Кристијан Екер
САМАРКАНД

 

Бљештава светлост залазећег сунца пролама се кроз измаглицу прашине док обасјава Регистан. Најпознатији трг у Самарканду красе три медресе саграђене под правим углом, те трг подсећа на велику позорницу; његова четврта страна отворена је и гледа према прометном булевару који повезује центар са периферијом града. Булевар је подигнут десетак метара од трга Регистана, повезује их високо и широко степениште, које се лети претвара у трибину за седење, тако да се са ње могу посматрати медресе у читавој својој лепоти. Одмах иза Регистана почиње пешачка улица Каримов, која носи име првог председника Узбекистана, Ислама Каримова, који је умро 2016. године. Елегантна улица симболично полази од огромне статуе која представља самог Каримова и повезује булевар са џамијом, пијацом, маузолејима и муслиманским гробљем, смештеним на узвишењу, иза долине, која га раздваја од остатка града. У долини, кроз коју је некад протицао поток, налази се пут који пролази поред гробља и повезује Самарканд са главним градом Узбекистана, Ташкентом. Тамо где се налази долина, улица Каримов постаје модерни, пешачки мост, који премошћује пут за Ташкент. На суровом каменом узвишењу је гробље, од белог мермера а тамно од прашине. Налик на Месечеву површину.

 

 

ТИМУРИДСКА РЕНЕСАНСА

 

Споменици у Самарканду потичу из времена ренесансе Тимурида из XVI века; у ствари, град има веома древну историју, из 500. године пре нове ере. Векови пре исламизације, која се догодила у VIII веку, након арапске инвазије, губе се у магли историје. Неколико археолошких експедиција, посебно руских и француских, покушале су да осветле прошлост града. Ако уперите светлост у зид магле, оно што добијете је само јака рефлектована светлост која вам не омогућава да видите шта је иза ње. Исто се дешава када је у питању далека прошлост: резултати претрага били су разочаравајући, свака експедиција истицала је онај део прошлости који је више вредновала, западњаци су нагласили блиску везу између Самарканда и древне Грчке, с обзиром на то да у средњу Азију 329. године стиже Александар Велики. Совјети су истицали везу између средње Азије и степских народа од којих су неки били покорени од стране Руса. У средњој Азији, као и на Балкану и Кавказу, пограничним регионима, прошлост постаје компликованија и поприма хиљаду лица, а то указује да на овим просторима прошлост не може постати рационална и емпиријска приповест, односно Историја. Знамо само да је Самарканд био богато градско средиште у речној долини Зеравшан, плодно поплавно подручје пружало је обиље воћа и поврћа. Планински ланац иза града, Каратјубе, био је извор пашњака и дрвећа коришћеног за изградњу. Чак и пре Александра Великог, када је Самарканд, који се у то време звао Мараканд, био престоница Согдијане, персијске сатрапије Ахеменида, овде је постојао систем наводнавања. Нема других трагова овог периода, нити арапске империје, једини изузетак су остаци канала и мали брегови земље звани „тепа“. Тешко је одредити улогу тих узвишења, данас готово у потпуности уништених совјетским булдожерима који су их сравнили са земљом како би се изградили путеви и стамбене зграде. Можда су то били „кургани”, тј, погребни споменици типични за централну Азију и Кавказ. Није много остало од древног Самарканда, пошто су Джингис-кан и Монголи срушили град током освајања Азије. Када је 1227. велики владар, терор Евроразије, умро, његово царство је било подељено на „улусе“, то јест регионе којима су управљали синови цара. Подела је увек знак дезинтеграције. Джингисов други син, Чагатај, добио је територију Трансоксијане, где се налазило оно што је остало од Самарканда. Деца никада не би требало да следе кораке својих очева јер се Чагатај одмах показао слабим и неспособним каном. Па ипак, своју слабост је искористио непознати младић, Тимур, који је био хром. Као што то често бива, видљиве телесне особине постају знак препознавања, крајња суштина особе. Постају Име. Не без наговештаја малициозности, млади Тимур је добио надимак „Тимур-Ленк“, односно „Тимур Хроми“. Народи против којих се борио нису разумели значење тог надимка, те су га изобличили и прилагодили фонетским правилима својих језика: у Европи је његово име преиначено у Тамерлан. Самарканд је 1369. постао главни град краљевине Тимура, који, између ратова, ипак није презирао уметност, будући да је управо он наредио да се изграде први споменици у Самарканду, а његов син и унук су наставили са изградњом града. Штавише, Тимуров унук, Улуг-бег, био је један од највећих астронома свих времена. Под династијом Тимурида, Самарканд и Херат, град који се сада налази у Авганистану, и који 1409. постаје главни град краљевства, доживели су невероватан цват. Вајари, мозаичари из Шираза, и стручни зидари из Азербејџана и Индије стижу у Самарканд. Из Дамаска стаклари и керамичари долазе у великом броју. Самарканд постаје драгуљ боја, маузолеја са плавим печатом, преовлађујућом бојом града, елегантних и динамичних минарета са разнобојним и ромбоидним мозаицима, златним куполама (на којима данас расту дискретни изданци зелене траве, једноставан и јасан знак проласка времена, а не занемаривања институција), медреса – муслиманских школа – са хиљаду соба за смештај ученика и хиљаду балкона отворених према ветру степе. Ренесанса се завршила 1500. године, када је Самарканд освојило номадско племе турског порекла које је постало седентарно: Узбекистанци. Они стварају краљевства, да би она потом била укључена у Бухарски емира – који су Руси освојили током двадесетих година XIX века.

 

 

ДАНАШЊИ САМАРКАНД

 

Самарканд је данас други највећи град у Узбекистану и трећи најнасељенији град. Главни град, Ташкент, удаљен је од њега 350 километара. Скоро ништа није остало од атмосфере и духовног богатства ренесансног периода: савремени Самарканд је град са совјетским зградама и пренасељеним предграђем. Мит о Самарканду је једноставно верзија појаве коју Едвард Саид назива „оријентализмом“: очи западњака дају Истоку „оно нешто“ егзотичности помешане са авантуристчким духом, која се обично приписује земљама које се налазе источно од Грчке. У том смислу Самарканд задовољава своје госте: пијаца у старом делу града је симфонија зачина и свилене одеће, али је вештачка као и читав стари град – нема ничег стварног, џамије и маузолеји су само материјално сведочанство прошлости, Узбекистанци их више не користе у свакодневном животу. Стиче се утисак да је Самарканд туристички парк, да се град бесрамно показује као курва која се шминка и облачи једноставно онако како купци желе, како би отелотворили своје маштарије. Самарканд је позориште са сценама и бином: туристи се дивно крећу по већ обележеним стазама, баш као што су се степски номади кретали тајним улицама и стазама, невидљивим оку људи који не познају степу и пустињу. На крају Каримове улице налази се зид дуж којег се отвара само један пролаз. Никоме од туриста ни не пада на памет да кроче кроз једина врата која се отварају у том дугом зиду од цигала. Са леве стране, када се иде према гробљу, налазе се споменици, а са десне стране разделни зид. Овај зид представља границу и прелаз између Северног и Јужног света, односно симболизује јаз између француских, енглеских, кинеских, америчких, руских туриста и Узбекистанаца, староседелаца Самарканда. Увече, при заласку сунца („tu che m’hai preso il cor, sarai per me il solo amor“), продавци на пијаци сакупљају своју непродату робу, хлеб, слаткише, мирисно биље, и крећу се према зиду, односно према пролазу. Они пролазе и код куће су. Са оне стране зида је раскош, историја замрзнута у музеју, чисти оријентализам. Иза њега је Узбекистан. Зид има задатак да дели два света, довољно је висок да сакрије куће, да прикрије стварност, елиминише поглед на сиромаштво које би могло распршити илузију туристима. Зид, сличан оном из Самарканда, налази се у Бакуу, главном граду Азербејџана, уз пут који води од аеродрома до центра града: странци не смеју да виде скоро обнажену децу која се лоптају, неасфалтиране улице и куће без воде и струје. У Самарканду нема беде, град живи првенствено од туризма и услуга, упркос томе, разлика између животног стандарда посетилаца и аутохтоних Узбекистанаца је опипљива, те зид има двоструку функцију, очување сна „хиљаду и једне ноћи“ западњака, као и то да се локално становништво не осећа инфериорним наспрам оних који долазе из далеких земаља, са џеповима пуним драгоцене валуте. У центру Самарканда, изван границе, не постоје плави маузолеји, већ само типичне узбекистанске куће, са гвозденим вратима која скривају дворишта на која се пружају врата разних соба. Живот се одвија напољу, у дворишту, где се кува, једе, разговара.

Неки од ових домова су луксузни, већина је достојанствена, али сиромашна. Улице су избетониране, у средини се налази канал за дренажу, дуж којег протиче вода која се користи за заливање или за прање стаза унутрашњих дворишта. Возачи вешто избегавају да точкови аутомобила упадну у један од ових канала. Неки путеви нису асфалтирани, посебно тамо где куће постају скромније. Из дворишта се чује мекетање коза као и звуци осталих домаћих животиња. Смеће испада из канти које се већ данима не празне. Двоје енглеских туриста се шетају улицама иза зида, безбрижно пролазе кроз пролаз и не знају где су. Неко дете се нуди да их отпрати у део Самарканда који им припада у замену за 10.000 сома, отприлике вредности једног америчког долара.

У септембру 2016. године умро је Ислам Каримов, који је Узбекистаном непрекидно управљао од 1991. године, када је држава постала независна. Његов наследник, бивши премијер Шавкат Мирзијајев, који је на почетку био председник ад интерим, а потом изабран за председника у децембру 2016, одмах је покренуо политичке, економске и правне реформе које би могле, у року од неколико година, да претворе Узбекистан у најмоћнију земљу у централној Азији.

Председникова жеља за променом делује искрено. Међутим, променити десетогодишње навике људи није лако. За сада се чини да је готово немогуће искоренити корупцију, која у стварности није ништа друго него нужни и неслужбени извор прихода, који држава годинама не само да дозвољава, већ и подстиче, уз прећутно одобравање свих грађана. Полицајац или лекар примају просечну плату од 100 УСД месечно, недовољно за нормалан живот; у годинама након независности често се дешавало да су институције на краћи или дужи период обуставиле исплату зарада. У сличним околностима, јавни службеници имали су и још увек имају дозволу да траже мито корисницима услуга које нуди држава: они који нису могли да учествују у овом алтернативном економском систему, зато што су запослени у приватном сектору или зато што су незапослени, изабрали су пут емиграције. Мирзијајев је више пута изјавио да жели да врати земљу у легалност. Да ли ће успети?

 

 

ФАРХОД И ПОЛИЦАЈАЦ

Пошто благајна није јасно видљива, полицајац који дежура на улазу у Регистан и надгледа туристе предлаже свима онима који га питају како могу ући а да избегну куповину карте, која кошта 40.000 сома, односно око 4 долара. За 30.000 сома омогућиће им да виде најпознатији споменик у Самарканду. Туриста треба да држи 3 новчанице од 10.000 у руци и да се претвара да хода. Полицајац ће прићи туристи и претварајући се да је његов стари пријатељ; поздравиће га топлим стиском руке. Новчанице ће брзо променити власника и полицајац ће особу спровести кроз секундарни пролаз, а да она притом не прође ни кроз детектор метала. „То је двострука илегалност!“, каже Фарход, возач који чека да поведе туристе испред Регистана са својим таксијем по Самарканду, са добронамерним и горким осмехом. Фарход је низак, тамнопут, има златни секутић и припада таџикистанској мањини која је одувек живела у Узбекистану. „Никада није било проблема са Узбекистанцима“, каже он. Међутим, одмах након независности, Каримов је сумњичаво гледао на припаднике мањина, јер су могли бити пета колона страних сила заинтересованих за ограничавање аутономије Узбекистана. Временом су се односи институција са мањинским етничким групама које живе у земљи нормализовали. „Проблем су само Иранци, који живе у предграђима близу железничке станице: прљави су и не желе да раде“, тврди Фарход док строгим очима прати полицајца који разговара са два Јапанца, и који у међувремену добија додатних 60.000 сома. Иранци, који су живели у Самарканду од владавине Бухаре, припадају најсиромашнијим слојевима друштва: они су шиитски муслимани, за разлику од Узбекистанаца који су сунити, и то их чини непожељним. Након кратког разговора телефоном, Фарход улази у свој аутомобил и креће према железничкој станици, где се налази такозвана руска пијаца, будући да је посећују углавном Руси који и даље живе у овом кварту. Пијаца је жива, прљава, ужурбана, није попут оне у близини Регистана, уредне и сјајне. Ту су и авганистански туристи, који су на одмору и поред тога што носе мајице и кратке шорцеве, коначно могу купити свињетину и вотку, који су у њиховој земљи забрањени. За неколико сати ће бити пијани, али нико их неће казнити због тога, као што би то био случај у Кабулу: падаће по перону станице, ако нису већ платили некога ко би их вратио у хотел. Фарход не иде у куповину, него улази брзо у свој такси и вози до улице која се налази поред железнице, јер мора да вози руску породицу до аеродрома. Из старе зграде „крушовке“, петоспратнице коју је саградио Никита Хрушчов како би решио стамбени проблем у СССР-у једном за свагда, излазе отац, мајка и двоје немирне плавокосе деце. Свако од њих носи кофер и неколико торби пуних ствари за домаћинство. Пресељавају се у Москву заувек. Руска четврт је сада руска само по имену. Њени становници су емигрирали у земљу Толстоја зато што су плате најмање 5 пута веће него у Узбекистану и јер се више не осећају као код куће у Самарканду, иако су овде рођени. На њихово место стижу узбекистанске породице које желе да се преселе из села у град. Самарканд је постсовјетски град, са истим проблемима као и сви остали урбани центри централне Азије. Споменици у центру припадају далекој прошлости. Тимуридска ренесанса се продаје туристима, али она више нема везе са правим Самаркандом, који тоне у сивило цемента, битумена, махнитог саобраћаја и честица прашине које замагљују линију хоризонта, гушећи и преламајући бљесак Сунца.

 

 

ПЕРИОД ПОСЛЕ СОВЈЕТСКОГ САВЕЗА

 

Узбекистан је стекао независност 1991. године и први председник, Ислам Каримов, усвојио је дотадашње политичке и економске мере: није следио савете Међународног монетарног фонда и Светске банке и отворио привреду према приватном сектору као што су учиниле остале бивше совјетске републике, већ је она била под државном супервизијом. Да ли је та политика биле ефикасна или не, чест је предмет дискусије међу економистима. Са једне стране, Узбекистан није морао да се суочава са великим траумама под утицајем неолиберализма, као што су, на пример, дивље приватизације и одузимање кључних сектора од државе попут енергетике, здравства и образовања. Али, са друге стране, скоро 2 милиона Узбекистанаца који су емигрирали у Русију у последњих двадесет година, јасан су знак да је незапосленост достигла неодрживи ниво и да услови живота у земљи нису баш најбољи. Каримов је умро 2016. и његов наследник, бивши премијер Шавкат Мирзијајев, одмах је започео политику реформи које би требало да доведу Узбекистан у периоду од неколико година на водећу позицију у средњој Азији. У фебруару 2017. председник је написао неку врсту манифеста под називом „Стратегија“ у којем се износе на видело измене које би влада желела да спроведе у периоду између 2017. и 2021 (у време Совјетског савеза слични памфлети називани су Петогодишњим плановима). Мирзијајев је прво отворио границе земље која је годинама била затворена, недоступна за странце: из Таџикистана су стизали исламски терористи, а из Киргистана су дували јаки демократски ветрови (2010. године након крваве револуције, Киргистан је трансформисао свој политички систем у парламентарну републику, прву у средњој Азији). Нови председник се одмах сусрео са колегама пограничних земаља и започео са њима плодоносну сарадњу и то пре свега са Казахстаном са којим и даље има отворена питања о државним границама. Не треба заборавити да су земље средње Азије настале вештачки, створиле су их совјетске власти двадесетих година како би поделили народе који су до тада живели заједно у истом ентитету, Туркестану. У Узбекистану постоји 5 партија и свих 5 су провладине и наклоњене председнику: Мирзијајев, који припада Либерално-демократској партији, подстиче лидере партија и парламентарце да се што више између себе диференцирају и да развију различите политичке програме. Није искључено да ће се нове политичке организације формирати у будућности, иако ће се то врло тешко догодити у кратком року. Једно од тих новостворених удружења могло би да одлучи да представља опозицију. То би се десило по први пут у Узбекистану. Наравно, друштво уопште није прилагођено да самостално одлучује. Нпр. професори третирају своје студенте као да су још увек деца, чак имају обавезу да их посећују једном месечно ван факултета, како у студентским домовима тако и у изнајмљеним становима. Реч је о правим посетама на блиц: једном или више пута у току године, у вечерњим часовима, шефови катедри звоне на врата и контролишу да ли студенти живе у пристојним условима и да ли користе дрогу и алкохол. На Универзитету у Самарканду владају ред и дисциплина: студенткиње носе најлон чарапе, тамне сукње и беле кошуље. Неке у чадору, неке не. Оне које су се недавно удале носе шарене хаљине како би указале на (наводну) радост што су се удомиле. Студенти носе сако и обавезно кравату. Слика коју одаје Универзитет пријатна је, али истовремено крије апсолутни недостатак аутономије код студената који не могу да одаберу ни како да се обуку. Бунтовничко понашање, почевши од оног везаног за облачење и генерално за сопствено тело, није дозвољено. А вероватно ником ни не пада на памет.

Када је реч о економији, Мирзијајев је стабилизовао курс: до пре неколико година, сом, национална валута, није слободно осцилирао већ се о њему одлучивало у Министарству финансија. Због тога су постојала два курса, један званични, али неповољан и други реалан, али илегалан: баш као у Југославији крајем деведесетих година, девизе су се куповале на пијаци. Мирзијајев је потом позвао парламент да преузме централну улогу у јавном животу: по први пут посланици су, на позив председника, путовали по земљи, сретали се са грађанима и дискутовали са њима.

Мирзијајев је чак подстакао сељаке да диференцирају пољопривредну производњу. Узбекистан, један од главних светских произвођача памука, у време Каримове владе и даље прати производне планове по совјетској матрици: наиме, Совјетски Савез је сматрао да свака република треба да производи оно што је Москва сматрала неопходним за сопствену привреду. Узбекистан је добио улогу произвођача памука и снабдевао је текстилну индустрију империје. Еколошке последице ове одлуке биле су трагичне: памук је култура која захтева велике количине воде која се узимала из тих пар река које теку кроз земљу. Аралско језеро у Узбекистану скоро је потпуно нестало, а многе области Централне Азије претворене су у пустиње. Памук је још увек један од главних извозних производа, али представља само 9% од укупне пољопривредне производње намењене извозу. Наиме, Мирзијајев је подстакао пољопривреднике на разноврснију пољопривредну производњу: на ободима Самарканда и помало свуда у Ферганској долини, биљке памука су повађене како би уступиле место воћњацима и повртњацима. Од 2017. Узбекистан извози воће и поврће у 43 земље. Председник је чак олакшао живот произвођачима памука: док су до пре неколико година сељаци продавали плодове драгоцене биљке једино фирми „Узпахтасаноат“ која је имала монопол у трговини памуком, сада сваки произвођач може да продаје своју робу коме жели. Цену утврђује тржиште. У септембру, поља памука преплаве надничари који беру беле комадиће који ничу чудновато из тврдих стабљика тамнозелене боје. Све до доласка Мирзијајева, међу надничарима бесплатно су радила и многа деца, а сада, закон оштро забрањује рад за малолетнике. Захваљујући председнику, малишани сада пуне школске учионице а не поља памука.

 

 

ОКОЛИНА САМАРКАНДА

 

Недеља је. Фарход вози свој такси према храму по имену Хазрети Даут који Узбекистанци и Таџикистанци сматрају светим: према легенди, пророк Даут (краљ Давид) сакрио се у планине иза Самарканда, близу данашње државне границе која раздваја Узбекистан и Таџикистан, како би умакао непријатељској милицији, слугама зороастризма који су желели да убију гласника којег је Бог послао на земљу да шири монотеизам. Након што се попео на врх једне од ових планина, рукама је отворио стену и посветио се молитви у пећини која и данас постоји – сам отвор подсећа на лице са брадом за које верници мисле да припада самом пророку. Сада, тамо где је наводно некад ходао пророк, дужином од два километра простиру се степенице које стижу до пећине. Ходочасници, међу којима има и старијих жена, пењу се полако под врелим сунцем: ваздух је топао и сув, на сваких двеста метара налазе се наткривени штандови који праве сенку и на којима је могуће купити воду, воће, биљке за чај и чак одморити се; продавци су пријатни и радо ћаскају са верницима. У подножју су никли мали, љупки хотели и спонтано је направљена пијаца на којој се продаје све и свашта: кишобрани, кинески радио апарати, огрлице, оловке. На малом узвишењу налази се и нека врста месаре где ходочасници могу да доведу своје животиње које ту бивају убијене у част пророку. Жртвовану животињу ће после појести породица којој је припадала. Фарход креће из Самараканда у ходочашће са целом породицом: сином гимназијалацем, остарелом мајком у пензији која је годинама радила у једној продавници, и супругом, женом ретке лепоте и чаробног гласа: шарени вео са дивним цветним мотивима који јој покрива главу чини је још заноснијом. Њено име је Карима,  предаје музику и певање у једној приватној школи и у слободно време свира клавир. Отворена је, комуникативна, благо бадемастих очију, маслинасте коже, по националности Таџикиња која дубоко верује у вредности ислама. „У Узбекистану ислам је религија која нема никакве везе са екстремизмом – каже док посматра оголеле и прашњаве планине на хоризонту – чак и узбекистански терористи који су се окаљали кукавичким атентатима (као што је онај у метроу у Санкт Петербургу) долазе из Русије, нису одавде“. То је тачно: у Узбекистану, захваљујући двадесетогодишњој Каримовој политици која се залагала да друштво остане лаичко, екстремизма нема. Исељеници, посебно из друге генерације који никад нису били у Узбекистану, су они који у религиозном радикализму виде средство потврде сопственог идентитета. Узбекистанци у Русији често живе на маргинама друштва, раде у грађевинском сектору или се баве превозом: возе тзв. „маршрутке“, приватне комбије који су конкуренција јавном превозу. Мало зарађују и често су жртве расних предрасуда од стране Руса, који на њих гледају са висине и надмено. Млади не успевају да се интегришу и проналазе уточиште у религији која није врста утехе већ прави правцати идентитет за оне који не успевају да прихвате да живе на граници и да не припадају ниједном народу: да бисте били космополита, треба да имате чврсту културну основу, планетарни Weltanschauung (поглед на свет). Узбекистанци који су отишли у иностранство, осећају се попут брода препуштеног на милост и немилост таласима, а религија их прихвата раширених руку: екстремизам је цена коју треба платити за илузију припадања. Међутим, вера Фарходове породице лаичке је природе, тиче се личне сфере, не националне и идентитетске припадности. Карима пати када види како Запад сматра ислам болесном, окрутном религијом. Задовољна је што је председник Мирзијајев отворио границе за туристе и укинуо обавезну визу за Европљане: Карима се нада да ће Узбекистан постати туристичка мета и да ће западњаци увидети да умерени ислам постоји и да нема никакве везе са тероризмом.

Чим је изашао из града, Фарходов ауто прелази преко неплодног подручја које на почетку изгледа као степа, а потом као пустиња. Зауставља се у Сазагану, селу са кућама поређаним дуж аутопута, који води за Самарканд. Свака кућа је приземна и сачињена је од просторија које под правим углом стварају оквир за двориште, из кога се улази у сваку собу и према коме су сви прозори окренути. Главни улаз затворен је металном или дрвеном капијом. Разлика у односу на куће у Самарканду је огромна: на селу често нема купатила већ само неки туш на отвореном, а за вршење нужде рупа у земљи у дрвеној кућици негде на ободу дворишта. Електрична енергија се испоручује на два сата дневно, а пијаће воде нема: у многим кућама нема чак ни водовода, па деца морају неколико пута дневно да иду са великим пластичним балонима до извора на периферији села; овде је вода на већој цени него нафта. На крововима богатијих кућа уздиже се цистерна чија је улога да прикупља и чува кишницу у зимском периоду током ретких падавина. Наиме, над јужним делом Централне Азије присутан је антициклон који спречава долазак обилнијих падавина у Самарканд и генерално у цео Узбекистан. „Председник је дошао овде и обећао да ће довести воду и електричну енергију. Услови живота су заиста тешки. Људи узгајају по коју козу која даје млеко, земља је сува за обрађивање и нема никаквих економских активности. Скоро сви млади су се одселили у Русију“‒ тврди Фарход. Они који остају, жене, стари и деца, преживљавају захваљујући новцу који емигранти месечно шаљу кући, што је око 200-300 евра. Због рестрикција у банкарском и финансијском сектору за време Каримове владе, било је тешко примити и променити новац: поседовање стране валуте био је скоро злочин, а куповина долара или евра била је могућа само на црном тржишту.

Уколико се гледа из ваздуха, села која се уздижу у подножју Тјен Шана разбацана су на уласку у узане долине које пресецају овај планински масив. У време предака, у неким случајевима још у праисторијско доба, заједнице су бирале обале потока за своја стална боравишта. До пре неколико стотина година, вртаче западног Тјен Шана обиловале су мноштвом малих водених токова. Сада су ти потоци потпуно пресушили. У сваком насељу налази се мали зелени појас од дрвећа и жбуња испод којих се одмарају пси, магарци и камиле. Људи заливају и одржавају у животу ту вегетацију која, у супротном, не би ни постојала на југу Самарканда. Човек, одговоран за глобално загревање, последњи је у одбрани од претварања равнице која се простире између реке Зеравшан и оголелих планина у Таџикистану и Афганистану у пустињу.

 

 

САМАРКАНД – ЛИЦА

АРТИОМ И ИЗРАЕЛСКИ ТАЈКУН

 

Израелски тајкун руског порекла рођен је у Самарканду, али његови родитељи су се преселили у Тел Авив још док је био дете. Деценијама се није враћао у свој родни гради, али последњих 5 година свако лето проводи у Узбекистану, упркос томе што узбекистански не зна и што ту више нема родбине. Изнајмљује по цени од 70 евра за ноћ луксузни апартман у „Guest House“-у, старој узбекистанској кући која је реновирана. Гостинске собе су распоређене дуж све четири стране дворишта у чијем се централном делу налази врт са ружама и босиљком, биљком коју, иначе, Узбекистанци јако воле; врата на собама повезана су узаним путем од црвених цигли који заклања пергола око које је испреплетена лоза са које висе велики гроздови. Шта ради израелски тајкун током дана, права је мистерија. Излази после доручка, око 11 сати, и враћа се кад већ сунце залази, у време вечере коју пажљиво и брижно припрема један човек који ради у хотелу: Артиом, господин средњих година, кавкаског изгледа, са брадом и смеђом косом са црвенкастим одсјајем који личи на Размана Кадирова, председника Чеченије. Увек је Артиом тај који му доводи девојке које тек што су прешле двадесету: позвоне на врата око 9 увече, једу и шале се са Израелцем и са Артионом који се, пак, после вечере и испијене флаше вотке, дискретно повлачи у кухињу. Госпођице остају са тајкуном до јутра, одлазе у зору када их нико не види са по 100 долара које добију као надокнаду за своје услуге. Вечерас, израелски тајкун, који зна онај елементарни руски, али се споразумева, седи у друштву две жене. Прва од око тридесетак година, са јаком шминком и огромним, млохавим стомаком који испада из припијене мајице која наглашава груди. Друга је сва минијатурна, са изражено косим очима, па јој је Израелац дао надимак „Јапанка“. Упорно гледа у свој смартфон и изгледа као да не жели да учествује у тој представи, фарси у којој је тајкун главни глумац. Шале се, смеју, причају као да се познају одувек. Прва жена има жив, блистав поглед, позива друге госте хотела, који журно пролазе испред стола постављеног усред дворишта, да попију чашу вина. Гледа мушкарце као плен, субјекте од којих зна да може да извуче корист. Изненађује се уколико неко од њих, ко није у друштву жене или девојке, одбије да седне за сто. Сваки мушкарац је могући сутрашњи клијент. Очима открива свој лажну пожуду; нема потребе да говори. Међутим, Јапанка је и даље повучена. Израелски тајкун ће је послати да иде чим се заврши вечера и након што јој поклони 50 долара. Артиом не разуме разлог те великодушности јер, у суштини, девојка је јела и није чак ни радила. „За мене 50 долара није ништа“ – каже клијент слежући раменима, циничног погледа који наглашава надменост. Јутро је најболнији тренутак зато што је најаутентичнији. У седам сати, када проститутка млитавог стомака оде са својих уговорених 100 долара, тајкун остаје сам. Одлази у кухињу код Артиома који припрема доручак за остале госте који ће се убрзо пробудити. Прича о себи, о свом детињству у Израелу и о самоћи која га одувек прати. О браку коју је пропао после само неколико година заједничког живота, о двадесетогодишњој ћерки која годинама не жели ништа да има са оцем. И о послу – није јасно чиме се бави овај проседи човек који носи наочаре са црвеним пластичним оквиром, благо попуњен, увек у кошуљи откопчаној на грудима – једином сектору у ком је успео да се оствари. Артиом се прави да га пажљиво слуша и набаци му који савет, промрмља речи утехе док трчи од тостера до јаја која се прже у тигању. Тајкун ће опет отићи да одспава пар сати, уморан од сјајне ноћи и сломљен од првог јутарњег сунца које већ пече. Пробудиће се око 11, а Артиом зна да ће му, пре него што изађе, ставити у џеп од кошуље 20 долара као знак захвалности што му је организовао илузију да се још увек допада женама и што има правог пријатеља са којим може да разговара. У овом хотелу високог ранга у центру Самарканда права курва је Артиом.

 

 

РУСИФ

 

У јужном делу Самарканда налази се насеље које је до те мере изоловано да подсећа на неко село. У једној кући на ободу овог кварта живи професор Русиф, доцент историје на градском универзитету. Напустио је стан који му је совјетска влада доделила пре 40 година и купио је земљиште далеко од центра како би коначно могао да изгради своју кућу. Русиф је члан махале која на административном нивоу одговара општини или округу, али која, са социјалне и симболичке тачке гледишта, у Узбекистану има већу вредност: у ствари, махала је била неформална институција која је била ентитет аутономне владе до појаве Совјетског Савеза. Сачињена од неколико породица, махала је представљала интересе те мале групе, а њени представници су се договарали са осталим махалама у случају препирки, питања везаних за земљиште или за стоку, али и при организацији венчања, прослава и религиозних догађаја. Све у свему, и данас је махала карика која повезује јавну и приватну сферу деловања. Председник Републике, Мирзијајев, желео би да прошири законодавну моћ махала на локалном нивоу и да их формално призна као званичне институције.

Русифова кућа је скоро завршена: спаваће собе су спремне, фале само купатило и кухиња. Једе се у дворишту испод пролаза покривеног лозом где се налази и плински шпорет повезан са боцом. Туш је направљен тамо где су некад биле јасле за животиње, а лавабо за прање зуба налази се у центру дворишта сакривен травом вишом од једног метра.

На ободу дворишта налази се дрвена кућица без врата и електричне сијалице, сакривена међу гранама никад орезане смокве која ту дивље расте. Унутра се баш лепо приказује клозет, који се састоји од рупе у земљи и две цигле за стопала. Тако се обавља нужда, при светлости мобилног телефона када сунце крене да залази. Русифа је срамота што нема негован врт, каже да нема времена да се тиме бави. А у ствари, важније му је било да среди прочеље како би оставио добар утисак код комшија него да учини унутрашњи део удобним. Жена је у Турској, у Истанбулу, ради као бебиситерка код једне узбекистанске добростојеће породице. У Самарканду је оставила мужа, сина од деветнаест година, који ускоро треба да се ожени, и Алтингуљ, ћерку од 13 година. Не баш много висока, Алтингуљ има уске бокове и тело девојчице. Ретко говори, на узбекистанском са породицом, на руском са гостима странцима, колегама које је отац упознао током свог боравка у Немачкој, а који понекад, дођу у Узбекистан. У ствари, Русиф предаје историју Европе, па с времена на време добије стипендије за курсеве за усавршавање у Немачкој.

 

 

АЛТИНГУЉ

 

Пошто је мајка одсутна, Алтингуљ има задатак да одржава ред у кући, да кува и да се стара о оцу и брату. Послужује за столом и врло ретко једе заједно са породицом. Обично, након што опере судове, у своју собу носи остатке хране, једе и опушта се испред телевизора. Пре спавања, Алтингуљ ради домаће задатке; математика и језик не задају јој проблеме, али енглески јој је тежак. Русиф јој помаже у собици са зидовима и подом од цемента где се налазе само две столице и телевизор на ком су скоро увек укључене спортске емисије или Узбекистан24, тв станица коју намеће нови председник а која се бави само информисањем и јако је слична братском руском каналу Россиа 24. Кад заврши домаће задатке, Алтингуљ иде на спавање; након заласка сунца кућа потпуно утихне. Једини звуци који се чују су теретни возови који се тресу у даљини дуж железнице Самарканд–Ташкент и авиони који се постројавају пре него што ће слетети на писту аеродрома. Наиме, Русифова кућа се налази у делу где се авиони припремају за слетање, те док авиони лагано клизе према својој финалној дестинацији са моторима на минимуму, пригушени прелећу преко града и, полако, како се удаљавају, брујање прелази у туп звук. Преко дана авиони се не примећују, губе се у буци кварта, аутомобила који пролазе и гласовима пролазника.

Алтингуљ је нечујна: хода не правећи никакву буку, појављује се и нестаје у дворишту не сметајући никоме. Њено присуство се не примећује. Скоро никад не говори, али посматра све шта се дешава око ње. Благо бадемасте очи не откривају оно што у души скрива. Након што је припремила доручак за своје укућане, девојчица чисти просторије, намешта кревете који се састоје од једноставних душека стављених на тепих. Припрема се за школу и излази из куће, елегантна и чиста у белим чарапама и белој кошуљи, плавој јакни и плавим ципелама. Мора да буде опрезна да се не испрља: улица у којој станује још увек није асфалтирана и блата има свуда. Школа се налази у централном делу кварта на 600 метара од куће. Шесто метара блата, камења, коза које пасу тамо где још ништа није изграђено, овчарских паса који јој трче у сусрет, њушкају је, а она мора да их спречи тако радосне да покажу своју срећу смелим скоковима и да јој предњим шапама не испрљају белу кошуљу. Невероватно, али Алтингуљ се враћа кући уредна као кад је изашла. Пресвлачи се и наставља са кућним пословима тамо где је стала тог јутра. Немогуће је знати на шта мисли док кува, пегла очеве кошуље и пере братовљеве јакне. Она је жена и зна да не треба да покаже своје емоције. Можда увече сања, док је сама у кревету, у тишини своје собе у којој одјекује дискретно брујање реактора боинга 737 који стиже из Истанбула где ради њена мајка. Сања о свом венчању тако важном у овом делу света или можда сања облакодере из оних америчких филмова које много воли и гледа на Youtube-у. О блиставом свету, сјајном, без блата где се и брујање авиона при слетању усклађује са околним пејзажом и постаје музика, а обрис авиона са прозорима савршено поређаним одражава у тамним стаклима зграда само на тренутак, пре него што изненада нестане исто тако као и што се појавио.