Јелена С. Младеновић
ТОПЛА РЕЧ У РАЗБЕСНЕЛОМ СТИХУ
Душко Домановић: Оно што смо били
Ауторско издање, Нови Сад, 2020.
Две су доминантне тематске и идејне линије у новој, трећој по реду песничкој књизи Душка Домановића, под насловом Оно што смо били. Једна је линија бунтовне, јасно ангажоване, бескомпромисне песме, ритма и реторике буднице. Друга је линија носталгије, интимно-исповедног, некад јачег, а некад слабијег и утишаног, повремено меланхоличног тона, иза кога се разазнаје јасна и огољена емоција, једина коју Домановићев рукопис познаје. У оба случаја, песнички субјект и ове његове збирке је активиста у потрази за хуманошћу, борац за живот и противник свих облика неживота, који у овом песничком универзуму није једнак смрти. Нераскидиво јединство живота и неживота, а апсолутно сагласјe живота и смрти, обележили су и ове стихове, у којима је глас дат Човеку не би ли њиме надгласао људе.
Слично као у претходној збирци, и у овој најпре читамо прозно-поетски увод, где аутор покушава да, у форми личног предговора, удовољи својој потреби за причом. Управо у тим фрагментарним размишљањима, логичким каламбурима и раскомаданим сећањима, исписане су и главне аутопоетичке смернице којима песник себе поставља у низ оних стваралаца, нађених у вечитој потрази за ненаписаним и неизговореним, где празнина и одсуство проговарају својом пуноћом: „Јер је песма, бар се мени тако чини, вазда трагање за неким непостојећим сећањем, за оним што никада имао нисам, а што је од памтивека моје. И како год да је напишем, увек знам да је још ненаписана. […] Песму која се не дâ написати, песму која се не дâ прочитати. Песму, најзад, онакву каква песма једино може и бити.” (11, 12)
У овом уводу налази се још једно веома важно место за интерпретацију збирке, а то је моменат „поправљања успомена”. Један део Домановићевих песама, онај где преовладавају тужна и сетна осећања или носталгични тонови усађени и у сâм наслов збирке, заснива се управо на идеји репарације сећања. Она се, како пише, не могу поправити, али се од њих, па чак и од оних невеселих, човек не може одвојити: „… отад се више никада, никада, никада од својих успомена не одвајам. Нити, дакако, покушавам да их поправим” (14). Зато им Домановић даје важно место у својој збирци. У том тону су испеване и све песме које баштине породична сећања и осећања ‒ Певац, Светојованска или Драгољуб ‒ тачније, све оне где је проговорило најинтимније и најломније биће човеково. Чувар често занемарене љубави за своје ближње, оне које смо рођењем добили, може деловати архаично у времену које учестало говори о дестабилизацијама и сумњама у све идентитетске одредљивости, а нарочито у осећања. Тај исти глас се појављује и у песмама љубавних (о)сећања попут Успаванке, али и у краћим песмама какве су Јутро, Рецимо и Мадагаскар. Све емоције која на интимном плану одређују биће песничког субјекта чувају сећање на прошле догађаје или, евентуално, могу бити усмерене ка потенцијалу неодредљивих жеља и њиховој пројекцији у још неухватљивијој будућности.
Оно што смо били још увек верује у неку другачију прошлост. Не бољу, већ људскију. Та потрага за изгубљеном хуманошћу, за тим достојанством које је означено симболом „пионирске заклетве”, оно је за чим носталгично пати Домановићев песнички субјект, више него што призива какав ранији друштвени поредак:
Ја сам љубио ваздух
И грлио сам дрво
Детињства учио да пливају
Небом кô ливадом да трче
Ја сам векове плакао
Над једним маленим врапцем
Ком сам ономад праћком
Грудио пробио
(ПИОНИРСКА)
У свим песмама је опредељеност и емоционална одредљивост гласа који пева недвосмислена. Са једне стране постоји велика емпатија, саосећање са онима који пате и где песничка реч лечи и обнавља, док се са друге стране глас резигнације претвара у бес, а бес у псовку, сваки пут када се пева о изгубљеном формату Човека. Индикатори такве емоционалне наклоности се препознају у учесталом коришћењу именица „живот” и „слобода”, као и кроз глаголе са значењем рађања. Уколико пак имамо „бес као одговор“, онда он тражи повишени тон и реторско узношење – али снагом псовке, као код каквих авангардних стваралаца с почетка прошлога века. Овом занимљивом вредносном инверзијом, где реторско обраћање не прославља него куди, најснажније се изражава песников друштвени ангажман. Иако се често претерано Домановићева поезија доводи у везу са поезијом битника, оно што је успешно усвојено и ауторски имплементирано јесте идеја непристајања. Читава линија побуне је у суштини линија немирења са новим вредносним поретком. Интересовање бива усмерено не само на социјални дисбаланс, већ и на велику кризу хуманитета која постаје владајући друштвени проблем, али која се пре свега појављује као проблем појединца (о чему, можда најгласније, грми песма Јуначка):
А умире ти живот, багро килава.
Ено ти сина где на перону
маше својим детињствима
с картом у једном смеру.
Ено ти челичног ланца,
што си га керу,
брату свом,
на врат накачио,
да ти не покоље оне
што знају да си пизда,
па кад их небо изда,
дођу кило ракије да ти траже.
Поменуте вредносне инверзије присутне су и када се обрађују стереотипи о топлом породичном миру, празницима и свему ономе што се одређује као класични образац среће патријархалне културе: „Одбројавање је почело / Бучно и незаустављиво / И свака нова умрлица / По једна нова је година“. То су песме атмосфере где аутор уме најсврховитије да користи иронијске потенцијале (Недеља у граду, У суботу поподне, Постновогодишња).
С посебном симпатијом Домановић пева о свему ономе што се условно речено може приписати друштвеној маргини, каква је песма о комшији и његовом псу (Циганска песма). Предмет песничког интересовања може бити и песник сâм. Али и ту се издвајају две групе. Уколико је он послушник неслобода зарад ситних личних користи (Безопасна песма), биће мета критички ангажованог дискурса, док ће нескривена наклоност бити упућена оним слободарски оријентисаним песницима који „певају у инат антологијама“ (Реч над речима), а противно свим конвенцијама и правилима (Некролог песнику, Песнику).
Приврженост причи битно је обележје и ове песничке збирке (Прича, Океан дављеник, Сеоско весеље, Јуначка, Разгледница са Одре, Драма поплављеног гробља). Домановићева поезија увек има јасно диференцирану инстанцу текста којом се означава прималац изречене поруке. Отуда реминисценције на технике сказа примерене наративним текстовима, а које своје порекло вуку из традиционалних фолклорних причања, нису случајне. Чак и афинитет према астрофичности, опширности и догађајности, подсећа на обрасце из епске поезије. Његов поетички систем увек има уписану ситуацију казивања песме, обраћања аудоторијуму, што и јесте један од циљева њене ангажованости. У таквом систему, а то смо јасно могли видети и у претходним збиркама, позиција песничког субјекта стабилизује песнички свет, сабира га и организује с циљем властитог конституисања. Тако и у овој збирци на неким местима (Скровиште, Огледало) читамо аутопоетичке дигресије усмерене на идентитетско обликовање песничког субјекта: „Истина је: увек сам себично живео, / само у свом стомаку“ (Успаванка).
Поред изузетног песничког врхунца збирке у песми Драма поплављеног гробља, где су се удружиле две велике невоље – стварне поплаве као природна пошаст и људска неосетљивост ‒ и преплеле тако да се не зна која је страшнијом иронијом пропевала, као две веома важне песме у овој збирци издвајају се и Опело за нас и Последња генерација људи. У обема се јавља колективни идентитет којем песнички субјект припада, који сведочи о нашем времену али и оном што сигурно долази, а у којем места за „нас” неће бити. Говорећи о томе како ће нас заборавити, ове песме упозоравају на све наше немаре, у којима и лежи разлог губљења онога што би човека требало да дефинише: „Нико неће ни слутити, / нико неће ни сањати, / да смо Нико и ми / последња генерација људи“.
Рађања и умирања у Домановићевој поетици, међутим, никада не представљају дефинитиван почетак и коначан крај. Рађање је везано за свако ново појављивање човечности, умирање се јавља сваки пут када оно губи снагу – „Ја сам уметност умирања / довео до врхунца“ (Успаванка). Смрт није опозиција животу већ једна од његових манифестација, те је и поигравање овим појмовима, њихово мењање места, сасвим уметнички функционално:
Ово је опело за нас
Који се не плашимо гробова
Јер нема гроба за живот
Нити живота за гроб
Ово је опело за нас
Којих већ одавно нема
Али се ето тешимо
Да ће нас једном бити
(ОПЕЛО ЗА НАС)
Једна група песама је као и у претходној збирци заснована на логичким поигравањима и та места су права мала интермеца, предах од страшних емоција бола и горчине ‒ Постконцепт, Јебига песма, Како деца расту, Вртологос, Легенда, Понекад ‒ мада ни оне не одступају од опште атмосфере збирке која не трпи ни циклусне нити било какве другачије расподеле.
Сетимо се, на крају, да је Платон из своје идеалне државе прогнао песнике јер поезија, како каже у дијалогу Ијон, буди и распирује страсти. Аристотел је, супротно томе, сматрао да управо емоције подстичу на деловање и изазивају катарзу. Фикција је увек била окидач емоција. Од експресије осећања у књижевном тексту и њихове репрезентације зависио је његов емоционални, али и морални учинак. Управо на оба ова учинка рачуна и Домановићева поезија, створена да прочишћеном емоцијом побуди на деловање. Платоновци и аристотеловци остаће подељени, а Домановић пут кроз историју српске књижевности прави својим небрушеним стиховима, растерећеним присуства уредничких руку; самиздат постаје једино подручје ауторске слободе, која рачуна да ће наићи на исту такву, читалачку. Непоткупљиву.