Венко Андоновски
ЗБУЊЕНОСТ КОСМОСА ПРЕД ЧОВЕКОМ

 

Иако пишем о најновијим сликама Ане Петровић, најпре неколико речи о себи: никада нисам писао ликовне критике. По професији сам филолог и писац. Али сам се бавио теоријом знакова, тако да су ми познатa учења о иконичности, индексације и симболизације знакова код Чарлса Саундерса Пирса и Чарлса Мориса, као и све оно што је као семиологија произишло из лингвистичке школе Фердинанда де Сосира: од Пјера Гироа до специфичне семиотике Умберта Ека. Потрошио сам силне године бавећи се знаковима, њиховом формом више њиховом супстанцијом, све док нисам схватио да ми уметници, стварамо ипак због садржаја и семантике, а не због форме. Онда сам семиотику заменио симболологијом, проучавајући симболе, и колективне и индивидуалне, и религијске и уметничке. Али и поред тога што предност дајем значењу, убеђен сам да се не може ништа рећи о садржају једног дела (посебно када су слике у питању) ако се прво не зна ништа о форми.
Шта ја видим, са тим формално-семиотичким сазнањем, на сликама Ане Петровић?
Најпре, видим да је опседнута оним чиме су били опседнути и први филозофи антике: космосом и човеком. Свестан сам да је та њена сликарска опсесија космологијом и антропологијом превише општа констатација да би се сматрала валидним критичким мишљењем које говори о посебности Ане Петровић као сликарке. Сви сликари, чак и они који сликају воће у чинији јесу опседнути и космологијом и антропологијом: воће је метоним и за космос (јер га није човек створио), али и за човека, који је дошао до идеје да га убере и постави у чинију, која је његово дело и која је естетски дизајн, као и цео тај композит. Али, код Ане Петровић приступ космологији и антропологији јесте много дубљи, загонетнији и остварен је преко симболике облика, боја, и њихове структурне и функционалне комплементарности.
Сасвим је погрешно (у ствари феноменолошки површно, што не значи и нетачно) тврдити да је на сликама Ане Петровић насликана нека верзија травестије или пародије локалних тема (иако се пар младих Шумадинаца скоро опсесивно јавља у њеном раду), или да се ради само о елементима наивизма и наивног сликарства: то свако види. То је тачно и несумњиво (јер је видљиво), али није довољно за разумевање дубинске структуре и специфичне семантике Ане Петровић. То је тако јер нас, као читаоце књига или посматраче слика увек занимане оно што је несумњиво, већ управо оно што се може довести под сумњу. Зато, ево шта ја видим, а увек може да се доведе у питање (и у томе је издашна лепота ове Анине уметности): то је оно дрхтање измећу сумње и извесности, које се у теорији уметности зове симбол, а који је компресија вишеструких значења.
Најпре: потрудите се да приметите да на свим њеним сликама из овог серијала, иза свих површинских структура, иза свих облика, фигура, егзистената и боја стоји једна имплицитна „позадина“: позадина мреже. Мрежа је опсесија Ане Петровић, њена значењска скривена страст. Додуше, открива нам је понекад и експлицитно, као превез на лицу Жене, или на велу од венчанице, као и на карираним панталонама. Она је на површину изнела оно што је сакрила као праматерију, прапозадину сваке своје слике – мрежу, пракосмичку мрежу. Може се чак тврдити да та мрежа постоји скривена и у око сликарке, пре него што она направи и први потез четкицом. Мрежа је фрагментарно виђење света, и она је део његове универзалне постмодерне фокализације. Али, постмодерна фрагментарност је код Ане, понављам, праматерија слике, а не нападна или помодна површина. Мрежа је код ње филозофија у рангу гносеологије. Мрежа је структура целог космоса. Погледајте оне звезде на ноћном небу (ноћ је постала опсесија у овом серијалу): звезде одражавају пукотине космоса, његову несигурност, остављају утисак да смо сви у затвору те мреже, несигурне мреже која треба бити наш дом! Јер, када се говори о структури мреже, увек се јавља „субверзивно“ питање: је ли мрежа структура састављена од нити, или од рупа? Шта је супстанција мреже – пуно или празно, рупа или конац, ништа или материја, небитије или битије? То питање је код Ане „гласно“ постављено – јесу ли рупе звезде, или су рупе тамна пространства између њих? Звезде нам час личе као рупе, али већ у следећем часу чини нам се да су рупе баш они тамни незвездани делови. И шта ако је рупа „пуна као око“: светлошћу или тамом? Онда је рупа само илузија!
То важно питање сваке филозофије сазнања поставља Ана Петровић помоћу својих квантитативно хиперболизованих звезда (заиста их је превише да не би биле стилем!), које стварају мрежу на ноћном небу. Је ли рупа, уколико уопште постоји, пад у ужас празнине, а нама, људима остају само танани конци смисла (јер ми рупе схватамо, у једном вредносном смислу као мање важне, као празнине)? Јесмо ли ми заробљеници те мреже идеално скривене хармоније смисла и бесмисла, рупа и нити конаца? И ко нас је уловио, јер мрежа служи за лов, најчешће риба?
Чак и када су позадина слике сунцокрети, они се укрштају и стварају у нашем оку мрежу: теже видљиву него ону на ноћним небом, али ипак, узнемиравајућу, чак и када је само наша интуиција знак да нас нешто узнемирава, а то је поново и увек на Аниним сликама – мрежа. Те слике се интуитивно питају: шта проучавати као структру космоса? Светлост или таму? У тренутку када поставе то космолошко питање, слике Ане Петровић се претварају у етички трактат, дакле у трактат о човеку и његовом смислу. Постају слике које постављају питање о томе шта је добро, а шта зло, постају слике о миру и немиру, о бестрашћу и острашћености; постају расправа о манихејству, јер указују на невидљиви дуализам космоса.Тај је дуализам јасно осликан: ове слике, и када сликају ноћ (ноћно небо), толико много евоцирају светлост, да је немогуће да се упамти да је ноћ, а не дан. И супротно – „дањске слике“ евоцирају и деликатно сугеришу конце ноћи, таме, тако да је немогуће упамтити да је дан, а не ноћ. Као да је у питању свет који је резултат пакта једног доброг и једног злог бога (принципа), а талац те њихове невидљиве и подметнуте хармоније јесте – човек.
Али, све слике Ане Петровић нас упозоравају: моћ перцепције људског ока је таква (а и моћ људског духа је таква) да у једном тренутку можемо перципирати само један принцип: или добро или зло, никако оба истовремено. Према томе, одаберимо између добра и зла, поручује та сликарска семиотика Ане Петровић! У томе је њихова уметничка посебност!
У тој мрежи добра и зла постоје само две фигуре: Мушкарац и Жена. Или тачније, то су шумадијски Адам и Ева. Тиме је обављена локализација универзалних космолошких питања које постављају слике Ане Петровић. Они, шумадијски Адам и Ева, нису још изашли из те мреже која је њихов примордијални рај, космички утерус хармоније добра и зла, где између њих постоји само – љубав. Љубав има своје облике и боје на Аниним сликама. Темом „љубав“, ове слике прелазе сасвим у сликарску антропологију.
Какав је тај Адам–Ева пар у антрополошком смислу? То је пар који није још увек учинио Први грех; није још напустио Еденски врт ограђен мрежом космоса. То су Мушкарац и Жена који живе у правремену, Адам и Ева који нису још пали из есенције у егзистенцију, који нису још пали у време и историју, али су ипак семиотички композити свих будућих времена! У њима и на њима се укрштају културни кодови двадесетог века: одећа, фризура, навике, традиција и савременост (онај транзистор, рецимо). Тај Мушкарац и та Жена су знакови настали цитирањем локалних и глобалних културних кодова друге половине двадесетог и почетка двадесет и првог века. Овај Адам и ова Ева, у ахронији и правремену, изгледају као да су већ живели у Шумадији, од седамдесетих година (када је Петровић и рођена) до данас. У питању су семиотички дизајни: ови су ликови мизенабим, сумаријум, компримација српске културе, али су они и поприште на којем се одвија рат између глобализације и локалних „малих“ култура, онај крвави знаковни рат у којем велике културе бришу мање: гутају их и рециклирају у општој глобализацијско знаковно смеће, бацајући их на семиотичку депонију истог, униформног. Често се унутрашњи оквир Анине слике (воли она уоквиравати и постављати слику у слици) противи тој ужасној, тоталитарној глобализацији, па видимо шумадијског Адама и Еву уоквирене у познате шаре разних крпа, крпица и таписерија, са познатим мотивима из кућа и кухиња наших деда и бака, наших предака. Тиме се шаље јасна порука: ми имамо прошлост, ми нисмо од јуче, мада изгледамо као уловљене рибе у мрежи глобализације!
Ту бих стао. Довољно је за размишљање и оспоравање. Само бих још додао да овај серијал слика, у поређењу са претходним Аниним сликама, показује мекши и племенитији приступ, чак и потез четкице. Као да је настало припитомљавање светског зла и његово хармонично уклапање у принцип добра. Не знам је ли то знак уметничког, али сам сигуран да јесте знак дубоког духовног зрења и мира. Јер схватити зло, на Аниним сликама значи – обесмислити га, а не дати му смисао. Као што обично радимо са добрим.
Управо то обесмишљавање зла оставља ми и утисак из наслова: није овде човек збуњен пред космосом, већ космос пред човеком, човеком који је нашао мир и срећу, и поред свести да постоји и зло.