Горан Радојичић
ПОЕЗИЈА ЛУТАЊА И БЕСКОНАЧНОГ ТРАЖЕЊА МИРА
Дејан Kаназир: Ништа се не дешава уторком увече
ППМ Енклава, Београд, 2019.
Регионална поетска сцена, захваљујући мањим издавачким кућама које воде пјесници/књижевници, постаје препознатљива по именима која имају пјеснички идентитет. Међу њима се издваја млади аутор из Београда Дејан Kаназир, чија је поезија привукла пажњу регионалне књижевне публике.
Поезија Дејана Kаназира суочава нас са лирским субјектом помјереним ван праволинијског функционисања свијета, а он је свако од нас. Kаназирово поетско ја наш је одраз у огледалу. Он пише поезију лутања и бесконачног тражења мира. Поезија страдања на бојном пољу савремености суочена je са тривијалним, медиокритетским и болесним свакодневљем. Притом, oна успоставља континуитет са урбаном културом у ширем смислу ријечи. Непрекидност се остварује у разумијевању паралела, интеракцијског проналажења мотива које читалац мора да дешифрује. Постмодернистички манир је сведен на извлачење мотива из укупне културне нематеријалне баштине XX вијека, при чему их треба на адекватан начин даље уклопити у мозаичну структуру цјелине.
Kњигу отвара податак да је једина важна ствар које се десила у било ком уторку у историји – рођење Еминема, при чему се посредно оправдава наслов као почетни импулс збирке, а непосредно се отвара један широк спектар могућности за тумачење поетике након ишчитавања цјелокупног текста.
Лирски субјекат води дијалоге са самим собом. Они су сомнамбулни, без дословног значења, страни и блиједи. Он је уплашен, сам и отужан. Из стихова на почетку збирке излива се паузирана животност, жеља да буде све само тихо и мирно. Лирско ја се усредсређује на остваривање интеракције са замишљеном њом, замишљеним њим, са самим собом. Kомуникација је заправо уведена у минус-поступак. Ова поезија не даје одговоре, не говори о садашњици у простом (ауто)биографском маниру. Ово је поезија ламентирања над животом. Животом који је ужасно досадан, који се проводи у гужви, који је неподношљиво безначајан и безразложан. Поезија Дејана Kаназира се наслања на авангарду, само колико да има ослонац: „запалио сам кућу/ у којој сам се родио/ случајно/ жаром цигарете“ (пјесма Никад мртав, 32). Она је постмодерна, али опет потврђује и превазиђеност појма и дефинисања постмодерне још откако ју је Компањон разложио и демистификовао у књизи Пет парадокса модерности.
Поезија је једино искрено и могуће исходиште пјесничког ја. И све што му се дешава приподобљено је поетском изразу у непоетском хронотопу. Слике су често непјесничке, а иза њих се крије прича о љубавном једноуглу, усамљености која онемогућава адекватну комуникацију са свијетом. Љубавни ћорсокак је мотивација за споразумијевање са околином, пауковима, трамвајима. Инсистирање на несналажењу у љубави свој врхунац добија у пјесми Разгледнице. Лирско ја је на нижем нивоу развоја емотивног односа, што се представља недостатком физичке обдарености у висини: „Ања је виша од мене/ њен врат и ја смо имали/ лепе разговоре“ (51). Мотив врата и у наредним пјесмама добија сличну улогу, јер је сушта реалност само домашај до врата. Дословна симболика празног љубавног живота открива се у пјесми Распаднути Џон. Љубав је једино занимање, начин живота, једина потреба и смисао, а опет неостварива је, недостижна и далека, што прави празнине, страхове од изгубљеног живота, преварених илузија и страдања у меланхолији и самоћи. Поезија Дејана Kаназира пуна је негативних обрта, који су засновани на успоредби унутрашњег доживљаја живота и његових спољашњих манифестација, као у стиховима Последње епопеје у свемиру када пише „стварност је осећај лима на кожи“, „стварност је покварена говорница“ и у коначном „стварност када пукне/ може да те посече“ (26), или у стиховима пјесме Разгледнице: „подне је/ а чини се да су небом/ прокрстариле године“ (50).
Пјесма Последњи плес у циркусу објашњава живот. Психоделичност је једна од особености лирског субјекта. Он се растаче на вијугаве токове мисли који завршавају потпуним дебаклом. Мислећи човјек је сахрањен, нема потребе за њим. Свијет је зашао на странпутицу и једино се психоделични јунаци могу спасити. Мада ни то спасење није обећано, Христово, нити идилично. Но, окрутност сваког боговетног дана је расточена, отупљена јој је оштрица. Јер једино човјек окренут ногама ка небу (при чему му глава није у пијеску), може избјећи суноврат када се распаднута „жица на којој ходам“ (Последњи плес у циркусу, 16) коначно прекине. Потреба да се везује за Сатурн открива и на симболичком плану манифестује идентификацију са Kасијелом, арханђелом самоће и суза, пасивним и нијемим посматрачем живота. Сатурн је у симболичкој равни носилац тамне стране живота, патње, страдања, муке, незнања, па и непросвијећености. Потреба везивања са Сатурном од лирског субјекта чини персонификацију Kасијела, а истицање уживања у самоћи основним животним начелом. Руља ужива у шаренилу, наспрам ње је појединац и та прикривена супротност међу њима је основ за декарневализацију и десакрализацију живота.
Дијалози које лирско ја води са измишљеним, умишљеним, стварним или полустварним ликовима, само су предграђе самоће. И ако би се у њима тражила потврда жеље за интеракцијом, погријешило би се. Интеракција је непожељна и непотребна, јер је самоћа усуд, а отресање од лоших животних вибрација императив. Kаназир се игра ријечима, симболима, правећи метафизичке, ирационалне, оксиморонске везе које на читаоца дјелују збуњујуће. Супротстављени компарантни низови појачавају утисак о херметичности. Позивања на ликове, те довођење у први план њихове перспективе подстиче вишеслојност и урушава неприкосновеност позиције пјесничког ја, које шета, не мирује. Тиме је пјесник изабрао скоро приповједачку улогу за своје ликове. Необично је тражити ликове у поезији, али овдје се они сами намећу. И врло су искористљиви, информативни са конкретном улогом и функцијом.
На снази је дисциплиновање појединца те његова ријешеност да ударе прими и истрпи. У томе се моменту рађа стварност усамљености и осаме. Осама је присутна и када се лирски субјекат налази у тзв. друштву, било кога и било када јер и други људи су усамљени. Интеракција је привид, комуникација уведена у минус-поступак, а међуљудски односи лоши или их нема. То можемо видјети у пјесми Мој отац не пије. Она доноси привид очекиваног односа оца и сина, а заправо огољава усамљеност и отуђеност обојице. Ћутња и разочарање су доминантни мотиви, на нивоу цијеле збирке.
Овом збирком Дејан Kаназир, дефинитивно, увози своја авангардна кола у регионални пјеснички караван. Један је од препознатљивијих младих стваралаца, са могућношћу да лако, не као лош, него као ограничавајућ, одбаци епитет „млади“ који га и у овом тексту описује.