Дуња Бојчић
У ВРТЛОГУ СОПСТВА

 

Јулиа Капорњаи: Из капи мора

,,Граматик“, Београд, 2019. 

 

 

 

Архитектоника збирке Из капи мора почива на две маркиране позиције – на прологу и на епилогу, између којих пулсирају поетски текстови тематско-мотивске и стилске разноликости.

Поетски свет Јулије Капорњаи је у себе упио мноштво елемената који су саставни део непосредне стварности, али они не постоје себе ради, већ као повод да се искаже сопствена песничка истина. Када се након уводне песме, Из капи мора, читањем помера, стиче се утисак да су хронос града и свакодневни призори те појединачни, издвојени тренуци – оно што окупира пажњу поетског ја. Мимо тога се, међутим, јављају песме љубавне тематике, затим поетичке, оне с јасно упереном критичком оштрицом према разним видовима друштвених појава а примећујемо и присуство еколошке свести, што је новина у односу на претходне две збирке. Ако овоме додамо и чињеницу да важан део сачињавају рефлексије на тему саме поезије, читалачког искуства и конзумације уметности уопште, онда се са много основа може рећи како је тематско обиље једно од њених примарних особина. Контрастна основа збирке, иако неупадљива, израста на фону супротности измишљено/реално, живот/смрт, симулакрум/стварност. Осим тога рецепциони изазов читаоцима представљају и привидна једноставност текстова, којој одговара употребљен умерен и раван тон, одсуство интерпункције и кратки стихови.

Број тема које се књижевно могу обрадити у једној књизи је ограничен, али књижевне реализације кроз које се њихова обрада представља нису. С тим у вези је композиција песама Јулие Капорњаи, будући да је асоцијативност поступак који код ње сразмерно често опажамо. Пошто је свако размишљање повезано са неким интимним сазнањем, искуством или емоцијом, онда се и дешава да у песмама често искрсавају спојеви удаљених појава, што кулминира у осећају необичног и изненађујућег код читаоца. Тако се у пролошкој песми слика градског јутра пореди са болном ногом познатог анатома, или се у везу доводи продужење људске врсте са страхом уметника пред наступ (песма Рађање).

Међу стваралачким поступцима јавља се и тај да се изабрани визуелни моменат најпре фиксира, да би се потом фокус померио с њега и био изједначен, односно упоређен са појавом која лежи као основа неког сазнања лирског ја. Преплитања спољашњих са унутрашњим садржајима су честа, чиме песничке слике бивају онеобичене.

Треба указати и на усложњавање просторно-временског плана које се очитује кроз увођење имагинарног, иреалног простора попут оног у песмама Уочи кише метеора и Повратак. У потоњој смо на трагу поовско-бодлеровског (али и дучићевског) штимунга а необична је не само због просторно-временских координата, већ и због перспективе из које се јавља поетски глас (он је ,,с ону страну“). Ради се о јединој песми у прози у оквиру збирке, по чему је такође блиска наведеним ствараоцима.

Након доминације жанр-сцена града, где се, између осталог, лирски тематизује тензија што не прерасте критичну тачку: ,,И када изгледа да ће почети напетост… / улази мирно још једна девојка / тада се врата затворе / упали зеленио светло / све се покрене / и путовање се наставља.“ (Путовање) или, пак, слике затишја уочи буђења града (Предах) следе песме о песми и метапоетски текстови који се баве сасвим другачијим садржајима. То нас, опет, наводи на закључак да поетски субјекат води један динамичан, интензиван унутарњи живот пошто је у стању да саопштава по квалитету различите садржаје. Јер, он се обзнањује и као неко за кога уметност представља изузетно важан део живота (Разговори с Аном Окерблум, Песничко вече, Из бродског дневника). Није случајно што се, често, моћи поезије опонира тескоба свакодневице: стихови песме Из бродског дневника, иако уз дозу аутоироније, говоре о утицају поезије на лирско ја. Песма је испевана у првом лицу, чиме добија на снази и важности. Она је, даље, показатељ специфичног лирског дијалога који тече збирком па се око ње сабирају други текстови који сведоче метатекстуалност. Заједно чине својеврсне мале оде, лирска сведочанства о дејству песника, поезије и уметности на поетско биће. У том контексту важни су Адам Загајевски и Т. Транстремер: ,,Док чекам да ми потпише књигу / кажем да ме његова поезија инспирише да дишем / размисливши боље / схватам да ми помаже да живим.“ (Песничко вече).

Промишљања на тему међуљудских односа јављају се као резултат свести о промењеном начину комуникације, изазване технолошким напретком. На емотивну дистанцираност међу људима, коју је феномен друштвених мрежа само повећао, указује песма Нове технологије чија снага, између осталог, долази из чињенице да се појава ,,брисања и уништења“ сада преселила у наше домове. Износи се и разматра појам моћи; свест о алијенацији и неосетљивости врхуни кроз два снажна мотива у завршници: они могу сугерисати проблематику чисте савести и леденог срца. Осносно, у својеврсном обртању: ,,У кадру / остају да лебде / ситне искре / као синопсис / могућег расплета / изгубљен у / пишчевом сну / и хладни прсти / на чистој тастатури.“

Поетски говор често бива обојен иронијом како би се негодовање или критика појачали. У песми Коње убијају, зар не? као полазиште је изабрана опаска о благодетима коњске врсте меса у исхрани људи, али се интересовање помера у правцу размишљања како смо често у прилици да узимамо ствари здраво за готово, губећи из вида ширу слику. Релативизација и депатетизација јесу сигнал да се поетски субјекат приближио критици приступа животу које негује савремени човек.

Иако се песма Здрава салата у лаком, готово шаљивом тону с великим бројем појединости бави употребом мреже Инстаграм, сфера онога што се њом обухвата је озбиљнија јер сугерише запитаност о стварности и привиду, као и потреби да се прибави потврда о смислености и садржајности живота. Песнички поступак је такав да се израз ,,ставити рукавице“ или ,,радити нешто у рукавицама“ појављује у свом буквалном, али и пренесеном значењу: ,,Конзумирати често / поготово у тмурним данима / радити у рукавицама / извесне делове процеса / као и све остало у животу.“

Поетско ја осуђује изневеравање уметничких вредности, мито и лаж а слике ових појава откривају лице једног лошег и безосећајног света. Тако је и само друштво (чији смо део) постало тема, а спектар појава у којима се разоткрива – велики: од лицемерја и мањка емпатије (Несуђеној Хедвиги) до људских предрасуда о којима говори песма Без даха: ,,У гужви аутобуса / једно празно место је / поред чистача улица / држи харпун у руци / за бачене папириће / дечко је млад стиди се / силази на следећој станици / на његово место седне плава лепојка / окади простор парфемом / сваког остави без даха.“

Одсуство афектираног говора подвлачи одсуство потребне емоције, оне која је код људи изостала, чиме поетско ја исказује свој протест.

Збирком суптилно провејавају рефлексије о историји и њеном ходу, при чему је доминантна свест о односу према сопственој. Развејане или у назнакама, попут оних у песмама Ситне радости и Без анестезије, налазимо асоцијације на некадашњу Југославију.

Поред сасвим јасне намере да многе појаве осуди, лирски јунак је изразити заговорник лепоте и сврховитости. Обиље лепог што постоји одвајкада и заувек, не тражећи заузврат ништа, тема је песме Сврсисходност. У амбијенту елементарног, симболично осликаног простора (у којем доминирају вода, камен и звезде) у завршним стиховима преносе се запажања на саму насталу песму: ,,Реч узалудност / не вибрира у песми / коју можда читаш.“

 Став, близак јеванђеоској истини „ко има ухо да чује – чуће“, порука коју лако распознају сви који имају отворено унутарње око.

            Поетски глас сведочи и љубав, каткад као део процеса туговања, каткад у склопу поетичког промишљања, некада у домену фантастичног а некада у руху интимне исповести. У тренуцима повишене осећајности дешава се продор у метафизичко, у вези са чим је потребно посебно истражити мотив свица; он се јавља када поетски глас тежи да укаже на постојање нове димензије. У О љубавној песми развија се рефлексија о вредновању љубавне тематике у поезији те способности песника да квалитет таквог осећања преточе у речи. Могућност и границе исказивог те промишљања о сопственом стваралаштву тематизују стихови песама Талог, Ситне радости, Остави све и пиши, Иконичност знакова.

Ако је увод у збирку започео ослушкивањем света, онда слободно можемо казати да се завршава ослушкивањем себе – што сугерише и наслов епилошке песме – Интроспекција. Поетски глас инверзира слику унутра/споља: ,,И видим јесен / дува са дланова / ковитла гранчице / костреши траву / и длачице на рукама / одузима сјај нијансама зелене / Остали пажљиво загледани / у себе не примећују / промену декора / Погледам и ја унутра / учии ми се да је и даље мирно / као пре.“

Најновија књига Јулие Капорњаи саткана је од необичних поетских слика на тематски разуђеној мапи. Она пружа, квалитетом форме и израза, уживање у читању и тумачењу.