Милан Громовић
НЕУГАСЛИ САН О СЛОБОДИ

 

Марко Крстић: Mundo Libre

Лагуна, Београд, 2019.

 

 

 

Синтагма Mundo Libre – „слободни свет“ у периоду између два светска рата означава термин за демократске политичке режиме „слободне западне демократије“. Јачањем америчког империјализма након Другог светског рата „слободни свет“ постаје израз који осликава слободу земаља Западног блока, што у поларизованом свету у времену Хладног рата имплицира причу о другом, источном, совјетском свету који није свет слободе, већ блок удруженог деловања против човековог основног права, а то је право на слободу. Тако ће „слободни свет“ постати крилатица антикомунистичке и антисовјетске пропаганде током Хладног рата, а његова употреба у сврху демонстрирања моћи Америке продужиће се и на 21. век. У часопису The Economist 30. 10. 2008. године o свету слободе пише: „Америка треба да искористи шансу и Барака Обаму учини следећим лидером Слободног света“. Реч „следећи“ указује на чињеницу да је у поимању света једног политичког савеза којим руководе САД одавно већ јасно да Слободни свет има свог лидера и да је он председник Америке.

Овако постављене опозиције у светским медијима имеђу слободних и демократских, са једне стране, и неслободних и тоталитарних са друге, стварају слику света који неминовно мора бити глобализован, са центром моћи у предводнику Слободног света, тј. у америчком политичком деловању. Моћ светских медија прекрила је слику о слободи као суштинској и елементарној потреби појединца и појединачних држава, као и слику оружане герилске борбе као легитимне. Прича о одбрани слободе и права на земљу и огњиште поклопљена је језиком медија који ју изједначава са тероризмом. Основно оружје за ширење свеопштег страха од слободе и подстицање бекства од ње, како тврди Ерих Фром у књизи Бекство од слободе – јесте претња од рата која перманентно увећава осећање немоћи појединца, па и читавих друштава.

Осећај слободе почео је да се губи и на Истоку и на Западу, а многе западне демократије проказане су као тоталитарне, јер су уступиле место капитализму који у неолибералном поретку брише бригу о појединцу и народу – о човеку и људскости уопште.

Српска проза, или бар један део њених представника, на крају друге деценије XXI  века објективизује искуство слободе и доводи га у универзалну раван хуманитета. Проговор о слободи је за Србе и друге малобројне народе изједначен са говором о искуству моралне и физичке егзистенције. Књижевни бенд П-70 (Проза на путу), којем припада Марко Крстић, отворио је литерарна врата комуникације са запостављеним становиштем културног идентитета – борбом за слободу. На путу најмлађе  генерације писаца проза оставља вертикални путоказ на линији ишчитавања националне и светске баштине и одабира традиције којом се пламен „утуљене баштине“ поетички распирује. Крстић својим првим романом Викторија (2011) проблематизује појам борбе за слободу која за колектив губи смисао у деценији након петооктобарских промена, али наставља да живи у појединцу – иницијалној каписли личне слободе као основне људске потребе.

Роман Mundo Libre реактуелизује причу о слободи, смешта је у фокус данашњице и открива њена могућа упоришта у књижевности. Фабула дела обухвата последње дане Ернеста Че Геваре (Ернесто Рафаел Гевара де ла Серна), једног од највећих револуционара XX столећа, који су сведочанство о смрти групе герилаца, али и о рађању идеје ослобођења појединца од страха, што је предуслов стварања слободе.

Из сижејног ткива дела издваја се двоструки наративни ток: први представља конструисање идеје слободе у Јужној Америци, а други деконструисање и разарање исте. Че Геварином герилском обрачунавању са режимом боливијског диктатора Баријентоса супротстављена је намера америчке Ције, која има задатак да заустави револуцију и заштити интересе корпорација. У роману је дат спектар ликова герилаца и њихових животних недаћа, али и ликова из редова боливијске војске и америчке агентуре, што чини основни сижејни ток.

 Мотивом белог змаја отвара се и затвара приповедни ток, чиме је створена симболичка представа одласка душе на небо, у пределе слободе. Хулија Кортез, млада боливијска учитељица, испуниће Чеову последњу жељу и пустиће белог змаја којег је добио на поклон од ћерке.

У структури романа разликују се три целине смештене у сведен хронотоп: Последња вечера, Исповест у Игери и Устани, Антонио. У првој је указано на тежњу слободи која је уткана у ментални склоп сваког од Че Гевариних герилаца, као и на шуму – простор искони; у другој је дата слика силе која деконструише и покушава да затре идеју слободе кроз галерију ликова: Гари Прадо Салмон и Перез, капетани боливијске војске жељни заслуга за хапшење Чеа, Лари, Цијин агент и други, као и сцене борби; у трећој целини осветљена је геополитичка позадина из које се ишчитава америчко ниподаштавање боливијске војске и преузимање комплетног процеса хапшења и масакрирања Ернеста Чегеваре у своју корист, где се освешћени Антонио Аргедас, министар унутрашњих послова Боливије, латентно опире и иступа из загрљаја Ције.

Наслов првог поглавља имплицира причу о мучеништву у коју је смештен Чеов лик. Догађај погубљења Ернеста Чегеваре дат фрагментарно као приповедни одбљесак на почетку књиге, на крају поприма одлике ритуалног убиства по фазама: мучење, стрељање, масакрирање, разношење делова тела и личних ствари попут трофеја, излагање тела јавности. Цепање Чеове униформе, која је због натопљености крвљу попримила пурпурну боју, подсећа на разношење Христових пурпурних хаљина. Ритуално излагање Чеовог тела у циљу застрашивања заједнице једнако је разапињању Исуса, са истим циљем затирања, у првом идеје слободе, у другом хришћанства.

Приповедање о првом, од последња три дана Чегевариног живота, почиње цензурисаном вешћу боливијског режима решеног да уз помоћ пропаганде сузбије отпор дикататури који се шири у народу. Чегеварин лик од почетка је раскољен на линији шума–цивилизација: „Шума му је била у крви. Та измештеност запатила се у његовом телу и уму, толико је година провео у њој да је осећао да га је сасвим променила. У њему се створило нешто шумско и примордијално, племенско и самачко. Нешто што је човека и цивилизацију враћало на почетак, у искон“ (17).

 

Шума је одабран простор герилске борбе, а цивилазација простор који је нужан. Веза са цивилизацијом за Чеа је насушна јер мора да конзумира лек за астму. Гериљероси су господари света дивљине, јер је у датом историјском тренутку то једини простор поштене борбе прса у прса, где снага војне технике није пресуђујућа.

На тежак положај исцрпљених и изгладнелих герилаца указује сугестивна снага Чеовог хамлетовског сна о оцу, где ће почети његово преиспитивање. Отац ће рећи: „Идеје о слободи најлакше је продати гладним стомацима“ (21). Као у Хамлету, дијалог са оцем продубиће самопреслишавање и простор личне побуне пренети на окружење.

Галерија ликова герилаца у првом делу романа отвара врата социолошког дискурса, где се кроз личну трагедију појединца осликава тежак положај радника и сељака у Боливији и Јужној Америци. Друштвени контекст је оквир сваке од микроепизода о јунацима, па ће сходно томе читалац крајње језгровитим реченицама бити упознат са тежином живота људи који се под притиском неиздрживе и кључајуће егзистенцијалне мучнине прикључују Чеу и поново виде наду и спасење. Карлос Соуза, са надимком Инти, пример је страдалног положаја рудара чији животи падају као на жетви класови услед силикозе плућа; Пепе је романтик који због забрањене љубави није добио шансу да заснује породицу; Камба има кључајућу индијанску крв, као што Че има ирску, али ће дезертирати и умрети под притиском властитог колебљивог духа; Пабло је савесни руководилац послова у руднику који се није мирио са чињеницом да се и деца израбљују, због чега је зарадио голготу – ипак, чувајући једну страницу из Че Гевариних Сећања на Кубанску револуцију, попут реликвије, доспеће у герилу и започети борбу.

Сведени описи бораца у извесној мери одговарају записима о угњетеном становништву из књиге Дневник мотоциклисте Ернеста Чегеваре, коју ће екранизовати и продуцирати Роберт Редфорд у истоименом филму. Тешки услови живота нужно стварају вољу за отпором, а Чеова енергија постала је путоказ и усмеритељ те воље и њеног револуционарног потенцијала.

Друго поглавље романа Исповест у Игери започиње паралелним сижеом. Че је, наслутивши да је Камба дезертирао, наредио хитну промену положаја ка унутрашњости шуме. Паралелно са тим, Камба помахнитало и успаничено лута док не стигне у камп боливијске војске. Капетан Прадо, сујетни блудник и перверзњак, узбуђено саслушава Камбу са радошћу што ће ухапсити Чеа и бити унапређен у чин генерала. Ипак, ниједан покрет не може начинити самостално и без знања Рамоса, агента Ције. У скученом простору деловања Прадо је поражен на моралном и војничком фронту, постајући тако марионетска љуштура са неутољеном жељом за опијатима. Трагичност његове гротескне појаве завршава се тако што страда од девојке коју је осудио на смрт и остаје инвалид.

У филмски брзој унакрсној паљби и свеопштем метежу Камба ће утећи Прадовим војницима, али неће имати где да се врати због чина издаје. Убрзо ће самог себе доживети као иверзибилну звер којој треба пресудити. Камбина анимализација је посве мистична сцена у роману. Када се саплетне о Пепеово тело, запрепашћено ће гледати у њега и засећи му руку да би се побратио са њим. Чим чује крике лешинара, Камба ће одвући Пепеово тело у гробницу Инка, а себи пресудити у јами тј. замци за животиње.

 Документарности Крстићеве књиге, поред споменуте странице из књиге Сећања на Кубанску револуцију, доприноси и Чеов Дневник. Уочи самог тренутка рањавања и привођења Ернеста Чегеваре читалац ће се срести са страницом из његовог Дневника, где је забележен тренутак опроштаја од породице. Трећи важан документ који се појављује у делу јесте Чеово Писмо Фиделу Кастру којим ослобађа Кубу сваке одговорности за његове предстојеће поступке у Конгу и Боливији.

Моменат када ће велики револуционар пасти у руке боливијске војске у најмању руку је митски. Залеђени погледи боливијских војника сведоче о незамисливој појави, о чуду, јер утренирани пси-убице седе покрај Чеа и умиљавају му се, уместо да га гоне и растргну.

Енигматичност Че Геваре и његовог револуционарног деловања најбоље је видљива у анализи Цијиних агената. Лари ће у разговору са Родригезом окарактерисати Чеа као загонетну појаву, јер није човек власти, а непрестано се бори против диктаторских режима. Агент Феликс Родригез, којем је отац стрељан на Куби, нарочито је погодан за регрутовање у Цијине редове, јер већ има лични мотив и иницијалну мржњу према америчком противнику – комунизму.

Че Гевара је заробљен и доведен у просторије мале сеоске школе. Историографски подаци о његовом боравку на овој локацији оживљени су и литераризовани. Учитељица Хулија Хортез ће посетити Чеа, обрисати му чело и послужити га чорбом. Кроз њене поступке приповедач приближава позитиван однос угњетеног боливијског народа према герилцима-ослободиоцима, а кроз лик њене мајке осветлиће типичног представника оног дела Боливијаца који истину о свету сазнају преко режимских медија и сходно томе Чеа виде као „машину за убијање“.

Дијалог о слободи између Командантеа и Хулије заузима посебно место у роману, јер се из њега ишчитава идеја о револуцији као жива и активна материја која појединцу шири видике, ослобађа од страха и буди идеју слободе у ономе ко о њој почиње да мисли. Осим Хулије, која од Чеа добија белог змаја уз последњу жељу да се он вине у небеса, говор о суштаству слободе и слободоумља прислушкујући чуо је и Антонио Аргедас. Драмски елемент прислушкивања, попут оног у Хамлету, покренуће разраду карактеризације Антонијевог лика, који ће доживети духовни преображај.

Из трећег дела романа Устани, Антонио уочљива је поунутрашњеност јунака Антонија Аргедаса. Из личног удеса – страдање ћерке и распад породице Антонио буди вољу за спознајом вредности и потрагу за основним, насушним хуманитетом у властитом поимању света. Министрова ћерка страда јер ју је предозирао дилер кокаином – профитабилном дрогом која у Боливију стиже са капитализмом. Када у својим мислима формира теразије и извага своју позиционираност, схвата да је време да оде из марионетске владе којом управља Ција. Антонио је „умало пао на колена, скрхан грижом савести“ (190) и затражио опроштај од мртвог Ернеста Че Геваре, у чему ће га прекинути вест о наредби да се Чеу одруби глава и пошаље у Вашингтон. На крају своје духовне метаморфозе – Аргедас ће бацити кравату и напустити функцију.

Попут лешинара, Че Геварини душмани деле трофеје. Феликс ће поносно носити његов ручни сат, чиме ће се и de jure одрећи латиноамеричког идентитета и полтронски се препустити Цијином утицају. Чеове ствари, међу којима су књиге Дон Кихот, Оковани Прометеј и Феноменологија духа пред читаоцем нестају брзо уз чин његовог страдања. Након фотографисања са Че Геваром, наређено је стрељање, које је још један митски тренутак. Војник који је пуцао од Командантеовог погледа одмах је испустио пушку.

У маниру тоталитарних режима, многи грађани Боливије који подржавају Че Геварин отпор завршиће у затвору – својеврсној проклетој авлији у којој је чин причања о слободи једнак слободи самој. Међу затворенима је Хулија Кортез, Пабло, који је, испоставиће се, преживео након што се пробудио у гробници Инка; младић са одсеченим језиком и други. Сви помно слушају приче о слободи и револуцији, о Чеовим подвизима о чему говоре Хулија и Пабло – док ће младић који је онемогућен да говори нацртати лик Че Геваре на зиду ћелије. Култ је рођен!

На месту где престаје страх почиње слобода. Почиње, иако је замагљена причама о страховима и застрашивањима. „Убијен је само човек“, а остала је идеја, револуција и сећање митских размера. Mundo Libre Марка Крстића није неми сведок и хроничар једног времена, епохе комунизма, већ роман о борби за слободу која мора да настави да живи на фронту знатно ширем од идеолошког, јер почиње речју о човекољубљу: „Ко је Индиос – поштуј га и извини му се за сва недела на његовој родној земљи“, а завршава се екскламацијом човекове суштине: „Ко има слободу – тај има све“.