Јана Алексић
Визуелни учинак песничког изрицања

 

Жарко Миленковић, Крхотине лета

НБ „Стефан Првовенчани“, Краљево, 2019.

 

Наслов друге по реду књиге песама Жарка Миленковића – Крхотине лета – пружа смерницу за разумевање доминантне естетске призме кроз коју је сагледана човекова стварност. Главна реч насловне синтагме лето у свакодневном говору има више значења. Поред најтоплијег годишњег доба може бити и ознака временског трајања, у црквеном речнику календарске године (лета Господњег). Истовремено, лето је и концептуална метафора животног века. Миленковић је у својој песничкој књизи објединио сва три појмовна домена речи лето, придодавши им и симболичку одредницу уметничког доживљаја смисла. Притом, он прави необичну семантичку повезницу између тако схваћене метафоре са именицом крхотине. Крхотине означавају предмет поломљен на парампарчад, остатке некадашње, по свему судећи фрагилне, целине која је, услед разорног утицаја извесних сила, можда и самог времена, постала крш, лом или олупина. Крхотине лета отуда можемо разумети као метафоричку опну једне песничке пројекције на чијем онтолошком хоризонту преовлађују фрагилност бића и ствари, разломљеност или фрагментарност света, па и саме човекове, како спољашње тако и унутрашње егзистенције.

У наслову је смештена и (пост)телеолошка тачка са које или из које проговара песник. Отуда књига Крхотине лета од самог наслова не само што нуди већ и намеће апартну, али врло јасно артикулисану песничку визију. Можда бисмо чак могли говорити и о песничкој духовности или о једној етапи у њеном конституисању. Песничка визија, међутим, није монолитна. Наиме, књига је подељена на три циклуса Присуство, Лето и Црне мисли и у сваком од њих су пред читаоца подастрти модуси или варијације одређеног духовног расположења. Занимљиво је да свој духовни став песнички субјект није изнашао мукотрпним контемплацијама и медитацијама, већ је он само сума нечега што је у збирци упризорено као свакодневно, блиско искуство, што је део његовог modusa vivendi. Ову књигу стога можемо посматрати као записник о освешћеној перцепцији догађаја и ствари из непосредног окружења или белешке о душевним ломовима, удвајањима и усходима. То је посебно индикативно у првом циклусу. Евидентно је да су песме резултат контемплативног процеса, али оне нису зачаурене у вртлозима промишљања исхода стварности, већ су естетска спрега мисли и доживљаја, чак и својеврсна уметничка сума, па и поента онога што се накупило у искуству мислећег појединца.

У песмама се такође конфигурише деликатни антрополошки песимизам, психолошка разоружаност пред временом, људима и животним феноменима. На видело се тако износи унутрашњи мрак: „Из мрачног угла / Мрачни створ / Посматра // Црним зубима режи / Црним језиком палаца / Црна му се слуз / Низ црна уста слива // Гаси моје Сунце / Сиса моју светлост“. С друге стране, песма је поприште сучељавања свести субјекта и света објеката, духа и реалности (песме Познати странци, Сенка, Кораци, Пролазник, Четири ока). Миленковић предочава ту подвојеност стварности на субјективну и објективну, које као да се осматрају „преко нишана“. Антагонизам између сопства и света заснива се на пољу перцепције и интуиције. То не личи на призоре наше епохе који се углавном провлаче као тематски полигон у поезији песника млађе генерације. Више је посреди дубљи онтички осећај нелагоде, неслободе, меланхолије, резигнације, чак и поразног осећаја да је све виђено: „Из Круга у Круг / у нови упадаш Круг // Вечито враћање / Истог на Исто // Дани Месеци Године / Све се то врти у круг / и једни на друге личе // Нова година као Стара.“ Филозофску позадину тога расположења можемо потражити већ у Књизи Проповедниковој, а у модерној филозофској мисли, код Шопенхауера или Емила Сиорана. Са које год стране да живот погледа и промисли, упркос доброј вољи субјекта, оно што се затекне нимало не охрабрује.

У првом циклусу субјекат не напушта осећај претње који долази споља, а то је претња од ништавила. Због вишка мистичног песнички амбијент налик је хронотопу у готик романима. Истовремено, песме у овом циклусу евоцирају призоре из песничке демонологије Новице Тадића. Заступљене су онтолошке метафоре којима се означава непрестана пратња или, прогањање мрачног двојника, као и његови атрибути из хришћанског предања и уметности. Категорије зла су отеловљене, онтологизоване, представљене као засебни ентитети. Глаголима, попут кевтати, режати, псовати, апокалиптичним призорима и епитетима, као што су црно, мрачно, погано, зло, песник дочарава етички и онтолошки поремећен поредак ствари на који је лирско сопство осуђено, без могућности избора. Кодови или имениоци перцептивног хоризонта субјекта у овој књизи су: посматрати, поглед, очи, прозор, глас, чути. Стиче се утисак да снебивљиви и неповерљиви субјект једино има поверења у привид, у свет сенки које га окружују иако им изнутра пружа отпор. Међутим, и песник који снагом имагинације еманира овакве слике у вези је са нечастивим – он је, наиме, Ђаволов син. То стање резултира суицидним колебањем на крају циклуса где је, принципом бласфемије, изокренут сотериолошки предуслов. Унутрашњи глас у песми Спасење искушава: „Учини то! / Шта чекаш? / Убиј се! / Спаси се!“

Осећај летаргије, сплина, безизлаза и ништавила преовлађује и у песмама другог циклуса. Бесконачно кретање/враћање истог најбоље се ишчитава из привидне стагнације и унисоности у најврелијим месецима године. У меланхоличној антиципацији пролазности и труљења у процесу зрења суптилно је провучена реминисценција на стихове Ивана В. Лалића, на пример, у песмама Лето, Меzzogiorno или Октаве о лету. Жарко као да жели да постулира идеју о онтолошкој скучености, животу који је исход нужности и немирног ишчекивања: „Средином јула / Уморан од ишчекивања / Претешких снова / Неостварених жеља / Проблема које је лето / Позвано да реши // Схваташ да ни оно / Није свемогуће / И да сунце утиче на / Раст туге / Исто колико и на зрење“ (Средином јула). Саморефлексија сопства одвија се у мимоходу са атмосферским приликама, природном динамиком, лишено слободе и могућности да сам утиче на своју животну путању, као, на пример, у песми Почетком августа: „То је време / Када твој живот / Више није у твојим рукама // Препуштен си чекању / У које ће дрво Прво / Ударити гром“. Томе кореспондентан је исказ из лирско-медитативног записа Киша у трећем делу књиге: „Као да ћеш кад стигнеш тамо докле ти поглед досеже, да пропаднеш у јаму непојмљиве дубине“. Међутим, онтолошки простор песничког сопства није до краја затворен. Постоји процеп, можда и пукотина у његовом медитативном систему кроз коју се пробија светлост Бога, као трачак смисла, епифаније и наде. Чак и ако преиспитује његово постојање, сопство у појединим песмама усмерено је ка тој пукотини. Тако последње две песме у другом циклусу Пред Црквом Светог Марка и Има те, Господе нуде могућност озарења и зрачак смисла: „Има те Господе / У свему // У капи росе / Ти си Цвет и Роса / и сунчан летњи Дан“.

А духовна расположења субјекта су живописно естетски конструисана. На плану песничког поступка приметна је визуализација осећаја и унутрашњих призора. Песничке слике су вешто постављене као филмски кадрови или фотографије. У естетски врло упечатљивим песмама Модел за живу природу и Почетак септембра варира се ликовни жанр живе и мртве природе, што импонује самом визуелном чину или замрзавању слике света који се обрео у видокругу субјекта. То бисмо могли оценити као једну од поетичких карактеристика Жарка Миленковића.

На формално-стилском плану истиче се језгровитост, лаконски, лапидаран исказ на граници између стиха и полустиха, као и функционална елиптичност ради активације асоцијативности. Изражајна сведеност у корелацији је са духовним расположењем, али без претенциозне сентенциозности. Песнику сасвим очигледно није стало до тога да постулира неку универзалну слику света, већ да изолује и аутентизује инокосну борбу са егзистенцијом и искушењима. Искорак у колоквијалност и разговорни стил, у којем има елемената ироније, па и сарказма, ову поезију чине пријемчивом за многе читаоце. Миленковић неретко своје кратке песме обликује као афоризме. Обрти или поенте у завршници додатно семантички усложњавају песме.

У лирско-медитативним записима у трећем циклусу наилазимо на експликацију првог и другог циклуса. У питању је неки облик имплицитне аутопоетике. Расположења су кондензована и јасно срочена. Међутим, као и циклусима Присуство и Лето, аутор збирке песама Крхотине лета протежно осећање умањеног бивства и у циклусу Црне мисли повезује са егзистенцијалном патњом услед немогућности да се сопство интегрише у језику. Посвојена су општа места усамљености, бесмисла, затворености, зачаурености, истинске немуштости, али и љубави. Записи Крик и Прича тематски се дозивају. Прва, иако опис експерименталне ситуације да се сопство претвори у камен, вапај је за вербалним оспољавањем, а друга за причањем. У првој је потребан адресат, а у другој адресант.

Истовремено, у запису Крик очитавамо драму изрицања као покушаја артикулације бивства и бивстовања, онако како је види Левинас: „Изрицање је по себи смисао стрпљења и бола; кроз изрицање патња значи у лику давања чак и кад субјект, по цијену значења, ризикује да безразложно пати. Јер, кад субјект не би учинио тај ризик, бол би изгубио болност. Значење као једно-за-друго, а да једно не преузима друго, у пасивности, претпоставља могућност чистог бесмисла који захвата значење и доводи га у опасност. Без те лудости на крајњим границама ума једно би се поново прибрало и, у унутрашњости свога стрпљења, поново започело бивствовање“. Приметан је покушај да се посредством песничког израза реконтекстуализује Мунков чувени Крик, да се експресионистичка формула онтолошког безнађа из једног (ликовног) медија пренесе у други, лирски – али тако да сада крик не одјекне, већ се заузда и врати усамљеном и узрујаном сопству. У том естетском процепу изрицања и одјека обделавајући, песнички субјект у овој заиста лепој збирци песама и проналази своје зрно смисла и мерицу постојања.