Вељко Стамболија
ДЕВЕТА ОФАНЗИВА И ПРЕТХОДНА ПРИКЉУЧЕНИЈА
Анђелко Анушић: Легенда о в(ј)етром вијанима
Удружење књижевника Републике Српске, Бања Лука, 2019.
Анђелко Анушић не одустаје од свог словесног путешествија по опустјелим Српским Крајинама и Окрајинама којима је населио своју књижевственост. Српска енклава у Босни (Цазинска Крајина која граничи са Српском Крајином) у свему је била оскудна, осим у ријечима којима су описивали своју оскудност, вишестољетну животну осујећеност. Мањкало је свега, али ријечи није. Ушна шкољка Анђелка Анушића није одбацила, заборавила, затајила пребогату кошницу, прије свега, пелинових, поједностављено речено горких ријечи које су стрпљиво чекале да се као трнов вијенац припасају на језичка домишљања. Те пелинске ријечи Анушићеви јунаци тешко извлаче из нагомилане егзистенцијалне мучнине. Оне се попут глоговог трна забадају у душу оних који су иза сувих или водених међа доцније прешли на другу обалу.
Баш као његови велики земљаци, Кочић и Ћопић, Анђелко је на своје књижевно путовање кренуо од језика и удахнуо својим јунацима живот до потпуног препознавања. Уткао је у своје ликове језичку супстанцу и попут вакцине их заштитио, заједно са њиховим завичајем, од вируса заборава. Између свих ријечи Крајина се изговара као „најскупља ријеч“, као да је суво злато, као најмилија родбина, син јединац, као очињи вид. Има ту и носталгичног призвука помијешаног са поносом. Језичка приношења Анђелка Анушића осликавају дух и духовност српског народа који нам је тако недостајао у црвеним временима. Зашкрипуцале су код Анђелка и ријечи горче од пелина. Олуја и несрећна изведеница олујаши (чак и олјашка копилад у причама „Човек из временске машине“, Перо и Петар, Олуја над арком за кућне љубимце). Олујаши и колонаши носе у свјој лингвистичкој торби катаклизмични призвук. Кочопере се у нашим животима као да су нам, далеко било, неки род. Њима се аветињски придружула и ријеч којом су нас частили „хуманитарци“ – избјеглице. Са ове три ријечи, које Анушићеви јунаци изговарају и форсирају у свим могућим варијантама, започео је живот Срба и са суве и са водене међе, и у матичној држави. Код овог писца душа се стиче преко језика (Стицање душе), јер језику ни в(ј)етрови не могу ништа. Сваки лик у збирци Легенда о в(ј)етром вијанима пупчаном врпцом је везан за језик својих предака.
Анђелко Анушић се приклонио, мјестимично Кочићевом и Ћопићевом перу, премда у овим причама има и оне Чеховљеве туге и ликова који се извињавају (Човек који се извињава). Врата, вратнице, збирке прича Легенда о в(ј)етром вијанима Анушић отвара (Источна, на западној капији) са православним манастиром Лепавина. Нису ли и Браћа Карамазови у свјетску литературу кренули из божје духовнице, гдје Анушећевог Аљошу отац подучава да је тај исти манастир посјетио на великом сабору и сам патријарх Арсеније Чарнојевић III. Овом причом аутор шаље духовну поруку која свједочи о вишевјековном постојању Срба на свим дјеловима бивше југословенске републике Хрватске. Али и Балканског полуострва. И још га подучава да је манастир трипут горио, а икона Пресвете чудотворне Богородице лепавинске остајала нетакнута. И још му прича о монаху Јефрему Хиландарцу из Херцеговине који је манастир око 1550. подигао. И најважније од свега, отац у тренутку синовљеве слабости, надахнут чудотворном иконом, отклања синовљеве сумње и страхове и указује на пут спасења и избављења, јер и манастир је трипут горио, па се поново из пепела подизао. И тако је легенда о в(ј)етром вијанима (Србима Крајишницима) кренула са духовног прага, из божјег дарка.
Већина од двадесет и двије приче, у темељито припремљеној збирци, има своје јунаке у којима се одвија унутрашња борба, прави мали мегдан, са многобројним и тешким питањима. Из приче у причу умножавају се ликови који почињу сумњати а онда и схватати какво их је зло снашло. Није да нису знали за постојање тог зла из прошлости, али неко или нешто их је убједило да се такво зло не може поновити. То унутрашње расклапање личности изазвано је распадом једног друштва које се деценијама одржавало на лажима, прикривању и прекрајању истине о комунистичким и усташким злочинима. Аутор, изванредан познавалац југословенског културолошког и политичког мозаика, новинар по занимању, писац по вокацији, умјетник, стаје на страну страдалника, њиховог културног и духовног насљеђа. Све што је могло – склонило се од мржње; остали су стари и немоћни и понека књига у полупразним кућама. Када се није могла задовољити људским жртвама, мржња је излив свога бијеса задовољавала на књигама, конкретно у причи Старица која чита забрањену књигу, на Карловачком владичанству Манојла Грбића, библијом крајишких Срба. Анђелку Анушићу је добро позната важност ове књиге, и зато није случајно одабрана. Срба православаца је неупоредиво мање остало у Хрватској крајем XX вијека него што их је пописано у овој драгоцијеној књизи из XIX вијека. И књига је неугодан свједок ако су вандали који су пуцали у њу, тога, уопште, били свјесни. Једино чега су били свјесни је да та књига има нешто српско у себи, ћирилицу, и да све што је српско треба уништити. Рафали који су убијали слова (ћирилицу) покушај је затирања свега што је српско. Било је покушаја и да Срби затаје своје поријекло, нарочиту у Загребу и у осталим већим хрватским градовима (Вешала на старом губилишту). Покушавали су из страха да се бране помоћу језика, убацујући у свој природни говор карактеристичне кроатизме (кај, буш…). То покрштавање српског језика само је први корак до покрштавања православних душа. Мало је оних којима је језичка камуфлажа успијела да спаси живот.
Најчешћи наслови у Анушићевој збирци прича и приповједака у себи садрже именицу чов(ј)ек, и њоме се именују искључиво страдални ликови у овој збирци. Сва зла која су се Србима десила у усташким дивљањима није урадио човјек у пуном значењу те ријечи већ бестија која се одметла од човјека. Крволок који је умањио значење именице човјек и човјечност, до непрепознавања. Издвајамо судбину професора Косте (По срце цара Леополда у Беч, човек који је пошао) којем је побијена породица (син, снаха, унук) на бестијалан, дивљачки, начин. Петра, Костиног петогодишњег унука, петорица усташа су уморила у мјешалици за бетон. Може ли човјек живјети са таквим злочином? Професор Коста, послије затеченог призора, завршио је у психијатријској установи. А злочинци, тачно им се зна име и припадност народу, дакле усташе, Хрвати, гдје они припадају и има ли љекара и болница за њих?
Међу Србима Крајишницима било је много надарених људи, нарочито занатлија, а међу њима су се посебно истицали мајстори у обради дрвета, јер дрвета свакојаког је било подоста у Крајини. Иако су сви били добри мајстори, један међу њима се издвоји по знању и чувењу: Трифко Комљеновић (Мртвачки сандук и остале упокојене ствари) био је такав. Хваљен и пажен као драгоцијеност, још се за велике мајсторе каже да имају златне руке, све до тренутка када је Трифко почео одбијати наруџбе и посао и почео да прави мртвачке сандуке, слутећи (велики мајстори посједују и шесто чуло, иначе не би били велики) да долази велико зло. Баш и као човјек који се бранио од вјетра који га вија „бог зна откада. И одакле. Не да му да стане, да га вјетар нанио као дивљу сјеменку“ (Легенда о човеку кога је ветар вијао), алудирајући на несталност српских станишта и судбина.
Збирка приповједака и прича Легенда о в(ј)етром вијанима пребогата је ликовима различитог друштвеног статуса, занимања и образовања. Сељак, који је био везан за земљу и живио у патријахалним срединама (Купац), радник, који је у фабрикама доживљавао понижења од стране пробуђеног усташтва (Потерница, servus, Servijane!), интелектуалац, који доживљава нервни слом на фронту, првој линији (Тајно Теслино оружје) и над свима њима лебди, подједнако (Дабогда се у Загребу родио), мржња која је свој крвави пир започела злочинима у Мачви, у Јасеновцу, у пишчевом завичају Градини, у Глини… од Хрватског прољећа 1971. године, и пред крај XX вијека, а припремана много прије, барем два вијека раније.
Сви Анушићеви ликови носе синдроме Андрићевих ликова који се грчевито боре да опстану на овом немирном балканском полуострву. У причама о повратницима, нарочито о онима који су били везани за земљу, грунт, наилазимо на Симанов синдром (Прича о кмету Симану), јер већина сеоских имања није била уписана у земљишне књиге (Човек из временске машине) још су се водиле по аустроугарским земљишним књигама као породичне задруге. И попут Андрићевог јунака Симана Васковића, Анушићев Цвјетко Политра (Човек из временске машине) узалуд тражи могућност да сеоско нумеро озваничи на своје име и добије власнички лист, тапију, или шта већ, да га и прода ако му се прохтије и узмогне, па се бори са расистичком бирократијом теже него „онај Симан“. Испада да је повратак мучнији и тежи и од самог егзодуса (Како је за срећу мало потребно).
Сјетио се Србин, у тешким временима, онога чега се одрекао зарад новокомпонованих светитеља у комунизму, а само је он то и имао и тиме се разликовао од осталих му сродних народа; дакле, сјетио се своје предачке славе, свога свеца заштитника. Тако је започела да клија мала породична саборност уочи рата, за вријеме рата, и нарочито у избјеглиштву. У оскудним условима славска трпеза, ипак, бивала је пребогата као искупљење за вишедеценијско самозатајивање. Анђелко Анушић уочава то славско окупљање на којем се још увијек осјећају утицаји прошлих, партизанских, времена, (Девета офанзива) гдје се користи прилика да се о њима на слави продискутује, а нарочито о офанзивама којих бијаше седам, као и она осма, Ћопићева. Све су оставиле неизбрисив траг и посљедице на животе Срба Крајишника и Срба, уопште, као и ова последња, девета, коју својеручно, као амблематични оквир са сликом без крајишког домаћина, описује и потписује Анђелко Анушић.