Александра Чебашек
ФЕНОМЕН ЗАПЛЕТА У КОМЕДИЈАМА ГОСПОЂА МИНИСТАРКА И ПУТ ОКО СВЕТА БРАНИСЛАВА НУШИЋА

 

            Премда текст сам по себи није комичан, да би то постао, да би се остварио у комичном и као комично, мора садржати одређене поступке које том остварењу комичног доприносе. То су, најпре, комични карактери јунака, комичне ситуације и језик као средство комичног ефекта. Комичне ситуације подразумевају начине обликовања заплета, а да би жанр носио своју комичност, морају постојати и комични јунаци који носе заплете као и језик који носи читаву радњу. Језик не може бити комичан сам по себи, већ то може постати само ако одражава човекове недостатке у говору и мишљењу[1], само тако, језик може деловати на људску логику маште. Важни су ,,сугестивни поступци, тј. комичне сугестије[2], алузије које ће се унутар ума активирати и навести на смех. Отуд произилази да је доживљај комичног неоспорно условљен психолошком перцепцијом. ,,Проблем комике је немогуће изучавати изван психологије смеха и перцепције комичног.“[3] У самом тексту/комедији, смешно увелико зависи и од саме способности да се ,,речима да сугестивна моћ[4]”, важно је умеће обликовања текста јер већина комичних ефеката проистиче из ваљане и добро смислене игре речи.

 

 

СМЕХ

 

Важно је разграничавање комичног од комике и хумора од смеха: комично је квалитет (једнако смешном), комика је ,,уобличени предмет који има тај квалитет и који изазива ефекат смеха[5]“. Комично реализује као хумор, а смех је његова манифестација. И смешно и комично представљају ,,исте потенције за смех“, само што се смешно више везује за свакодневицу, а комично за уметнички настале облике[6].

            Манифестације смеха у књижевном делу су различитог типа, само је њихова тематизација увек ослоњена на људски род. Да би комично могло да делује кроз текст или кроз визуелизацију одређеног комада, оно мора обитавати унутар друштвеног колосека. Тачније, смех не може опстати у појединцу, он неоспорно мора деловати у складу са друштвеним окружењем да би могао да буде примећен. То значи да је природна средина смеха друштво, а његова главна функција – друштвена[7]. Неретко, смешно проистекне из случајног нарушавања друштвеног поретка или тежње да се друштвени статус унапреди. Личност постаје смешна у толикој мери, колико није свесна себе сама – што значи да је комично „оно које је несвесно, спонтано и случајно“, настаје ненамерно, стицајем околности – случајним искорацима из аутоматизма свакодневице и устаљеног начина живота.

            Функција смеха је деловање на садржај, а тај садржај може бити не само особа него и ситуација, поступци или чак друштво само. Са друге стране, друштво смехом на одређене појаве шаље поруку да се објекат посматрања треба вратити у стање нормалности. Друштвена функција смеха је да коригује. Смех чини да карактери постану свесни сами себе, те тако, напослетку, имају две опције: или ће се повратити у нормалу добровољно, или принудно, с тим да ће заувек имати потенцијала да изнова искоче из равнотеже.

 

 

О БРАНИСЛАВУ НУШИЋУ И ЊЕГОВОМ ДЕЛУ

 

            Бавећи се српским друштвом, менталитетом и односима између појединаца, Нушић доводи у питање и малограђанштину и њихов морал, како са политичко-социјалног, тако и са образовно-културног аспекта. Предмет анализе су драме Госпођа министарка (1929) и Пут око света (1911) које својим сегментима комичног заплета не осликавају истоветност у Нушићевом поступку, већ су, сасвим супротне у односима успостављања комичног заплета. Као лајтмотив обе комедије, истиче се нарушавање равнотеже: настаје ,,неспоразум и раскорак између онога шта Нушићев јунак јесте и онога шта би он хтио да буде или је изненадно и нагло присиљен да буде.[8]”. Успостављање основних начела која одликују комедију различито су дата у овим двема комедијама те су зато и добар пример за њихово компаративно посматрање.

            Приказивањем слика хуморног друштва и његовог раслојавања како у престоници, тако и у паланци међу Нушићеве комедије нарави сврстава и Пут око света коју сачињавају испреплетане нити интриге са примесама друштвених слика паланачких нарави. Са друге стране, Госпођа министарка спада у комедије у којима је постигнут ,,жанровски синкретизам[9]” који обједињава комедију интриге, нарави и карактера. Обе комедије сажимају у себи и иронију и сатиру и путеве романсе, а управо то је и одлика комедије по Фрају: она се ,,на једном полу стапа са иронијом и сатиром, а на другом са романсом[10]“. Друштво постаје тема која се разобличава, а протагонисти попримају сва обележја комичних карактера те слика света бива симбиоза трагичног и комичног, ведрог и суморног.

У Предговору Госпође министарке, Нушић говори шта је друштво и како је оно сачињено од једне равне и јаке линије коју исписују ,,обзири, традиција, малодушност, духовна немоћ[11]“, а да се изнад и испод те линије коју прати читаво друштво издижу само појединци. У ономе што осцилира изнад и испод те ,,животне“ линије друштва, у свему што се усуди да искочи из равне линије, ту залази писац који тражи изворе писања. Само, осцилације су мањег интензитета и присутности у малим срединама, како Нушић примећује, те је самим тим и теже наћи материјал у оном друштву које се не усуђује да одступи од равне линије[12]. Ако је тешко доћи до материјала, не мора да значи да материјала нема.

Комедиографски смех унутар Нушићевог стваралаштва се постиже кроз три типа комичних средстава: комични типови, комичне ситуације и вербална средства комичног. Комични типови могу бити заблуделе особе, варалице, резонери као и активни и пасивни посматрачи[13]. Сваки тип комичног јунака доприноси комедији. Структура нушићевске комедије истиче се по комичном заплету чији су сегменти комична експозиција, комични заплет и комични расплет. Експозиција се најчешће састоји од низа експозиционих мотива који припремају радњу за заплет. Основни комедиографски заплет прати и ,,бочни“ који успорава главни – до оног тренутка када се не сусретну и не убрзају читаву перипетију. Садржински, заплет обухвата и две кулминативне ситуације: једна је фингирана или лажна (омогућава мотивацију и реализацију стварне кулминације има задатак да заведе публику и наведе на погрешан заплет), док је друга, стварна кулминативна – она која води неочекиваном преокрету. Што се расплета тиче, може бити дат као накнадно излагање догађаја (преко јунака-учесника или у виду извештаја), а може бити одигран директно на сцени док јунаци и резонери коментаришу претходне догађаје[14]. Последице расплета могу ићи двостраним током: заблудела особа се добровољно враћа свој пређашњем животном току или се јунак принудно враћа у нормалу где доживљава ,,тачку замрзавања“ из које ће опет моћи да искочи из равнотеже.

 

 

КОМИЧНА ЕКСПОЗИЦИЈА ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ И ПУТА ОКО СВЕТА

 

            У комедији Госпођа министарка ефектан је експозициони поступак. Први чин је важан јер има функцију комичне експозиције и развитка комичног заплета. Дијалог Живке са тетка Савком сугерише нам искакање из дотадашње равнотеже Симином министарском столицом. Експозицију обухватају и сцене нетрпељивости према зету Чеди, као и Ракино учешће на демонстрацијама. Неизвесност која влада у дому Живке комичног је карактера: цилиндар који траже могући је знак да би Сима могао бити министар. Кћерки већ приговара што се уопште удала за Чеду кад би се добро могла удати као права ,,министарска ћерка“. Тиме се најављује будућа комична перипетија у вези са Живкином жељом да ћерку поново уда. Након што Чеда потврди да је отац постао министар, Живка се губи у радости: ,,Ја сам госпођа министарка! Ју, убио ме бог, чисто не верујем својим рођеним ушима. Кажи ми, Даро, ти![15]“. Долазак Симе Поповића, министра, и Пере представља крај првог чина.

            Нушићева комедија Пут око света (1911) замишљена је у виду десет слика које представљају ,,чудновате доживљаје Јованче Мицића, Јагодинца“ који су га задесили на путу око света. Уводна слика има функцију комичне експозиције, дате у напоредним дешавањима испред куће Мицића. Развитак комедије наговештен је присуством глобуса на коме Јованча проучава маршруте којима ће се кретати. Напоредо, дат је и разговор комшинице Савете и Персе, жене Јованче Мицића, која се не слаже са његовим одласком јер и сама предосећа невоље и несреће. Од господина Томе сазнајемо да није први пут како Јованча бива ,,заблудела личност“, он је још прошле године ,,одлазио бестрага у хајку на курјаке“, ,,хтео је и кућу да прода и оде у Јерусалим“, али пут заблуделости коме ће се препустити тек је сада потпун и коначан.

Пут око света својом комичном експозицијом директно прелази на саму суштину комедије и заплета – није слојевита и пренаглашена као што је у Госпођи Министарки, већ је конкретно дата као слика поремећаја дотадашње смирене линије живота док се елементи комичних заплета најављују у ширем смислу, на нивоу одласка у свет, али не и на нивоу појединачних Јованчиних чудноватих доживљаја. У експозицији, уочавамо два експозициона мотива који се надовезују један на други: један се тиче упућивања у будући одлазак Јованче, и други, осликан у Персиној сумњи и љутњи због одласка које, несвесно, наговештавају будуће невоље.

            Комична експозиција Госпође министарке састоји се од низа експозиционих мотива који се временски и садржајно-мотивски надовезују један на други, одвијају се напоредо, водећи ка комичном заплету и приказивању Живке Поповић као заблуделе особе која новим звањем у своју свакодневицу уноси захтеве и промене који ће имати свој комични расплет.

 

 

            КОМИЧНИ ЗАПЛЕТ ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ И ПУТА ОКО СВЕТА

 

            Када домаћица Живка Поповић постане министарка, на површину излазе све њене скривене тежње и амбиције. Израђује шест стотина визит карата, фотографише се, посећује зубара и поставља златан зуб – тотална дотадашња равнотежа у породици Поповић бива нарушена. Поред Живкине фамилије жељне користи, и варалице Нинковића, жељног унапређења у служби, који се заводнички нуди да постане министаркин љубавник, јавља се Живкина жеља да изнова уда ћерку Дару, а да зета Чеду отера.

            Напоредо са основним комедиографским заплетом, радња у Нушићевим комедијама бива усложњена додатним ,,бочним комедиографским заплетом[16]“, најчешће интригом која успорава главни заплет. У Госпођи министарки, то је Живкина тежња да изнова уда удату кћер за ,,почасног конзула Никарагуе“, Ристу Тодоровића. Додатна перипетија је покушај приказивања брачног неверства између Чеде и собарице Анке како би Дара одустала од свога брака и изнова се удала, овога пута, за Ристу Тодоровића. Осмишљени планови госпођи министарки не успевају јер зет Чеда, комедиографски резонер, успева да раскринка њене намере. Објављује допис у новинама који говори о њеним намерама и замислима те тако изазива и министарску аферу после које ће министаркин муж бити принућен да да оставку. Важна је улога Чеде као комедиографског резонера који разоткрива намере заблуделе особе, чиме долази до комичног расплета.

Нушићев комични заплет карактеришу и две кулминативне тачке: прва је ,,фингирана или лажна“ (уводи у комедиографску перипетију, омогућава добру мотивацију и реализацију стварне кулминације[17]) – у Госпођи министарки то је покушај приказивања брачног неверства између зета Чеде и собарице Анке – док Чеда успева да изведе да на његовом месту, ипак, затекну његовог ривала, Ристу Тодоровића. Друга, стварна кулминативна тачка се одиграла иза сцене у виду новинског скандала и пристизања писма о ком сазнајемо из разговора других, кроз Ракин и Анкин и кроз разговор Живке и писара Пере.

Комедију Пут око света карактерише широки опсег садржајности сценског простора. Осам од десет слика су различите локације којима се Јованча креће. Свака слика има уводну дидаскалију која читаоце припрема за промену простора саопштаајући нам почетне сцене и детаље. У Госпођи министарки нема већег смењивања просторних сцена: дешавања су углавном обухваћена кућним амбијентом те не садржи опсежне дидаскалије које су присутне у Путу око света. Значењски функционалне, дидаскалије у Путу око света имају, пре свега, информативну и дескриптивну улогу.

Заплет(и) Јованче Мицића започињу већ од друге слике. У хотелу ,,Бристол“, упознајемо се са ликовима Јулишке и благајника, комедиографским варалицама, који ће својим умећем покушати да извуку корист из Јованче. Бочни заплет дат је око љубавне приче Јулишке и благајника који желе да путују заједно но им је за то потребан ,,фамилијарни“ пасош од неког путника. Сазнавши да је Јованча у пасош уписао ,,и жену и шурњаву и једну комшику[18]“, Јулишка, као права комедиографска варалица, смишља план који доводи до стварне кулминативне ситуације: благајник ће се прерушити у Туркињу, а Јулишка ће апеловати на Јованчину савест – убеђиваће га да спаси Туркињу и поведе је пут Америке. Нови лик, Човек са ногом, такође је варалица и жели да путује са Јованчом. Примећујемо да не постоје две напоредне линије заплета, већ једна која води једном те истом исходу: како се дочепати Америке преко Јованче и његовог пасоша. Концентрично, комични заплет унутар друге слике добија и своју кулминацију. Тако је наговештен и комични заплет унутар друге слике са детективом пештанске полиције који ће разоткрити превару Јулишке и благајника. Стварна кулминативна ситуација дата је кроз дејствовање детектива који прилази прерушеној ,,жени“, испитује Јованчино знање турског и у тунелу успева да разоткрије лажну Туркињу скидајући му маску и препознајући у њему траженог банкарског лопова.

Након тога, радња се помера у Њујорк где Јованча постаје учесник жустрих демонстрација против Бриктона, али демонстрације доживљавају пропаст, а учесници исте су истерани јајима и тиквама. Бочни комедиографски заплет дат је у виду договора између Јулишке и Човека – да Јованчи постане жена. Наставак се догађа на крову лађе ,,Фортимбрас“ поентирајући интригом да је Јулишка у ,,благословеном стању“. У покушају да побегне Јулишки и Човеку, Јованча се искрцава са лађе, а варалице први пут бивају насамарене.

Својом одлуком, заблудела особа, Јованче Мицић доспева на Бaхамска острва међу ,,партијске страсти[19]“. У покушају да реши новонасталу кризу, Јованча сазива ,,збор“ у коме извлачи најдебљи крај: добија батине. Иако је по други пут желео да буде резонер и да рашчисти ситуацију, Јованча то не успева. Након поновног сусрета са Човеком и Јулишком, радња се помера ка Танга-острвима, ка племену Оџиџи. Додатна перипетија ће се темељити на светковини племена, али им је за то потребан бели човек. Радња се усложњава Јулишкиним настојањем да купи црно дете што и чини. Убеђујући Јованчу да је купљено дете ,,ка пљунут“ он и још га дозива ,,тата“, седма слика се завршава комичним сценама Јованчета који одбија да призна дете као своје.

            Јованчу затичемо у кинеском окружењу где кује нови план како би, можда, успео да се спаси Јулишке. Претпоследња слика Пута око света одводи нас у Техеран у ком сазнајемо за тренутну судбину Јулишке која је постала заробљеница у харему. У жељи да је спаси Човек, игром случаја Јованча доспева у харем. ,,Јованче паша[20]“ сусреће се са Јулишком наговарајући је, попут праве варалице, да венча Човека и њу, што на превару и чини. Тиме се завршава девета, претпоследња слика која води коначном расплету и повратку Јованче у Јагодину. На тај начин, остварена је ,,манипулација заплетом у виду преображавања карактера који поентирају и у расплету[21]“ што ће резултирати доласком Човека, Јулишке и детета заједно са Мицићем у Јагодину.

            Комични заплет Пута око света обухвата осам слика. Свака слика представља нови заплет, нову авантуру Мицића уносећи у сваку наредну нове ликове и заплете који доприносе даљем проширивању радње. Структура комичних заплета у овој комедији је ланчана, односно, степенаста. Распоређена је по нивоима – како сценским, тако и садржајним. Одређени заплети се ланчано надовезују једни на друге усложњавајући однос међу ликовима (однос Јулишке и Јованче, Јулишке и Човека, Човека и Јованчета), док главни заплети настали услед промене средине, сцене и ликова кулминирају у свакој слици: комични заплет настаје и нестаје, то је концентрична путања слика ове комедије. Такође, радња се не концентрише само на Јованчу већ се и другим ликовима, варалицама, даје простора да упадају у своје догодовштине. Одређени комични заплети, поред оних који кулминирају унутар једне сцене/слике, надовезују се један на други, творећи степенасту, градациону целину. На тај начин, колико постоји слика, толико постоји и комичних заплета. Исти је случај и са ликовима, Јованче, Јулишка и Човек су централни ликови око којих се радња одвија и они се транспонују кроз све комичне заплете. Али, из слике у слику, број јунака се мења и квантитативно и квалитативно, дакле, не понављају се једни те исти ликови већ се уводе другачији и нови.

            Са друге стране, Госпођу министарку одликује тзв. пирамидална структура заплета, зачета функционалним и ефектним експозиционим мотивима услед којих експозиција постаје слојевита и пренаглашена. На експозиционе мотиве се надовезује прави комични заплет у виду заблуделости госпође министарке док се радња комедије проширује бочним заплетом и кулминативним ситуацијама датим у два чина. Комични заплет је тако исплетен да комедија поентира четвртим чином, раскринкавањем госпође министарке и комичним расплетом читаве приче: госпођа министарка више то није, али се и даље нада да ће, опет, још једном, то бити…

 

 

КОМИЧНИ РАСПЛЕТ ГОСПОЂЕ МИНИСТАРКЕ И ПУТА ОКО СВЕТА

 

            Расплет код Нушића најчешће је обликован као накнадно излагање догађаја преко јунака који су учествовали у догађају или нам је представљен у форми комичног извештаја[22]. У Госпођи министарки, расплет је дат двоструко: кроз причу собарице Анке и сина Раке о садржају из новина, кроз разговор Чеде и Даре, али и у ,,Никарагвином писму“. Други тип комичног расплета догађа се на сцени, пред публиком, док јунаци и комични резонери преузимају улогу коментатора претходног догађаја. Након што се све изнело о погубној афери, у Госпођи министарки наступа припремање вести о оставци министра Поповића. Бивша министарка, госпа-Ната, појављује се у Живкиној кући како би ликовала над њеним крахом, док варалица Нинковић Живки отказује љубавне услуге. Нинковићево обраћање Живки има важну мотивацијску функцију јер наговештава расплет афере и Живкину пропаст.

            У Путу око света, расплет је дат једноструко: Јованчс Мицић се враћа у родну Јагодину, дакле, одиграва се на сцени и најављен је кроз одушевљеност Јагодинаца његовим повратком. Мицић се враћа родној кући, враћа се нормалном току живота. ,,Кума, кумицу[23]” и дете доводи са собом и представља их Перси која је носилац комичне маске патријархалне оданости[24] и испочетка стрепи од поремећаја равнотеже. Јованча катарзично, са сузама у очима посматра своју Јагодину не желећи више игде да макне ,,пре него што три пута промисли“. Одбијајући чак да председава сопственим дочеком, научен примерима из ,,бела света“, заблудела особа се добровољно враћа на првобитни пут успостављајући нарушени мир.

           

 

ЗАКЉУЧАК 

 

            Кроз феномен комичног и појам смеха, доспели смо до детаљних анализа ових двеју комедија којима смо показали да су различите по својој структури, тачније, композицији. Забележена су два различита комедиографска приступа. Госпођа министарка, састављена од четири чина, ваљани је пример тзв. пирамидалне структуре композиције због својих особености на структуралном нивоу: комична експозиција састављена је од низа експозиционих мотива који се у првом чину преплићу. Комични заплет дат је кроз два чина, и праћен је бочним комедиографским заплетом и двема кулминативним ситуацијама. Комични расплет је двоструко приказан: у форми извештаја и саопштавања од стране самих ликова, поентирајући апсолутним скретањем пажње на бившу госпођу министарку, заблуделу личност, која ће једног дана министарка опет бити.

Композиција комедије Пут око света степенастог је карактера: прва слика и уједно комична експозиција представља директан увод. Наредних осам слика су комични заплети – свака слика концентрично производи нове заплете који у истој слици и кулминирају док се одређени заплети вишег нивоа, који се тичу Јованчета, Јулишке и Човека са ногом усложњавају у даљим сликама. Ланчано, прелазећи са слике на слику, са нивоа на ниво, заплети и настају и нестају, док се неки од њих настављају чинећи степенасти прелаз смењивања заплета. Комични расплет дат је у последњој, десетој слици и замишљен је као свечани, једва дочекани повратак Јованче Мицића својој кући.

Отуд закључујемо да комични јунаци – заблуделе особе двеју комедија нису истоветне: госпођа министарска се принудно враћа на нормални ток живота, не прихватајући шамар реалности, док Јованча, и више него свестан своје заблуделости, враћа се добровољно у родну Јагодину не помишљајући више на слична путешествија. Што се варалица тиче, у Госпођи министарки, било да су индивидуализоване или колективне, оне делају на једном плану зарад једнократне користи, било да је то жеља за унапређењем или заборавом неположене матуре. У Путу око света, главне комедиографске варалице делају константно на сваком нивоу комичног заплета: Јулишка и Човек са ногом изнова и изнова проналазе начин да се о Јованчу окористе, с тим да након комичног расплета не дају „оставку“ као Нинковић, већ са Јованчом долазе у Јагодину (али, преображени, услед брака). Слична ствар је и са резонерима. У Госпођи министарки, комедиографски резонер, зет Чеда, дела на нивоу читаве комедије, док резонери у Путу око света делају у комичној експозицији у виду г. Томе и Персе док се остали резонери јављају у епизодним улогама унутар различитих слика.

Занимљива је супротност између главних јунака, госпође министарке и Јованче. Госпођа министарка је потпуно заблудела личност, док Јованча, од почетка, на моменте и у складу са ситуацијом у којој се нашао, дела као комедиографска варалица (у вези са Јулишком и Човеком) и неуспешно покушава да дела као комедиографски резонер (у вези са ,,партијским страстима“ и демонстрацијама). Распрострањеност ликова и заступљеност варалица и других ликова на нивоу читаве комедије Пут око света допринела је томе да Јованче буде посматран у складу са другима, а да карактерно госпођа министарка буде богатије насликана.

Сасвим различите и садржински и композицијски, показали смо да свака комедија на свој начин поседује своју вредност, како на нивоу комичних ликова, тако и на нивоу комичне радње. Носећи са собом занимљиве заплете комичних ликова, ведри дух српског друштва и догодовштине својствене сваком човеку, обе комедије утичу на човека својим хумором, својим значењским богатством. Као такве, оне су непресушни извор доброћудног смеха у српској књижевности и могу стајати раме уз раме са многим светским комедијама.

 

[1] Владимир Проп, Проблеми комике и смеха, Нови Сад: Дневник – Књижевна заједница Новог Сада, 1984, стр.14.

[2] Анри Бергсон, О смијеху, Сарајево: Издавачко предузеће ,,Веселин Маслеша”, 1958, стр.38.

[3] В. Проп, 1984, стр.27.

[4] А. Бергсон, 1958, стр.39.

[5] Игор Перишић, Увод у теорије смеха, Београд: Службени гласник, 2010, стр.28.

[6] Исто, стр.38.

[7] А. Бергсон, 1958, стр.11.

[8] Јосип Лешић, Нушићев смијех, Београд: Нолит, 1981, стр.25.

[9] Исто, стр. 133.

[10] Nortrop Fraj, Kritike, Zagreb: Golden marketing, 2000, стр.202.

[11] Бранислав Нушић, Госпођа министарка, Подгорица: Нова књига, 2016, стр.5.

[12] Исто, стр.6.

[13] Горан Максимовић, Комедиографски орфеј и други огледи, Београд: Библиотека Калем, 2010, стр.170.

[14] Исто, стр. 150-160.

[15] Б. Нушић, 2016. стр.37.

[16] ,,Бочни комедиографски заплет је драгоцјен и зато што најчешће доприноси разрјешењу основног комичног заплета и разобличењу и исмијавању нереалних амбиција заблудјеле особе (недораслости Живке Поповић да се носи са улогом министрове жене)”. Горан Максимовић, Комедиографски орфеј и други огледи, Београд: Библиотека Калем, 2010, стр.150-1.

[17] Г. Максимовић, 2010, стр.151.

[18] Бранислав Нушић, Сабрана дела V, Београд: Издавачка кућа Геце Кона, 1931, стр.48.

[19] Исто, стр.183.

[20] Исто, стр.267.

[21] Nortrop Fraj, Kritike, Zagreb: Golden marketing, 2000, стр.195.

[22] Г. Максимовић, 2010, стр. 155.

[23] Бранислав Нушић, Сабрана дела V, Београд: Издавачка кућа Геце Кона, 1931, стр. 294.

[24] Јосип Лешић, Нушићев смијех, Београд: Нолит, 1981, стр. 108-9.