Ајла Селимовић
АПСУРД И НИХИЛИЗАМ КОД КАФКЕ, КАРАХАСАНА И СИЈАРИЋА

 

АПСУРД И НИХИЛИЗАМ

 

Апсурд као такав означава нешто бесмислено, мање логично, нешто у чему не можемо наћи след догађаја. Често се деси да се у филозофији апсурд означава као бесмисао, сукоб између људске склоности и потребе тражења смисла и животне радости и, са друге стране, бесмисла на који човек наилази. Апсурд и нихилизам имају исто полазиште које се заснива и потиче из људске тескобе и збуњености – осећаја који произилазе из бесмислености у свету у којем су људи, ипак, приморани пронаћи, или пак, створити неко значење. Теоријски гледано, вековима уназад људи су покушавали да пронађу смислен разлог обитавања људске расе на земљи. Са друге стране гледано, овакви теоријски оквири могу се посматрати из две перспективе: за прву, заиста, можемо рећи да алудира на живот без смисла, док друга, више позитивистичка, налаже човеку да извор енергије, снаге и воље за животом може пронаћи у веровању у Бога.

Док апсурд са једне стране пориче постојање смисла у свему, нихилизам пориче вредности норми, закона, власти, одређених начела али и заступа тезу да се ништа не може сазнати у потпуности. Свест човека о нескладности у свету у коме живи је свест о узалудности и такво стање можемо окарактерисати као трагично. Нихилизам, са друге стране, представља негирање вредности и уверење да ништа у реалности, заправо, не постоји. Модерно осећање света помера тежиште на однос света и човека, тачније човековој тежњи да рационално и смислено сагледа свет који није рационалан.

 

 

ПРОБЛЕМАТИКА ОДНОСА ЧОВЕКА И СТВАРНОСТИ

 

Питање које проблематизира постмодерно стање – шта је уметност и чему она служи само је донекле решено и доста тога оставља читаоцима као простор тумачења. Књижевност која је настала у постмодернизму може бити све и не служити ничему. Када је постмодернизам поставио тезу о крају свега – питање које се наметнуло као основно – јесте питање о односу човека и стварности. Управо оно што је чудно, апсурдно и парадоксално у делима наведених писаца (Кафка, Сијарић, Карахасан) јесте однос ликова и њихов став према свему ономе што се дешава. Тако, пратећи лик Јозефа К., можемо закључити какав свет и однос ликова према свету Кафка покушава да прикаже.

Говорећи о стварности, постмодернизам нас уводи у нови круг у којем се продубљује значење саме стварности и поставља питање настанка над-стварности – стварност појачана до крајњих граница. Померајући границе, стварност се развија до илузије. Дакле, постмодернизам изврће слику света, креира псеудосвет у којем се не може спознати чиста реалност и покреће ново питање – да ли реалност, као таква, уопште и постоји. У то се можемо уверити читајући Кафку и пратећи Грегора Самсу који се (иако Кафка околности представља као реалистичне) претвара у бубу и наставља да обитава у својој кући. Са друге стране, у Источном дивану код Карахасана имамо приказана апсурдна убиства, у најнормалнијим околностима, у којима је човек убијен без икаквог трага на телу и мртав без икакве назнаке. Оно што је најчудније и најапсурдније код наведених писаца јесте спајање неспојивог, а често наилазимо и на пародију коју је Едвард Саид дефинисао као: ,,Отварање према свијету, према хисторији али и преиспитивање хисторије“ (Саид, 2008: 254) што, рецимо, срећемо у Источном дивану и роману Шахријаров прстен:

 

„У том свјетлу хисторија се презентира као парцијална, фрагментарна и изразито субјективна, сачињена од свежња малих личних хисторија које само понекад допуштају да буду приказане, те у овоме контексту можемо казати за Диван и Прстен да су хисториографске метафикције. Хисторија се открива као полихисторија указујући на различите аспекте прошлости. Тако сазнајемо за Фарукову прошлост – дјетињство потом Бел приповиједа своју хисторију жудње, па од Белитсилим потече прича коју опет за нас прича дјечак. Заправо, реконструкција свих тих повијести, прошлих времена има за циљ одрицање континуитета једне стварности и једне повијести.“[1]

 

Ликови из два поменута романа када се нађу у улози наратора – тумаче историју. Управо тумачећи историју и не стапајући се са породицом, можемо рећи да је лик Фарука обележен као апсурдан лик који приповеда на сахрани свог тетка. Он је странац у односу на своју фамилију и њихове начине понашања, странац у своме граду, у својој земљи, исто као и Белл својом неприродношћу. Са друге стране, Сијарић историју представља као оквир поретка ствари и збивања. Сијарић полази од човека и њему се враћа – историја обликује и мења начин живота његовог човека и садржај његовог мишљења. Самим релативизирањем историје и стварности добија се сасвим нови поглед на култна збивања.

 

 

МЕТАФОРА БУБАШВАБЕ, ПСА И КРТИЦЕ

 

У већини случајева сваки поклоник Кафке на питање у вези са његовим ремек-делима одговориће без размишљања Процес и Замак, при чему се не може избећи ни још једно његово ремек-дело – Преображај. Приповедајући о преображају на шездесетак страна, Кафка је најоштрије завирио у дубину само човека у „ограниченом простору“. Преображај трговачког путника Грегора Самсе у огромну бубашвабу представља апсурдну причу о појединцу, задире у дубину човекове душе и описује виђење живота у оквиру породице: трговачки путник, креиран у облику бубашвабе, такорећи је помирен са својим преображајем, бива померен из своје собе док његови родитељи и сестра не покушавају чак ни да се суздрже од уздаха олакшања. Радња се дешава у крајње мрачној и тесној рупи дугог подрумског лавиринта, без иједног отвора који би допустио одахњивање. У целокупној светској књижевности не срећемо такву херметичност и непобитну апсурдну затвореност.

,,Слушајући те мајчине речи, Грегор спознаје како је недостатак сваког непосредног контакта с људима, а спојен с једноличношћу живота усред обитељи, морао у току ова два мјесеца помутити његов разум, јер другачије није могао себи објаснити да је озбиљно могао жељети да му испразне собу. Би ли заиста волио да му се топла соба, удобно намјештена баштињеним покућством, прометне у спиљу, у којој би, додуше, онда по милој вољи могао пузити у свим правцима, али би истовремено брзо и потпуно заборавио своју људску прошлост?[2]“

Ипак, апсурдност ситуације и преображаја из човека у бубашвабу, Кафка покушава да осветли музиком. Бубашваба слуша сестрино свирање виолине у суседној соби и чезне за ,,непознатном храном“ али ипак умире (или, пак, цркава) с последњом мишљу о тој храни. Још већа апсурдност лежи управо у томе што је историја живота и умирања Грегора Самсе пропраћена смехом. Смех поседује веома широк спектар нијанси. Једна од тих нијански је прилично видљива: Кафка смешкајући се описује прву шетњу породице након поспремања собе мртвог Грегора, претвореног у бубашвабу.

Са друге стране, читајући Сијарића, више је него очигледно да, посебно говорећи о његовим приповеткама, не обликује ликове у смислу носилаца радње већ их посматра као учеснике збивања везане за оне акционе силе које се сукобљавају на сцени живота. Ликове у његовим делима не можемо повезати са физичком патњом: патња је ту као стање тихог трпљења у коме људско биће сагорева или се спасава отпором и бекством. Његови ликови, не да не тријумфују, него су представљени као недорасли суровим срединама у којима живе, а притом не владају собом: ни млада Џека из приповетке „Зелен прстен на води“ ни невеста из „Јужних ветрова“. Дакле, као наилазимо на ситуацију код Кафке, обезличавање ликова – њихова индивидуална људска свест жртвована је и нико од њих не доживљава испуњење властитих снова ни задовољавање својих скривених жеља.

Опет, Кафкин Преображај води до апсурдне крајности човекову усамљеност у најближем окружењу, представља искључење из света: тако радикално искључење да у огромној бубашваби постепено нестају сва некадашња својства човечанства. Карактеристичан је његов апсурдан напор да било шта промени: пада на леђа и не може да се врати чак ни у свој првобитан положај.

Само свођење човека на бубашвабу, пса или кртицу, одузимање човеку свих одлика једног човека – представља метафору која указује на усамљеност човека у свету, у свемиру, у маси и његову немоћ да било шта промени. У човековој судбини, коју је Кафка описивао, истовремено се јављају апсурдност и узвишеност. Трагедију изражава описујући свакодневицу, па тако за сам роман Замак можемо рећи да је роман у којем се ништа не завршава и све почиње изнова

У том егзистенцијалном низу моралних парадокса и апсурдних неподударности реалности и снова, Сијарићеви ликови као једину иницијативу предузимају прихватање свог животног пута. Карахасан настоји да, посебно у Источном дивану покаже немоћ људског духа који настоји да докучи тајну постојања – док у Кафкином приповедању, од епизоде до епизоде, повећава се утисак повећане жеље и портаге за Богом, чије име никада није изговорено гласно. Таква потрага се испоставља узалудном али и неизбежном и увек ће се понављати док је човек бачен у свет. Највећи апсурд настаје онда када човек целог живота остаје несвестан у вези с том неуништивом ствари, док је једна од форми те непрестане несвесности веровање у Бога.

Код Кафке та два света су с једне стране свет свакодневног живота, а са друге – свет натприродних немира. У свему томе, за разлику од Карахасана који дефинише ликове који многе акције предузимају из страха –приказан је човек и његов однос са Богом, судбином, постојањем и ништавилом.

 

 

ПУТНИЦИ КА/ПРОТИВ АПСУРДА

 

Срећемо различите представе о човеку али оно што им можемо издвојити као заједничку описну црту јесте управо борба са ветрењачама, тачније, покушаји да се протагонисти изборе са бесмислом са којим су суочени. Наравно, сваки од аутора ликове дефинише и обликује на различите начине, уводећи их у различите ситуације и проблеме, што нам, свакако, оставља више простора за тумачење и анализирање као и проматрање из различитих перспектива.

Било да истрајавају у свом моралном пркосу, било да клекну пред теретом традиције и племенских обзира, јунаци поменутих романа, очигледно је, следе путеве судбине који воде у неизвесност и самоћу. Док се жестоке страсти разрешавају бурним расплетом, наилазећи на мање или веће жртве, душе јунака продубљују у самоћибол, траже утеху у понору вере, у молитви и књигама. Те изгубљене и ишчашене душе, без мира и завичаја, на путу вечни путници, трају и догоревају као краткотрајни и бесмислени сјај у свету мраку, апсурда и узалудности. Као сенке нестају у дубини животне позорнице проводећи живот у самоћи, не налазећи ни лека ни утехе. Живот је за њих немилосрдно искушење без помирења и болно испаштање без наде и излаза. У беспућу судбине и историје, од Босне до Акова, од Смедерева до Једрена, јунаци на Истоку, у нерешеном Процесу, у соби претварајући се у бубу, јунаци ломни и посустали бивају или посустају на самом домаку циља попут Ашића, коња кога од победе дели само неколико метара, неколико скокова које прекида смрт.

Путовање је за ове јунаке парабола о избору без призива у коме је залог сам живот. Тако се одређена психолошка атмосфера око припрема, одмеравања снага и процене смисла путовања претвара у широке митске слике о вредности човековог људског чина, о крајњем исходу његове људске драме и слободе у свету нужности и насиља. У већ поменутој причи о мукињи и брекињи, алегоријски је дочарана судбина човека за кога време, као неки имагинарни круг, али и простор свакодневног збивања, обухвата све промјене у природи, али и отвара перспективу бескраја у којој и сам ишчезава. У човековом краткотрајном животу нема ни сталности, ни милости, ни коначно оствареног циља.

            У Сијарићевим делима путници на животном путу носе печат мудрости човека који мисли и који свет прима кроз мрежу искуства и свести. У приповеци Сабља, на пример, Сијарић је заобишао замке психологије (и патологије) једног случаја љубоморе: кадија из Акова жели да излијечи своју младу жену од непознате болести и поверује да ће лек наћи код сабљара Каплана који кује чудотворне сабље. Сабљар се, међутим, жали да је због једне жене изгубио моћ призивања чуда и тражи од кадије да му напише запис који би му повратио некадашњу моћ. Испоставља се да је сабљар заљубљен у кадијину жену, да је посећује у кадијином одсуству, и да жена пати од љубави. Овом причом, која само привидно личи на банални мотив „брачног троугла“ и која није лишена пикантерија једног свијета у коме је сензуалност једно од битних одређења, Сијарић је обликовао тему о апсурдној срећи и о несрећи у којој нико никоме не може помоћи. И сабљар и кадијина жена остају затворени у своме болу, а кадијина исцелитељска моћ бескорисна.

Код Кафке, апсурд постојања и приказивање човека који узалудно корача путевима јасно је приказано у Процесу у којем Јозеф К. не успева да пронађе нити сврху живота нити сврху лишавања слободе. Говорећи о слободи, поменућемо да, осим Кафке, у својој драми Калигула, Ками приказује младог римског цара чија се љубав према сестри Друзили после њене смрти претвара у снажну убеђеност у апсурдност живота. Тада он губи своју слободу. Дошавши до закључка да људи умиру и да нису сретни, жалост за њега узима облик спремности да истраје у апсурду. Калигула, као римски цар, предодређен је да учини немогуће могућим, или да уништи царство или да га створи. Након смрти сестре, он само жели неправду и патњу – и остварује, у пуној мери, и једно и друго. Он тражи слободу за коју сматра да је могућа само кроз сазнање да овај свет нема смисла и да је све апсурдно. У истој драми сусрећемо и страх од апсурдности живота на којој Калигула инсистира.

Ипак, најдалекосежнија последица отуђења модерног човека и најдубљи ниво његове проблематике није ни његова унутрашња подељеност, ни сложена мешавина слободе и принуде која из ове подељености произилази, већ криза појединца у модерном свету. Наравно, унутрашња подељеност, криза мотивације, проблематика кривице и збуњујући међуоднос слободне личности и заробљеног „двојника“ већ у себе укључују ову кризу. Код Кафке, пре свега, последњи нивои ове кризе постају јасни.

Упркос усамљености Кафке и његових ликова, у одређеном смислу они су репрезенти модерног човека. Нису сви људи уметници, али у свакоме постоји потреба за личним потврђивањем које се јавља само када човек препознаје своје „звање“ – своје постојање у потпуности – као одговор на позив. Ниједан човек није у стању просто да се потврди. Он то може да постигне и без дивљења маса, али не може без оног дијалога у тишини у којем све своје напоре ставља у контекст узајамног додира са оним што није он сам. Он жели да осети како је његов рад „истински“ – као прави израз стварности са којом се суочава у свом животу и као прави одговор на сваку ситуацију и потребу коју има. Јозеф К. колико год да улаже напор, па чак и када допушта да ствари иду својим током, не доспева да докучи законитости Процеса. Тада се поставља питање парадокса и апсурдности постојања човека.

Питање слободе и беспућа живота не изостаје ни у делима Карахасана. Различите  приче се умножавају и управо својим осамостаљивањима образују композицијски чврст, али значењима отворен, проточан роман. Тако рецимо, прича из сумерског периода у Шахријаровом прстену, о џину Беллу и Белитсилим, алудира на културолошки оквир савременога доба окупиранога питањем начина постанка човеком. Прича проблематизира питање идентитета, али не колективног, конструкције од стране идеолошке политичке инстанце, него приказује битне разлике/различитости и настојања човека да истовремено постане слободан. То су тежње безмало свих ликова у Карахасановим романима.

Ове књиге заокупиране су питањем писања као реконструкције свијета, књиге као извора свега, стварности и фикције. Главни „задатак“ свакога читања да се исцрта мрежа читања, бива разорен алогиком, парадоксом: што се више трудимо да је рашчланимо мрежа се усложњава. Ипак, један од начина функционирања текстова био би паралелизам, који важи како за сижејни тако и за тематски план приповиједања.

Задатак који Азра себи/нама поставља у роману Шехријаров прстен – да успоставимо мрежу читања/разумевања. На овакав начин постиже се неухватљивост и несигурност приче. Испричано се не може уоквирити јер „нема прстена“, крај приче стално клизи и ликовима и писцу и читатељу/ици, а значење измиче:

„Нема прстена интерпретацију треба Шехерезада је значи била ту, није могао прстеном обдарити справу за глас.“[3] Роман се на овоме месту сам деконструира: наслов романа јесте Шахријаров прстен, али, оно што је парадоксално и апсурдно, јесте то да тог прстена нема, те Карахасан наводи да постоји потковица, полукруг, да бар постоји отвор, поље сталне напетости, тако се текст надаје као динамичан простор:

 

,,А поједини догађаји, поједини дијелови те љубави, јављали се у редослиједу који обликује потковицу, јако сужен полукруг, велико слово ,Уʼ, дакле гради преглупи облик који у себи нема мирног склада, нема довршености (…)…опет отворени, недовршени облик са много напетости између два крака, опет грчевити зијев без склада, без унутрашњег мира, без одсутног дијела којим би се све то можда и могло довршити, затворити, довести до некакве цјелине.“[4]

 

Романи Шахријаров прстен и Источни диван заснивају се на фигури истога, фигури бездана помоћу чега се, не изневеравајући постмодерни парадокс, подцртава мноштво разлика унутар самог текста.

 

 

МИТ О СТРАДАЊИМА

 

Приповетке и приче из збирке Кад ђевојка спава, то је као да миришу јабуке прожете су осећањем лирске туге и непредвидљиве коби. Настављајући да прати судбине несрећних и изгубљених путника који се боре са бесмислом, Сијарић их доводи до краја тог пута, одакле више нема повратка. Највећи део главних ликова у овој збирци или нестаје без трага или умире. За њих се везује или нека прича, која је често алогична, или мит. Истина, многе напрасне смрти у овим приповеткама дочаране су као резултат веома необичних и тајанствених околности, што знатно одступа од Сијарићевог уобичајеног приповедачког тона. Али, без обзира на мање или више успјешна рјешења појединих наративних партија, Сијарић стално има на уму један свет ишчашених судбина, људске неприлагођености и узалудног трагања за чврстим животним ослонцем. Сијарићеви ликови сатерани су у неку врсту животног теснаца одакле нема излаза и где им нико не може притећи у помоћ.

У приказивању својих ликова Сијарић се посебно истиче мајсторством портретирања: он биљежи најситније потезе својих јунака у којима се одражавају дубоки потреси душе и онај загонетни спокој који претходи значајним одлукама. У портрету се резимира личност са свим њеним видљивим тама лица, као у путањама планета, читамо судбину и одгонетамо тајну. На портрету су посебно изразито наглашене очи: по традицији, очи су човјеково интимно огледало у коме се огледа свијет али и „прозори душе“, веза са свијетом али и екран на коме се оцртавају осцилације те везе.

Потресна прича о Тодори коју су у рату силовали непријатељски војници и коју село одбацује, завршава се нестанком те младе жене; ни Муса није дочекао да види задовољење правде, него умире у тренутку кад је село схватило неправду коју му је нанело (Суђење Муси); ни Хајдарова млада се није навикла на нову средину где су је удали и умире од неке необјашњиве туге (Јужни вјетрови); ни Тахир Талак, у истоименој приповеци, није успио да поново види младу жену која му је оставила у аманет да се жив врати из рата; и стриц из приче Мирис лишћа орахова умире од чудног страха који му задаје дрво ораха које расте уз кућу и подрива њене темеље, предсказујући блиске смрти; и Деспина умире повезујући слику Стефана, кога узалуд чека, са судбином свеца Стефана чијем храму завештава своју кућу најзад, и хрт (у истоименој причи), неприлагођен животу и условима лова изван завичаја, умире као нека тужна биљка пренесена на погрешно тле туђег поднебља. Апсурдна убиства (и то низ) срећемо и у Карахасановом Источном дивану која Газван покушава да разреши. Међутим, нити једно од убистава која се дешавају у роману нема оправдан разлог. Још чуднији су начини на који људи умиру и шта се са њима дешава након смрти: један пример је смрт и прича о богатом трговцу Суфијану који се распрснуо док је јео (сви органи су му се у том процесу напутили тело).

Посматрајући наведене ситуације – на плану индивидуалних судбина долазимо до закључка да се живот не планира већ се намеће као неизбежност. Питање слободног избора се намеће али се одмах намеће и одговор: јунаци немају право слободног избора; пливају у вртлогу бесмисла принуђени да своју драму носе као знамење, растрзани између захтева свог бића и хаотичних обрта који одликују његову судбину.

 

 

ЈА САМ КРАЈ ИЛИ ПОЧЕТАК

 

У модерном свету личност постоји као чист парадокс: јавља се потреба за самопотврђивањем, а то је управо оно што својим јунацима Кафка не дозвољава. Он их оставља да лебде негде између сада и онда, овде и тамо. Доводи их до обезличавања уводећи их у ситуације за које немају ни решење ни објашњење. Градећи такве ликове, такве психолошке профиле, Кафка као да је, у неким тренуцима, своја психичка стања приписивао ликовима које креира. Имајући у виду да је Кафка био делимично повучен, у већој мери избегавао комуникацију са другим људима из непосредне околине, следио своје принципе и своју логику – све то можемо наћи као одлике ликова које срећемо у његовим делима.

Кафка осветљава проблематику модерног човека и усамљеност модерног изгнаника. Такође је човек који је више од осталих тражио пут кроз само срце апсурда. Питање које нам Кафка поставља најбоље је формулисано у изјави: „Ја сам крај или почетак.“ Ако сагледамо Кафку само у домену његове проблематике, придружићемо се онима који га посматрају само као „крај“ – као неуротичног, нихилисту, непријатеља културе или као безнадежног верника који узмиче пред човечанством, Међутим, ако у Кафки видимо вољу, поверење и кретање према смислу у чељустима контрадикције и очаја, тада би требало да га посматрамо као „почетак“ за модерног човека.

 

 

ЗАКЉУЧАК

 

Свако време у историјском развоју човечанства имало је своје схватање уметности као манифестације духа. У античко време и доба ренесансе уметност је схватана као опонашање предмета, облика, стварности уопште. Тежило се томе да једно дело буде дато као одраз лика у огледалу. Стваралац у уметности није потчињен стварности и нема потребу да је следи, већ је превазилази својом маштом, својим даром и потребом да гледа другачијим очима и да, сходно томе, његов доживљај стварности која га окружује у делу које ствара буде сасвим њена преображена, надограђена визија, онако како сам он, као неко ко ствара уметност/књижевност замишља и осећа. Уметника стварност може само инспирисати, све оно што може бити везано за једног човека: рађање, смрт, парадокс, апсурд, страдање, туга, страхови и људска размишљања – све то и многе друге ствари које су, наизглед, невидљиве, далеке и нестварне. Апсурдне ситуације у којима се налазе ликови поменутих писаца разоткривају дубоко скривене сукобе, њихове унутрашње напетости.

Ипак, тематизирајући судбину приче, приповедача и јунака ‒ Карахасан, као и Сијарић и Кафка, говоре о симболу човекове потребе за дубином, продрли су дубоко у истину света и показали човека лишеног истине и правде.

[1]Алма Денић-Грабић, Отворена књига: елементи постмодерног дискурса у романима Источни диван и Шахријаров прстен Џевада Карахасана, Зоро, Сарајево, 2005, стр. 56.

[2] Франц Кафка, Преображај, Школска књига, Загреб, 1985, стр. 34.

[3] Џевад Карахасан, Шахријаров прстен, Добра књига, Сарајево, 2007, стр. 310.

[4] Џевад Карахасан, Шахријаров прстен, Добра књига, Сарајево, 2007, стр. 312–313.