавалац анатомије мозга
над ораховим језгром;
Хипократ не само Сократ међу птицама?
Умишљени извођач лоботомије на злослутнику са
Величковићевих платна и из стихова Е. А. Поа;
ласкавац уметничкој слободи?
Наједном… склања ли се то он од своје слике
у моме двогледу, подозривом му вештачком оку?
Или узлеће по своје заслужено прстеновање као
мислиоца и/или искупитеља злослутничког греха?
Ако не грешим и овога пута излетајући
из сопственог гнезда грешака?

ОД БИВШЕГ БЕЗ БУДУЋЕГ

Шта бисмо без наших руку?
Али шта смо и са њима,
на ооо-руук и уз гуљење жуљеве,
са помадом и лакирањем ноктију?
Прибирање и пробирање.
Тек су нам руке у руковању на своме.
Онда када јесу или нису једна у другој.
Руковање нечим и руковање са неким
у тајној су вези.
Преко руковођења.
У руковођењу један без другог не могу.
Руковођа и руковођени.
Ма шта мислили један о другом.
Али зна се ко је од њих важнији.
Ипак, изнад свега је чврста рука.
За руковођење.
Она не мора да има баш десет прстију.
Има начина да се и без њих у пуном броју
лупи шаком о сто.
Довољан је један прст и за нестанак света.
На дугме.
Држи се у ташни.
А она не испушта из руке. Као што и друга
страна веже руку за ташну са својим истим
дугметом.
У међувремену, док једна или друга страна
не притисне своје дугме, једним прстом,
дешавају се руковања њихових руковођа.
Тражи ли њихово руковање наш рукољуб?
За њихове чисте руке.
Од бившег без будућег.

ПАКОВАЊЕ

У лаком пробиру из дисциплине растура:
Како:
Црвеном траком и увезаном машницом.
Клот и фркет.
Упамучено и у стакленој вуни.
У интарзији, лиму и сировој чамовини.
Зашто:
За гладац и јадац.
За наше бирање по њиховом ћефу.
За срећу свих, па ко је уграби.
За њихово добро на нашу срећу.
За захвалност њиховом још преко наших леђа.
За оно што ће нас тек снаћи.
За мŷк и хук.
У извођењу:
Каквом, морамо ли баш знати?
Фризирањем.
Филовањем.
Лакираним бичем.
Шкљоцањем маказа за језик.
И тумбањем неосетним,
са повластицом (да напаковано не склизне),
уз провизију тек за манипулативне трошкове.
(Из развезаног пакета:
За братство и јединство које чувамо
као зеницу ока свога.)