Данијела Вулићевић
YUGOВАЊЕ: СВАКОДНЕВНИ ЕКСПЕРИМЕНТ КОЈИМ СЕ ДОКАЗУЈЕ ДА ЈЕ ШУМАДИЈА ОКРУГЛА

 

ЗНАЈУ ЛИ БИБЛИОТЕКАРКЕ ДА ВОЗЕ ВЕЛЕСЛАЛОМ?

Рођена сам у Крагујевцу пре скоро пола века на баксузан датум, али бар је била недеља. Она ми је, као последња, добра суђаја, поништила проклетство тринаестог. Наравно, перипетија је остала. Није вретено, логореја је.
Сваки мој саговорник направи исту грешку. Дозволити ми да причам без задате теме равно је пропасти наше фудбалске репрезентације на било којим квалификацијама (не бојте се, нећу о фудбалу). Брбљива сам. Болест приповедања у мом случају је хронична. У свакој прилици причам без престанка, и то углавном о оном што ме већи део јутра и поподнева преокупира. Сад је већ тренутак да се уплашите. О аутомобилима ћу.
Живим у Аранђеловцу, радим у Лапову. Свакодневно путујем сопственим превозом. Шездесет и пет километара у једном смеру. Имам под точковима довољно километара који ме квалификују за овај експеримент. У теорији, путања није кружница, али верујте у поднаслов − настао је из праксе.
Насеља кроз која пролазим требало би да су свима позната. Али чињенице које следе вероватно нису.
Између шест и пола седам ујутру сви семафори у Аранђеловцу наместе црвени осмех за мене. У Бањи, аутомобили који се налазе у колони испред мог скрећу лево. На кружном току у Крћевцу, неколико секунди пре мене, из правца Белосаваца, увек наиђе камион толико натоварен да сањари до Тополе, а ја брекћем за њим, и псујем наравно, није ме срамота да признам. У Тополи, пре аутобуске станице, сваког јутра се уредно појави врли возач који се није определио хоће ли средњом или десном траком, док покушавам да обновим знање из велеслалома. У Жабарима ме увек продрма кривина код „Марковог конака“. Дође ми да узмем лењир и исправим ту фамозну окуку која зором пружа неочекиване сусрете уз повишен адреналин. На уласку у Јунковац, лечим комплекс мање вредности неком надобудном скоројевићу у бесном аутомобилу који ужива да претиче библиотекарке у југу. Да не буде да сам само ја недужно јагњешце на друмовима. Постоји могућност да су лежећи полицајци у Наталинцима постављени искључиво због моје исхитрене вожње. Питам се шта је потребно да би становници овог питомог места схватили да пре заустављања код жељене продавнице морају да укључе показивач правца? Рефлекси кочења су ми већ превежбани. Након шалтовања, нервирања и помињања читавог списка предака, упадам у нирвану. Сараново. Шума. Њиве. Птице. Пуст пут. Потпуна хипноза. Пулс ми се смирује, стопало на папучици за гас се олабави, мисли ми одлутају, и очас посла казаљка брзиномера пропадне у леви бездан. Мени се стварно не може угодити. Али, нема дуготрајног опуштања. Нађе се увек у распрострањеном селу добра ударна рупа која ме продрма и парадно уведе у Ђурђево. По правилу, и најбезазленија кишица код каменолома створи језеро, или су мом страху очи велике. Вишевац је значајан за историју и баштину Шумадије и стварно мислим да нема потребе за честом полицијском контролом преко пута школе. Није добро за туризам, а ни за мој кућни буџет. Адровац ћу увек памтити по додатном опрезу. Покрај пута лево и десно најлепше се осмехују многобројни ђаци пешаци. Интерно га зовем предворје пакла јер ево, стигох у Рачу. Сва светска саобраћајна недисциплина слила се у двеста метара улице од раскрснице пре аутобуске до бензинске пумпе. Потпуна анархија у поштовању предности, паркирању, укључивању и искључивању из саобраћаја, прелажењу улице, ма мислим да и дишу неправилно док возе или пешаче. Потпуни демографски феномен. Јесте ли се уморили? Ја јесам. Житарице сам појела, омиљене песме преслушала, а још на одредиште нисам стигла. У Доњој Рачи обавезно сусретнем вредну баку која носи у левој руци торбу у којој је хлеб, а у очима сву лепршавост мог путовања. У случају да ми у Пиносави или на ободима разграничења Марковца и Лапова, не излети срна, фазан или зец, моје узбуђење лагано јењава. Могу да се утркујем са железничком композицијом или свракама које прате Цариградски друм, али ме неиздрж који се јавља када сам близу циља чини слабим такмацем. У случају да баш тада нису подигли пружне прагове због некакве санације и натерали ме да кружим Лаповом, у шездесет петом минуту стижем на циљ. Алвировић да ми позавиди. Живео југо!

ПАНИКА НОШЕНА ЈАСЕНИЦОМ

Једног трена кренеш на посао са првим петловима, одлучна да покориш свет, спремна да организујеш најбољи књижевни програм у историји библиотекарства, а следећег затекнеш себе у Јасеници. Југића у Јасеници. И Јасеницу у југићу.
У петнаесто мајско јутро 2014. уронила сам потпуно необавештена. Грип ме је претходних дана држао приковану за кревет и наравно да, сва устрептала од повишене температуре, нисам пратила вести на телевизији.
Радница на пумпи ме је упозорила на ситуацију на мојој редовној маршрути кроз град, па сам из Аранђеловца кренула поред „Књаза“. Вода је преливала преко мостића, оранице са десне стране пута у Бањи и Крћевцу су биле поплављене, а ја сам грабила даље. На задњем седишту труцкале су се књиге о Првом светском рату. Мисли су ми се ројиле око бајонета Јеротија Павловића и већ сам у глави распоређивала столице у читаоници, као да под точковима немам хиљаде километара. Као да уместо мозга имам пихтије.
Док сам кочила на кривини у Жабарима и пребацивала у нижи степен преноса, спазила сам неку фрку са десне стране, ватрогасно возило, шта ли… Наталинци су дремали добро натопљени кишом. Нигде никог.
И сасвим полако, без шизофрене музике која најављује пропаст, преда мном се створила вода. Велика вода. Прогутала је улицу која је водила у Сараново. Пошто није било барикада, полиције, цивилне заштите (да ли сам очекивала и новинаре у седам ујутру), наставила сам даље, наивно процењујући да југић има својства подморнице. Када је мутна вода запљуснула точкове, а затим и хаубу и успорила мој замах, схватила сам да је враг однео шалу. Срећом, наиђох на асфалт. Преплашена, паркирала сам се с десне стране и искључила мотор.
Најпре сам, наравно, запалила цигарету, а упаљач ми је подрхтавао у руци, зграбила мобилни телефон и изашла из аута. Киша је падала све јаче док сам покушавала да укуцам супругов број телефона. Када се јавио, зацвилела сам да зове све надлежне службе да ме извуку одавде. Рекао ми је да се смирим, да покушам да покренем ауто и наставим даље, мада је скептично напоменуо да су мале шансе за то, кад сам већ несмотрено стигла дотле. Док сам га слушала, шетала сам узнемирена. Наквашена цигарета жалосно се димила, као да испушта сигнале за помоћ. А онда је видик преда мном пукао и пожелела сам да се земља отвори и прогута ме. Али − нигде земље, а ни пута! Свуда, докле је мој поглед досезао, само вода. Мутна, побеснела Јасеница. Када сам спазила, на пушкомет даље, да запљускује кров белог комбија, ноге су ми се одсекле. Овога пута сам већ јецала у слушалицу. Запалила сам још једну, обрисала сузе и сва стакла на југићу (блузом коју сам планирала да обучем за књижевно вече), села за волан и открила да ипак верујем у Бога.
Наравно, није долазило у обзир да наставим даље. Морала сам да се вратим, да поново кренем кроз набујалу воду која је запосела све око мене. Југо је забректао после дугог покушавања. Једва сам успела да га окренем, јер сам дрхтала. Мој страх се враћао кући кроз набујалу Јасеницу која је стигла до рисова мојих чизама, прогутала музички уређај и очијукала са мењачем.
Југић је милео и стењао, а ја сам, потпуно бесмислено, раменима гурала напред, немоћна да сагледам шта ће се десити ако се мотор угаси и вода ме однесе. Где?
И не, нисам мислила на породицу и да сам им потребна и како је лепо живети. Само сам грчевито стезала волан, несвесна да управљам (не знам ни да ли сам) и бодрила свој ауто да издржи до асфалта који је био читаву галаксију удаљен од моје панике ношене Јасеницом.
Са десне стране сам угледала двојицу мештана у рибарским чизмама. И да су хтели, нису могли да ми помогну. Не знам да ли су ме гледали као очајницу, гуску или авантуристкињу.
Асфалт. Неверица. Олакшање. Бујица суза. Трећа цигарета. Друмом у четвртој. Не смањујем ни при сусрету са булдожером на задатку у Жабарима. Запањени возач ми се склања с пута. Топола. Јављам се на посао. Потпуно несвесна неминовности проглашења ванредне ситуације, отказујем књижевно вече. Четврта цигарета. Успаничено проверавам да ли су књиге о Великом рату суве. Ху, јесу! Аранђеловац. Надобудно се смејем опрезним возачима који урањају у баруштине око „Извора“. У четвртој улећем у своје двориште. Окрећем кључ. Љубим волан.
Изашавши из аутомобила, презриво бацам кишобран на земљу, скидам капуљачу и по највећем пљуску, лаганим кораком крећем ка оближњој продавници по врућ хлеб.
Немам више шта да кажем. Ником ништа да поручим. Једва сам и оволико изустила. Након пар месеци из југа се изгубио мирис поплаве.

ПОТПУНО РАЗМОТАВАЊЕ

За тај дан сам имала јасно разрађен план.
Тренутна локација: очева кућа у Лапову.
Тренутна ситуација: сама са двоје деце, старости четири и две године (која, срећом, спавају).
Тренутне обавезе: сложити у гепек и испод свих седишта у југу, осим возачевог, свињско месо, кости, маст и чварке спаковане у одговарајуће кесе и посуде, пробудити децу, дати им доручак, опрати судове, уљудити се за путовање, сместити децу на задње седиште, свратити до оца у школу и до колегиница у библиотеку, успут наточити гориво и уз музику са радија отпутовати у Аранђеловац.
Шта се тог дана у ствари догодило не би ми пожелеле ни бивше пријатељице са којима сам се растала због својих претераних амбиција, себичности и неспремности да признам своје слабости и кукам због актуелних проблема, нормалних за сваку жену.
Најпре се пробудила ћерка која је својим гласним плачом пробудила брата. Пошто је било хладно, добро сам их забундала и извела напоље. Њу сам сместила у колица, а њега сам вукла са собом од подрума у којем је било месо до југа, успут му допустивши да ми помогне. Паковање је ишло мало теже. Или сам преценила југа, или сам потценила свињу. Молила сам се свим свецима да нас до куће не заустави полиција. Југо је, када сам спаковала и последњи чварак, личио на конфузно стовариште.
Морала сам да потпуно „размотам“ децу како би доручковала. Одустала сам од пресвлачења јер бих за то морала да одем у другу кућу, који метар даље, али у овом саставу, могла је да буде и у Прованси, потпуно је било исто. Затим се ћерки ишло у тоалет, а онда и њеном брату. Каснили смо у односу на план, али не превише. Кренусмо на једвите јаде, мало измењене путање, јер ми је отац јавио да ће неку наруџбеницу за голубарске пехаре (нерегистровани сам возач свих лаповачких удружења голубара, јер се специјализована продавница налази двеста метара од моје куће у Аранђеловцу) оставити у библиотеци, пошто је морао да оде на службени пут.
Напунили смо резервоар на пумпи на Цариградском друму, али нисмо успели да кренемо јер је југо тврдоглаво одбијао да након верглања настави предвиђене радње. Отац је телефоном успео да нам обезбеди аутомеханичара, након што су деца попила сву воду коју сам понела а ја промукла певајући им песмице са омиљеног диска. Кафа која ме је чекала у библиотеци потпуно се охладила. Не желим да препричавам како сам успела да убедим децу да сиђу из седишта и поново се „размотају“. Нису желела да се културно уздижу. Хтела су да виде тату.
Боравак међу колегиницама ме је разгалио, али сам се изнервирала чим сам се нашла поред југа. Неки јако паметан возач паркирао се тик уз наш задњи браник. Испред југа је био паркиран ауто. Оба непознатог власника. Није било теорије да се испаркирам. Пошто су деца кренула да кмезе да им се спава, како и не би, сместила сам их на задње седиште у пуној „ратној“ опреми, и комплетно се ознојивши успела да након десет минута милиметарског маневрисања изађем из ступице. Обе колегинице су за то време стајале поред задњег браника, спремне да задрже југа, врло оптимистички (по систему, боље у струку, него у туђ ауто).
И тако је весела непотпуна породица кренула, са три сата закашњења у односу на план, према Аранђеловцу. Све је било идилично, док у Вишевцу нисмо наишли на спровод. Уз дужно поштовање и саосећање према покојници, уз стрпљење према обичају да поворка пешице пролази кроз село и заустави саобраћај, потпуно ми је бесмислено и нехумано да ковчег остане откривен. Изашла сам из југа и стала поред пута да узмем учешће у испраћају непознате жене на вечни починак, људски је, и тако удаљена нисам успела да спречим да описани призор не ушета у синовљеве очи јер је имао одличан видик, смештен у модерно седиште за децу. Заплакао је јер га је уплашио израз мог лица, а ћерка је заплакала јер је бата плакао. Већ је било време за ручак, а ми смо се заглавили у Вишевцу, гладни у аутомобилу пуном свињетине. Чварке сам, нажалост, спаковала у гепек.
И као да нам није довољно доживљаја за један дан, на узбрдици у Ђурђеву сачекала нас је полиција. Помињање свих светаца није ми помогло. Возила сам нешто брже него што је стање гума на југу могло да прихвати у ситуацији наглог кочења. Деца су била у реду, али полицајчева десна нога умало да страда. У толикој мери ми је било доста свега, да сам ћутке сачекала да оправдано љут представник чувара саобраћајног реда напише извештај, пустивши децу да се забаве сама, што су она једва дочекала, и то веома гласно. Преосталих четрдесет километара до куће прешли смо за сат и десет минута. Нисам могла да стиснем гас, чак ни кад су ме светлом и сиреном љутити возачи приморавали да убрзам. Сваком је сопствена мука највећа.

ПРЕ ПРВЕ КАФЕ

‒ Волела бих да једне среде кренеш са мном и успут ми предочиш да има и других појава дуж пута, осим сивог асфалта и беле линије.
‒ Узалуд. Није ствар у погледу. Мисли су ти расуте.
‒ Хоћеш да кажеш да од шуме не видим дрво?
‒ Хоћу да кажем да од филозофирања не примећујеш да на југу није исправно предње десно светло.